Београд – Канадски генерал, Луис Мекензи сведочи о дешавањима у Сребреници, након потписивања споразума о демилитаризацији Сребренице и Жепе 1993. године. Како каже, снаге УН ипак нису могле да одрже своје обећање и заштите Сребреницу, што је погодовало босанским муслиманима. Они су уз мало помоћи са стране, почели да се наоружавају и да хиљаде војника шаљу у сигурносну зону. Када су муслимански војници постали боље обучени и спремни, почели су да излазе из подручја Сребренице, притом су палили српска села и убијали њихове становнике, а затим су се брзо повлачили у зону Уједињених нација.

Напади на српске снаге су достигли кулминацију у 1994. години, а наставили су се и у почетку 1995. године, након што је канадска пешадијска јединица, која је тамо била око годину дана, замењена већом холандском јединицом.

Ратне операције на подручју Сребренице престале су 12. марта 1993., иако је поменути споразум потписан доста касније. А у тих 45 дана, генерал Мекензи, који је командовао у Босни, пре Филипа Мориона, сведочи шта се догађало у Поточарима.

Генерал каже да је почетком 1993. године, након његовог одласка из канадске војске, позван да се појави пред неколико комитета америчког Конгреса који су основани поводом рата у Босни.

„Неколико месеци раније, мој наследник у Мировним снагама УН, генерал Филип Морион је – упркос савета њему надређених из УН – насилно ушао у Сребреницу у пратњи малог контингента канадских војника и рекао њиховим становницима да су сада они под заштитом Уједињених нација. Званичници у Уједињеним нацијама су били бесни на генерала Мориона, иако су медији били на његовој страни. Били су приморани да прогласе концепт „сигурносног раја“ за шест подручја Босне, укључујући и Сребреницу.“

Генерал Мекензи објашњава даље шта је предложени концепт значио у пракси.

„Један амерички сенатор ме је питао колико војника је неопходно да би се прогласила сигурносна зона. – Негде око 135.000 – одговорио сам. Оружане снаге су морале да буду толико велике пошто су Срби имали артиљерију далеког домета. Нови командант УН на подручју Босне, белгијски генерал Франсис Брикемонт се сложио са мојом проценом али је био спреман да покуша да брани тај простор са 65.000 додатних војника. Генерални секретар УН у том периоду Бутрос-Бутрос Гали је отишао у Савет безбедности са препоруком од 27.500 војника. Савет безбедности је одобрио свега 12.000 војника, а шест месеци касније мање од 2.000 војника је додато у УНПРОФОР за задатке у сигуросним зонама.“

Канадски генерали даље објашњава хронологију приче о сигурносним зонама, после одлуке о додатном слању симболичног броја војника у БиХ.

„Савет безбедности мења дефиницију сигурносних зона и доноси резолуцију у којој се уместо тврдње „да ће УН бранити сигурносну зону” каже “да ће присуство снага УН одвратити нападе на сигурносну зону“. Другим речима, малени, симболични, лако наоружани контингент УН ће бити постављен као жртвено јагње у Среберници да „одврати“ армију Срба од напада на то подручје“, прича он.

Генерал Мекензи закључује да босанским муслиманима није требало много времена да схвате да снаге УН нису у стању да одрже своје обећање „заштите“ Сребренице, те да су то искористили и почели да убацују хиљаде војника и оружја у сигурносну зону, да би касније напали Србе и палили све за собом.

Документи до којих се дошло тек на суђењу у Хагу, међутим показују да су план о демилитаризацији средњег Подриња, практично заборавили званичници у УН, одмах пошто је потписан у Сарајеву. Већ након пет дана после потписивања, шведски генерал Ларс Ерик Валгрен у Загребу је изјавио:

„На основу извештаја који сам добио од својих официра у Сребреници, могу да потврдим да је данас у подне град демилитаризован.“

Два дана касније, Кофи Анан, бивши генерални секретар УН, је послао поверљиву поруку генералу Валгрену о предстојећој посети делегације Савета безбедности, поручујући му:

„Имајући у виду ваше јавне тврдње да је Сребреница потпуно демилитаризована, не видим потребу да УНПРОФОР учествује у потрази за оружјем од врата до врата. Вас ће несумњиво делегација Савета безбедности, која вам долази у посету, упознати са снажним осећањем које је присутно међу неколико чланица, да УНПРОФОР не сме превише активно да учествује у разоружавању.“

Кршење споразума о демилитаризацији из маја 1993., године била је јавна тајна, наиме, сваком официру УНПРОФОР-а и сваком амбасадору УН у Њујорку било је познато шта се дешава у Заштићеној зони у Сребреници.

То је потврдио и генерални секретар Уједињених нација у свом извештају од 15. новембра 1993. године. Између осталог, он у том извештају каже:

„Халиловић је схватио да споразум покрива само урбани део, односно уже градско подручје Сребренице, а да се не односи на рурални део регије!“

Даље није учињено ништа.

www.vaseljenska.com/vesti/kanadski-general-muslimanski-vojnici-su-palili-sela-i-ubijali-svoje-a-ne-ratko-mladic-i-srbi/

Прочитај без интернета:
1 глас