Недавно је објављено да један од најпознатијих домаћих карикатуриста и илустратора Душан Петричић, чији су радови објављивани и у Њујорк тајмсу, Волстрит журналу и Торонто стару, од 30. септембра више није ангажован у београдском дневнику Политика. Разлог за то је, по његовим речима, што су из Политике тражили да „ређе објављује Александра Вучића у карикатурама“!

Тим поводом, објављујемо интервју са Душаном Петричићем из јуна ове године

“Ова власт је сама по себи карикатурална, а Вучић је већ својом појавом карикатура. Кад отвори уста, кад почне да се пренемаже, намешта наочаре, руке… Не могу да схватим да неко може да му поверује. Он води државу, али је живо биће, а ја као друго живо биће имам право да га гледам и да просуђујем да ли бих од њега из руке узео орах. Ништа му не верујем. Запањен сам како овај народ, који може да буде непросвећен и наиван, али у себи има ту особину да процени да ли га неко вара, не може да схвати када га неко отворено лаже”, каже у разговору за Истиномер карикатуриста и илустратор Душан Петричић.

Прича да последњих година нема проблема са инспирацијом јер, како истиче, у току једне недеље има толико ствари које га изнервирају да понекад не може све да стави у ту једну карикатуру коју објављује недељом у “Политици”.

“У Канади сам 20 година цртао карикатуре, али уопште се нисам нервирао, није ме то дотицало много. А ово овде ме јако дотиче, јер видим да је ђаво однео шалу. Највећа опасност је то што многи не виде колико се све срозало и колико деценија ће нам требати да се вратимо на колосек. Људи имају право да се љуте на политичаре, чак и кад су озбиљни и квалитетни, а камоли онда када их лажу и манипулишу целом нацијом”.

Ако, како кажете, народ има право да се љути због потеза политичара, имају ли онда политичари право да се, као што то виђамо, љуте на народ, или бар његов део?

– Вучићево нервирање није нервирање политичара, него навијача. Он је по професији навијач и њему је место на стадиону. Никад се није издигао изнад те позиције. Његов политички приступ је навијачки и то успешно преноси на нацију. Народ се у маси односи према политичким партијама као према фудбалским клубовима, па се тако и опредељује – не занима ме то што мој тим лоше игра, али ја га волим..

Мислите ли да он не може да се понаша на другачији начин или схвата да се грађани, како кажете, навијачки опредељују, па се и он прилагођава њима?

– Он, наравно, подилази, али неке границе једноставно не може да прескочи. Огроман скок је направио када је из навијачког костима ушао у проевропски и ставио кравату. Он ужива у томе мислећи да заиста личи на европског политичара. А ако га мало чачнете, одмах подивља и истог тренутка постане навијач. Чуди ме да озбиљан свет то не види, јер је јасно да из такве политике ништа озбиљно не може да изађе.

Председница Скупштине Маја Гојковић изјавила је да Вучића “нико не може да изнервира”.

– То што његови подржавачи причају је, такође, смејурија. Они као деца која немају више од шест година свима другима у политици замерају управо оно што они раде. Мисле да ако за некога гласно изговоре: ”Лопови, лажови, хохштаплери”, да то је и тачно. Човек сам из неких других времена, васпитаван сам да је лагати и красти ужасно ружна ствар. Сада видим да је лагати најнормалнија ствар и притом врло исплатива.

Кажете да морате добро да се изнервирате да бисте нацртали карикатуру. Како то чините? Пратећи медије?

– Читам пристојније новине, “Политику”, “Данас”, “Време”, “НИН”. Таблоиде не додирујем, гадљив сам на њих, као и на телевизију.

Зар за нервирање телевизија није ефикаснија од штампе?

– Телевизија ме нервира толико да бих радо разбио телевизор, а пошто не бих желео да у агресији идем предалеко, онда то ни не покушавам. Читам новине јер је то ипак информисање са дистанцом. Тако да се обавештавам из друге руке, тек сутрадан прочитам шта је ко изјавио.

Не гледате ни преносе седница Скупштине?

– Вероватно ћу сада повремено гледати, јер за то има више разлога него раније.

732907284354831

Ако не гледате телевизију онда нисте видели ни када је Вучић на Пинку на питање да ли је видео вашу карикатуру објављену тог дана казао да не чита “Политику”, јер ће “у њој бити Хитлер или Стаљин или тако нешто”. На питање да ли види да су на цртежу сви, од водитеља до чистачице, Вучић, казао је: “Не видим”. Да ли му верујете да не гледа ваша карикатуре?

– Како веровати човеку који када стави кравату и закопча одело покушава да остави утисак смерног и љубазног, све док га после неколико минута нешто не боцне? Не знам да ли он лично чита новине или му читају. Мислим да, ипак, прати.

Јесте ли добијали директне реакције од Вучића или неког њему блиског?

– Нисам, ни од њега, али ни од било код другог политичара. Такође, ни из “Политике”. Са редакцијом имам коректан однос, пошаљем карикатуру, они објаве и то је све. Чујем да је било неких твитовања, позива, али мене лично никад нико није позвао. Видео сам и реакције неких читалаца, ботова, али трудим се да ме то не дотиче. Посао карикатуристе је да све што види нацрта и критикује. Тај посао поштено радим, настојим да се распитам о свему и да ништа што нацртам не буде лажно и нетачно. Не волим увреде личне природе, трудим се да тога нема. Али, штета коју један карикатуриста или сатиричар може да учини минорна је у односу на ону коју праве политичари. Зато је бесмислено разговарати о томе зашто је неко нешто објавио, јер они су први почели, а не ми. Карикатуриста само реагује на оно што раде политичари. Карикатура је ту да скреће пажњу и да код одређеног сегмената публике изазива добар осећај – ето неко је рекао. Али, ништа конкретно не може да уради. Мислим да је то што кажем својим карикатурама сублимирани гнев целог народа, мада неки сегменти тог народа нису ни свесни колико су љути. Али, мислим да посао који радим има смисла на дуже стазе.

Након Петог октобра тадашњи председник Србије Милан Милутиновић позвао је Коракса у зграду Председништва и са одушевљењм говорио о његовим радовима, у којима Милошевићев режим, ни самог Милутиновића, благо речено, није ни најмање штедео. Можете ли да замислите ситуацију у којој вас Вучић након свега позива и каже нешто слично?

– Са тим човеком тешко да бих могао да будем у истом простору. Не, не мрзим га, нисам личан, али мислим да његова политика изазива очигледне последице по државу и народ. Срушено је и то мало институција које смо имали, никада није било овако бедно образовање, култура…Верујем да под одређеним околностима, економија може да се покрене за пет година, али за опоравак образовања и културе требаће 50, 60, 70 година.

877564685413329
Добитник је награде „Душан Богавац“ за етику и храброст за 2015 / Фото: Медија центар

У филму “Отац на службеном путу” постоји сцена када отац чита “Политику” и карикатуру Зука Џумхура прокоментарише са: “Ови га претјераше”, због чега је и завршио на Голом отоку. Има ли и данас сличних коментара на карикатуре?

– Има. Један познаник који често хвали моје карикатуре, једном ми рече: “Али то је мало претерано”. Ја му кажем да није претерано, већ је то поштена и тачна реакција на оно у чему живимо.

А јесте ли ви некада себи рекли да сте ипак претерали?

– Не. Радим овај посао 50 година, али и дан-данас сам врло обазрив, никада не пошаљем карикатуру уколико нисам са собом добро проверио и проценио да ли сам у праву. Дешавало ми се да нешто нацртам, а да после сат приметим да би нешто могло да се уради и другачије и онда то мењам. Ретко се догађа да ми нешто промакне, да нисам неку скривену поруку приметио на време. Бављење карикатуром као професијом захтева изузетну прецизност и поштен однос.

Неки од ваших неистомишљеника имају коментар да то што радите “није политичка карикатура, него политички обрачун”.

– Занимљиво. Шта то значи? Након великог протеста због рушења у Савамали ови политичари фолиранти кажу да је то политички протест. Па шта? Излазак народа на улице подразумева да се протестује против некога, а тај је у овом случају политичар. И самим тим протест јесте политички. Значи, ви ћете политички да упропастите народ и нацију, а ми као народ немамо право да политички реагујемо?! Како да спасавамо сопствену кожу осим да изађемо на улицу, јер до следећих избора не можемо ништа да променимо. Постоји грађанска непослушност, која је легитимна ствар. Као да људи овде нису схватили да имају право на то.

Јесте ли учествовали у протестима због рушења у Савамали?

– Јесам, наравно. Има оних који кажу да је доста излажења на улице, лупања у шерпе… Да, разумем, али народ мора да схвати да се слобода никада једном за свагда неће освојити. Она увек изнова мора да се осваја. Константа је да зло постоји и врло брзо избије на површину, а онда слобода тешким мукама мора поново да се задобије. “Били смо на тргу и већ смо демонстрирали”. Е, па мораћете опет! Има народа који су имали среће или памети, или и једно и друго, па су изградили институције. Ми, нажалост, никада нисмо створили ни државу ни институције. То је очигледно. У САД је овај циркус око Трампа, може он и да постане председник, али ништа се суштински неће променити, јер то је држава која деценијама има институције које функционишу. Исто је и у Канади, Скандинавији… Велика је ствар када дођете до тог нивоа, а онда се то запечати и чува.

364553151577607

Истичете да сатира у овим временима као да губи смисао, јер све је већ сатирично да ви немате шта додатно да искарикирате.

– То је случај и са овом последњом карикатуром када сам нацртао себе и само прокоментарисао то што је Вучић изговорио. Нерадо радим такву карикатуру, али у последње време ми се само намеће. Тркам се са политичарима да пробам да домислим нешто још апстрактније и апсурдније да бих направио карикатуру.

Да ли су сатиричари храбрији део друштва или их власт, како се неретко чује, намерно не дира како би демонстрирала непостојање цензуре?

– Власт много више проблема има са новинарима који пишу озбиљне текстове и постављају конкретна и озбиљна питања. Карикатуристи су увек имали статус дворске будале, која извргава руглу краљеве и цареве и мислим да зато историјски постоји нека врста заштите. Очигледније је када смените карикатуристу него новинара, јер то говори да се дошло до краја, таква смена значила би мркли мрак. Зато сатира опстаје, иначе мислим да би је Вучић радо укинуо.

Када упоредите стање у земљи 1993. када сте отишли у Канаду и Србија у коју сте се вратили, како вам се чини?

– Скоро да нема ништа ново, осим што је на сцени отворена лаж. Знају да народ види да га лажу, али кажу – шта ми можеш. Они су власт у недостатку доказа. Вичу – докажи ми. Како да докажем кад је њихово судство, полиција… Они су поносни на своје некарактерне личности. Не могу да схватим како те људе није срамота. Негде су, ваљда током одрастања, покупили ту филозофију да се крађа и лаж исплате. Убеђен сам да ће се када дођу у неке године, пред крај живота, питати шта су то радили све време. Можда сам ја старовременски човек, али и даље верујем да част, достојанство и поштење постоје. То је највећи капитал у животу.

Дешава ли се да се запитате има ли смисла бавити се политичком карикатуром и да се можда боље да се потпуно посветите илустрацијама књига за децу?

– Што сам старији све сам огорченији. Имам четворо деце и шесторо унучади. Њих десеторо остаје иза мене и често се запитам шта сам им оставио. Склон сам грижи савести. Моја генерација је највише ућарила после Другог светског рата, и у уметности, науци, живели смо добро, напредовали… А онда смо дозволи да дође гомила хохштаплера и све то врло брзо растури. Ту кривицу осећам и због тога сам огорчен. Песимиста сам у односу на политику, али оптимиста да част, честитост и поштење постоје дубоко у људима и да ће доћи времена у којима ће то поново бити на цени.

facebookreporter.org/2016/10/03/%D0%BA%D0%B0%D1%80%D0%B8%D0%BA%D0%B0%D1%82%D1%83%D1%80%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B0-%D0%B4%D1%83%D1%88%D0%B0%D0%BD-%D0%BF%D0%B5%D1%82%D1%80%D0%B8%D1%87%D0%B8%D1%9B-%D0%B2%D1%83%D1%87%D0%B8%D1%9B-%D1%98/

Прочитај без интернета:
10 гласовa