Актуелна грчка драма је можда потпуно заокупирала пажњу Европе и света, али велика криза на истоку Европе не јењава. Украјина је и даље под делимичном окупацијом сепаратиста који уживају подршку Русије, при чему и даље има повремених сукоба упркос споразуму Минск II о прекиду ватре.

Пошто од потписивања Минска у фебруару повремено долази до сукоба у украјинском региону Донбас, једна ствар је постала јасна. Ако је Русија озбиљна у вези с тражењем решења за конфликт, треба да буде спремна да подржи распоређивање припадника међународне мировне мисије и снага. Таквом једном мисијом могао би се започети процес рехабилитације региона, могао би се омогућити повратак оних који су расељени због насиља и могла би се олакшати поновна интеграција Донбаса у Украјину са одговарајућим мерама заштите и распоредом овлашћења.

Користан модел за овај приступ је надохват руке. Међународна заједница је пре двадесет година улазила у завршну фазу напора да обезбеди мир у Босни. Али конфликти су се одужили и у Хрватској, нарочито у источној области Славонија, која је у близини Србије.

Хрватска је војним офанзивама, прво почетком маја 1995. а онда почетком августа, повратила три од четири сектора које су штитиле УН од српских сепаратиста. Али најважнија област – Сектор Исток у источној Славонији, остала је под чврстом српском контролом. И прилично слично руском председнику Владимиру Путину данас када је реч о украјинском питању тадашњи председник Србије Слободан Милошевић је тврдио да се питање може решити само путем директних преговора између српских сепаратиста и хрватске владе у Загребу.

Реалност је, наравно, била да српски сепаратисти потпуно зависе од политичке, војне и економске подршке Милошевићеве Србије. А Милошевић је на крају пристао на распоређивање припадника мисије и снага УН, чији је задатак био да обезбеде демилитаризацију региона и његов повратак хрватском суверенитету, након спровођења заштитних мера за Србе који су тамо живели.

Мисија УНТАЕС (Прелазна администрација УН за Источну Славонију, Барању и Западни Срем) данас је такорећи заборављена, и то не зато што је пропала, већ зато што је била успешна. Истини за вољу, нису сва питања у Источној Славонији била решена ни тада ни током предстојећих година; али више нема конфликта, а Хрватска и Србија сада имају конструктивне билатералне односе.

То би могао да буде модел за подручја Донбаса под контролом сепаратиста ако је тамошња политичка воља да се учини да такав аранжман функционише. Али да ли је Кремљ озбиљан у вези с тим да призна суверенитет Украјине у Донбасу и нормализује односе са Западом?

Тренутно озбиљно сумњам у то. Треба имати на уму да је Русија иницирала сваки корак ка ескалацији у овом конфликту, укључујући успостављање сепаратистичких енклава. Заправо се испоставља да Кремљ чека да Влада украјинског председника Петра Порошенка падне, а да се Запад подели по том питању и престане да се интересује за његово решавање. Можда ће у тој фази Путин бити спреман да предузме иницијативу против Украјине да би обезбедио исход који дуго прижељкује.

Али, ако украјинска влада и Запад остану уједињени, Кремљ би можда могао да схвати да његове енклаве у Донбасу представљају претњу углавном по саму Русију. Напослетку, суморна реалност јесте да су сепаратистичке енклаве у економском слободном паду, при чему њихова друштва постају све криминализованија. Постоји опасност да Донбас постане неотуђиви проблем за који нико не жели да преузме одговорност. Пошто то постаје очигледно, руски лидери би могли да почну да разматрају решење типа УНТАЕС-а за регион.

У одсуству било каквог другог аранжмана Кремљ ће морати да учини баш то. Доктрина бившег државног секретара САД Колина Пауела – ако га сломиш, поседујеш га – односи се на Путинову интервенцију у Украјини колико и на ноћну мору Џорџа Буша у Ираку.

Сигурно има веома тешких питања с којима је неопходно ухватити се у коштац пре него што би мировна мисија могла да ступи у Донбас, нарочито у вези с композицијом и формалним мандатом било које снаге која буде била распоређена. Али опет, ако има воље, ова питања не би требало да буду нерешива.

Таква мисија би онда могла да обезбеди праву примену политичких одредби споразума Минск ИИ. Заиста слободни и поштени локални избори уз учешће свих расељених људи и избеглица никада неће бити могући без снажног међународног присуства.

Ова идеја данас сигурно нема никакве шансе за успех. Исто је било и са УНТАЕС-ом на почетку разговора о Источној Славонији. Милошевићев режим је тада звучао баш као Кремљ сада. Али сутра је заиста нови дан и сигурно није превише рано да се почне са истраживањем опција, које не пружају гаранције само за управљање конфликтом, већ и за његово решавање.

Таква интервенција би можда могла да да резултате, али само ако и када обе стране буду искрено желеле решење. Дотле још нисмо стигли. Али ако и Украјина и Запад буду остали непоколебљиви и буду покретали иницијативе за даљу блокаду руских напора за дестабилизацију, тај дан би могао да дође. Треба да будемо спремни.

Бивши премијер и министар спољних послова Шведске

(Данас)

www.nspm.rs/hronika/karl-bilt-putin-se-ponasa-kao-milosevic-model-istocne-slavonije-za-ukrajinu.html

Прочитај без интернета:
2 гласa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ