Причу о несрећама које ће задесити Србију треба почети од нуле. Од Александра Вучића. За пет година владавине његов картел нанео је несагледиву штету држави и народу. Многи од нас неће преживети његову владавину. Штете ће имати и његови ментори из иностранства, јер је он човек који са собом повлачи у блато и заштитнике, сматра колумниста Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши уредник дневних новина Дневни Телеграф, Национал и Правда, и близак Вучићев сарадник и пријатељ

Неспособан за било какав користан посао, Вучић је докрајчио привреду. Страним менторима и домаћим саучесницима у похари, у чему нису изостали ни рођаци и кумови, распродао је фирме и имовину која је прегрмела досманлијску пљачкашку приватизацију. Парама грађана, кроз тзв. субвенције, подмитио је стране инвеститоре да дођу у Србију. Одлично су се снашли у робовласничком систему, у коме су радници већ понижени и ојађени, претворени у беднике чије балансирање на ивици егзистенције зависи од милости бизнисмена-скоројевића или, још горе, политичких комесара који господаре јавним предузећима.Вучић је од правосуђа направио сервис за заштиту вољеног себе и својих хајдука, али и за прогон свих неподобних појединаца. Медији му служе за рекламирање потемкиновских успеха и ширење страха. Дипломатију схвата као синоним за капитулацију, сав поносан на похвале које му, као одличном батлеру, упућују страни моћници.

За државност албанског Косова урадио је више него Хашим Тачи и сви остали терористи УЧК заједно. Угушио је процес демократизације српског друштва и уместо реалне политике наметнуо хаос. У неформалном ванредном стању, својој зони комфора, истовремено измишља атентате на себе и најбруталније прети свима који више верују својим очима него његовим лажима.

Док Вучић није дошао на власт, мафија није имала времена да се бави политиком. Сад је њен саставни део. Најистакнутији криминалци данас штек имају у Главном одбору Српске напредне странке, у Влади, саветују Вођу, испуњавају његове хирове, уграђују се у уносне послове, управљају полицијом и БИА.

Ма колико био поремећен, Вучић зна да та опскурна кула од карата мора да се распадне. Зато жели да се склони на време. Он не прелази на функцију председника државе већ бежи с места премијера.

Бежи с надом да ће успети да терет одговорности за досадашње киксеве пасти на неког другог, на похлепног паразита којег ће прогласити за свог наследника у Немањиној. Такође, успут ће покушати да што више одложи свођење рачуна, који ће, кад-тад, морати да плати.

Да зна шта га чека Вучић је показао и најавом да ће председништво изместити из зграде на Андрићевом венцу. Плаши се народа, не жели да седи у центру Београда и чека да му демонстранти покуцају на врата. Председнички кабинет дислоцираће у палату „Србија”, на Новом Београду, као да га тамо не могу и неће наћи жртве његових превара.

Где год свије своје „Орлово гнездо”, Вучић ће из њега покушати да контролише катастрофу коју је сам створио. Тежак посао.

Први и најкомпликованији задатак биће решавање кадровских ребуса. Као што нормални живи организми спроводе неколико аутоматских процеса (дисање, варење, рад срца), тако Вучић манипулише људима. Не само кад мора, него увек. Напросто, воли то. Што је улог већи, тим је занимљивије поигравање туђим судбинама. Формирање владе, подела ресора, моћи и пара код вође ствара помешана осећања. Свиђа му се улога свемоћног ауторитета од чије воље зависе најкрупније амбиције његових сарадника, а, с друге стране, жао му је што не може све те функције да задржи само за себе. У том послу срећу му квари само Ивица Дачић. Искусни политички накупац јавно је демаскирао вођу.

– Мале су шансе да будем изабран за премијера, јер Запад мисли да сам Путинов човек – тврди Дачић.

Наравно, Запад и Исток, па и Халид Бешлић, сви знају да он није Путинов, него Шарићев човек. И Мише Банане. Исти Дачићев досије, који је раније показивао Јови Бакићу, Вучић је недавно однео у четири амбасаде. Згрожен, објаснио је странцима ко је ко на фотографијама из Марбеље: „Овај дебели, у црним купаћим гаћама, са чашом у рукама, то је Дачић. Поред њега, онај у белој мајици, то је Родољуб Радуловић, највећи нарко-бос…” Уз фотографије и транскрипте пресретнутих разговора приложио је и ЦД с тонским записима. Као да ЦИА, БНД, МИ 6 и КГБ то већ немају.

– Како таквог човека да поставим за премијера? – кукао је Вучић.

Досијее својих најближих сарадника – др Стефановића, оба Веслиновића, Селаковића и осталих – није показивао, они му служе за интерну употребу. Управо због њих не сме да Дачићу препусти сувише моћи, зна да би он то искористио да допуни своју колекцију доказа о мутним радњама напредњачког клана, па би једног дана могло да се открије ко је и како дошао у посед, „Петруса”, ораница код Велике Ремете, станова и рачуна у банкама у Швајцарској и Хонг Конгу…

У старој игри равнотеже страха Вучићу не смета што се Дачић представља као „Путинов човек”. Напротив, таквим имиџом, којим покушава да задржи подршку слобиста и осталих наивних СПС-ових гласача, Дачић обавља два корисна посла за Вучића. Прво, олакшава му позицију код западних дипломата, које замајава причом како би се Србија, да није њега, сасвим окренула Русији. Друго, много важније, док лидер социјалиста шири русофилију, Вучић несметано пребацује паре у Москву, надајући се да ће тамо бити недоступне агентима ЦИА.

Иако Вучићу смета што га је Дачић у медијима раскринкао тврдњом да састав будуће владе не бира свемоћни он, него мешетари из западних амбасада, на крају ће се њих двојица лако договорити. Уверен да је много паметан и намазан, Дачић ће пристати на све. Неће добити ништа.

У замену за премијерско место Дачић је тражио још два министарска места, плус четири државна секретара и исто толико директорских функција у већим јавним предузећима, укључујући и Електро-привреду Србије. Дачић жели да на тај начин докаже да се брине и за остале утицајне другове из врха СПС-а. Ако понуда буде прихваћена, моћи ће да им каже: „Ево, ово сам вам ја обезбедио по цену премијерског мандата”. Ако захтев буде одбијен, биће крив похлепни и зли Вучић. У суштини, Дачићу је свеједно. Он је свестан да СПС више не постоји и да његови најближи сарадници, попут Душана Бајатовића и Александра Антића, више нису његови, него Вучићеви.

По обичају, диктатор неће имати много муке с Дачићем. Тежи посао га чека с другим гладним абонентима. Статусу Вучићевог наследника у премијерској фотељи надају се Зорана Михајловић, Никола Селаковић, Небојша Стефановић, чак и Бранислав Недимовић. Сви су добили обећање, па се радују.

Иако имају заједнички именитељ – спремност да беспоговорно извршавају налоге вође – свако од њих има своје адуте. Недимовић је политички неистрошен, бар тако сматрају сви који нису обавештени о његовим мултистраначким трансформацијама на локалу, у Сремској Митровици, од Чанковог „лигаша”, преко националистичког тврдолинијаша ДСС-а и авантуре с групом грађана до истакнутог места у напредњачкој номенклатури. Референце показују да је прихватљив за Вучића, једнако је превртљив и подобан за сваку опцију која му гарантује личну корист. Но, његове предности су истовремено и недостаци. Такав, могао би да представља солидну инвестицију на дужи рок. Проблем је у томе што Вучић и СНС немају дужи рок трајања, па нема много смисла ни улагати у онога ко ће под првим притиском да попусти и да се, као увек досад, удоми у некој другој странци.

Као министар правде Селаковић је горљиво и бескрупулозно извршавао налоге газде. Противзаконито је вршио притисак на Уставни суд по кључним питањима, пре свега око оспореног Бриселског споразума и отимања пензија. Још агресивније од Вучића предводио је хајку на Мирослава Мишковића, што је утврдио чак и Високи савет судства. Захваљујући Селаковићу правосуђе је четири месеца било блокирано штрајком адвоката, незадовољних увођењем нотара. У то време стопиране су истраге 24 спорне приватизације, на чему инсистира Европска унија. Трагови сваке од тих пљачки вуку према некоме од напредњачких функционера, коалиционих партнера или спонзора. На шта је спреман како би заштитио партијске колеге Селаковић је доказао на примеру Илије Девића, коме је отето новосадско предузеће АТП Војводина. Док су главни актери те приватизације, једине у Европи у којој је оштећен инвеститор, Маја Гојковић и Игор Мировић аванзовали на највише државне функције, Девић је спакован у вишемесечни притвор. Лекс специјалисом за „Београд на води” погажен је Устав Републике Србије и сет закона, све у интересу лажних арапских магната. У Селаковићевом мандату монтирана је истрага и оптужница за убиство Славка Ћурувије, у којој се не помиње само главни јунак, тадашњи министар против информисања Александар Вучић. Селаковић је београдски Виши суд, у сарадњи с Александром Степановићем, претворио у инквизицију, која прогони неподобне медије и новинаре. Као министар, за сараднике је изабрао опскурне авети прошлости, међу којима је било и неколико извршилаца кривичних дела.

Сваки од ових примера, а има их у огромним количинама, доказао је Селаковићеву подобност. Међутим, поткрала му се дилетантска грешка због које је завршио на леду. У друштву Томислава Николића и свог ментора Оливера Антића рекао је шта заиста мисли о Вучићу. Неопрезан, није претпоставио да диктатор шпијунира и тадашњег председника државе. Истина је скупо коштала сву тројицу. Селаковић се покајао, ритуално је добио опрост грехова, али заувек му је остао печат издајника.

Сличан статус има Небојша др Стефановић. Нису битни јавни изливи љубави, грљење и повијање докторске главе на вођине обле груди, то је само део представе. Уз милион пута потврђену лојалност, Стефановић има и дугих употребљивих перформанси. Међу важнијима је скромност. Где вођа оком, он скоком, без кукања што није добио више. Идеалан за улогу марионете, др Стефановић може добро да послужи и за контролу страначког апарата. За пет година Вучић није успео да направи нормалну партију. Лењ и неспособан, СНС је препустио стихији, задовољавајући се само манипулисањем по ширини, чиме се наметнуо као једини фактор који одлучује о свему. Уколико се одлучи да и званично напусти место председника СНС-а мораће да инсталира намесника у кога има поверења. Од Стефановића нема бољег кандидата за тај посао.

Амбициозна, енергична и бескрупулозна, Зорана Михајловић на све начине покушава да се наметне и освоји милост господара. Без уздржавања прихвата се сваког прљавог посла, као што је прогон Милана Стаматовића, председника општине Чајетина. Још пре две године Стаматовић је осујетио намеру браће Вучић да Златибор претворе у своје пословно огледно добро.

– Нека браћа Вучић макну прсте с народне имовине. Земљу вредну пет милиона евра смо поклонили полицији, а не Вучићевом тајкуну, који би да плац добије за бадава – објаснио је Стаматовић одлуку да спречи приватизацију „Института Чигота”, који се налази на атрактивној парцели од 80 ари, а коју су у бесцење хтели да узму, како он каже, „Арапи с презименом на ић”. За то гурање прста у око, арапска браћа Вучић кренули су у освету. Преко Зоране Михајловић. Они немају храбрости, па су њу потурили да шири приче о „црногорским нарко-мафијашима” који већ годинама, под Стаматовићевом заштитом, пљачкају Златибор и Србију. Иако зна шта ради и у колико опасну игру се упушта, Михајловићева је пристала да удари на Златиборце и Црногорце.

– Милан Стаматовић није никаква жртва, он је локални шериф који нападима на министарство грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре и Владу Србије покушава да прикрије оно што се догађало на Златибору – каже Михајловићева, којој није падало на памет да помене београдског локалног шерифа Синишу Малог, који се истакао у Савамали, или Муарема Зукорлића, који је Нови Пазар претворио у свој лични бастион, пун нелегално подигнутих зграда.

У Вучићевој Србији Зукорлић може да ради шта хоће, јер власт не сме да му се супротстави „да не изазове крвопролиће”. Стаматовић није Зукорлић, на њему може да се тренира строгоћа. Бар то може да ради Михајловићева. Ако пригусти, ако се узјогуне „црногорски нарко-мафијаши”, вођа ће њу прогласити одговорном.

Зорана је уверена да јој се тај ризик исплати. Неће јој бити први пут да је направила погрешну рачуницу. Нема везе, кајаће се касније.

Шта је чека може да наслути и по тренутном вођином понашању. Иако ју је гурнуо у озбиљан сукоб, Вучић не пропушта прилику да је кињи. На једној од последњих седница Владе, актуелни премијер-председник није хтео ни да саслуша Михајловићкино кукање због кашњења с уплатама за осам пројеката.

– Ту ми цмиздриш што грађевинцима касни плата од 25.000 динара, а носиш гаће од 800 евра – наругао јој се Вучић.

Какве Зорана носи гаће ваљда је видео док се скривао под њеном сукњом, уплашен да га не виде ортаци из Црне Горе.

Иако сви напредњачки претенденти на функцију премијера имају исте или сличне карактеристике, баш какве вођа воли, фаворити долазе из америчке амбасаде. Понуда је на столу Душана Вујовића, актуелног министра економије. Због његовог тешког здравственог стања и бројних породичних проблема, он би, по плану, требало да само носи титулу премијера, а дужност би обављала Ана Брнабић. Таква организација рада одговара и Вучићу, иако је свестан да обоје, Вујовић и Брнабићка, имају друге, праве шефове, па да постоји стална опасност да добију наређење које је у супротности с његовим личним интересима. Кад до тога дође, он ће, као што је и сам најавио, моћи само да звоца, не и да одлучује. А, онда је готов.

У грчевитој борби за опстанак на власти, што у његовом случају значи и опстанак на слободи, Вучић нема поверења ни у кога. Бекством с места премијера решиће се формалне одговорности за признање независности Косова, увлачење Србије у дужничко ропство, колапс привреде и остале несреће које ће задесити државу и грађане. Истовремено мора да сам вуче конце и да добро пази да се неко од сарадника не отме контроли.

Устав и закони ни досад, док је био на функцији премијера, нису обавезивали Вучића. У Кривичном законику тешко је наћи дело које није извршио, а за шта није кажњен само зато што злоупотребљава службени положај. Искуство је показало, наставиће с том праксом и као председник државе.

Уместо да, као Николић, дели ордење и обавља протоколарне дужности, Вучић мора да страховладу дигне на виши, опаснији степен. Само чврстом руком, претњама и насиљем, може да задржи статус свемоћног господара живота и смрти. Тај стил је изучио још у Српској радикалној странци. Зато нико не сме да се изненади кад скине евро-атлантску маску и покаже да није променио ни длаку, ни ћуд. Уосталом, то се већ види по медијском оживљавању његовог кума Горана Козића и старог сарадника Ђорђа Мартића, који су на страницама „Политике”, несумњиво с његовим одобрењем, опет почели да черече Славка Ћурувију, Зорана Ђинђића и остале домаће издајнике и стране плаћенике.

Озбиљан посао имаће и Братислав Гашић, који мора да Безбедносно-информативну агенцију очисти од свих кадрова који закон и прописе поштују више него вољу диктатора. За меке задатке, око биснис-варијанти и шпијунирања свих и свакога, добар је био и Александар Ђорђевић. Сад, кад је тврдо и тешко, дизгине морају да држе јаче руке, Гашићеве.

Кад загребе по дну радикалско-напредњачке каце, ко зна кога ће Вучић још пронаћи и извући. Без обзира на путер на глави, свако од њих може да буде користан у неком будућем мешању карата. На то неће дуго да се чека. Уз кадровску комбинаторику, која му даје комодитет да манипулише људима, Вучић се узда и у своју способност за изазивање криза, политичких и осталих.

Ауторитет вође, без кога би се распао цео напредњачки картел, покушаће да сачува раписивањем ванредних избора, окретањем новог листа, али са старим, својим, рукописом. На тај начин коалиционе партнере ће стално држати у трпном стању, напредњачки фаворити ће се такмичити у полтронству, грађани ће се замајавати бесмисленим паролама и спотовима, а он ће добити време за нове преваре, заблуде и провизије.

Шансе за успех, свесно или не, повећавају му лидери опозиционих странака. Без снаге, способности и храбрости да се упусте у озбиљне политичке акције, већина њих је пристала на улогу саучесника. Саша Радуловић и Бошко Обрадовић су обесхрабрени слабим резултатима на председничким изборима, Вук Јеремић је у постизборној депресији, Драган Шутановац не сме ништа да ризикује, а Саша Јанковић увесељава диктатора.

Кад чује Јанковићеве девизе о „људима које чекамо” и „повратку осмеха” Вучић мора да се насмеје. Како и не би, кад уз лидера новооснованог покрета „Слободни грађани Србије” седе одавно истрошени кадрови, који у разним странкама, од ДС-а до ЛДП-а и ЈУЛ-а, нису дочекали својих пет минута. Такође, Вучићу у корист иде и Јанковићева тврдња да ће се он „срушити сам од себе”. Иако у тој тези има и истине, диктатор зна да ће је већина грађана схватити као поруку да је отпор напредњачкој пошасти непотребан, нека седе и трпе, за пет или десет година доћи ће до промене власти. О томе ће причати ко преживи. Макар сам са собом.

Таква политичка сцена, као и цела Србија, јадна и бедна, одговара само Вучићу, по његовој је мери. Но, та патологија се лечи лако и брзо. Иако је Вучић заиста сам себи највећи проблем, колективна хипноза попушта под притиском реалног живота. Узалуд бежи с Андрићевог венца, жртве његових авантура наћи ће га где год да се скрива. Србија ни пре није имала среће с председницима. Уз апсолутисте Слободана Милошевића и Бориса Тадића, ту функцију су вршили безначајни Милан Милутиновић и Томислав Николић. Какви год били, сви су мандат изгурали до краја. Тешко је претпоставити да ће у томе успети Александар Вучић. Распад напредњачког картела неминовно ће довести до његовог трансфера из председничке фотеље на оптуженичку клупу.

Предраг Поповић

www.magazin-tabloid.com

www.koreni.rs/ugasice-ga-kao-zadnju-cigaretu/

9 гласовa