Познатом италијанском мислиоцу и новинару управо је – истовремено на италијанском и руском – изашла из штампе књига „Русофобија 2.0: болест или оружје Запада?“ у којој отворено упозорава: Запад је увек деловао против других цивилизација – то је наставак логике последња три века

Зашто нема африканофобије и индусофобије, већ постоји само русофобија? Зато што прво мора бити сломљена Русија. Остали могу бити освојени, као што је то било вековима. САД се зато тако и понашају, јер су увек побеђивале. Сломивши Совјетски Савез, једини алтернативни експеримент развоја, Американци су умислили да могу сломити сваког непријатеља. Сада по први пут наилазе на отпор. Ни Азија, ни Африка, ни Латинска Америка не представљају за њих никакав проблем. Међутим, имају две велике препреке – Русију, која и даље држи свет, и Кину

Русија више није идеолошки непријатељ, какав је био Совјетски Савез. За њу је потребно много суптилније решење. Јер, ако имате непријатеља кога прецизно можете дефинисати као непријатеља, онда је све једноставно. Али ако тај непријатељ подсећа на тебе, бар споља, онда је потребно измислити нешто ново. То више није идеолошка мржња, већ потпуно другачији облик ксенофобије, чији је фокус усмерен на Путина

Сада су сви елементи деградације западне културе ушли у обичан живот и у Русији: човек више гледа, него што мисли, размишља или чита. То заправо и јесу елементи западног типа деградације. Ако не буде неког противотрова, они ће у великој мери утицати на понашање руског народа. Али, видим неке знаке оживљавања руског националног карактера

НОВА књига познатог италијанског новинара – само што је изашла на руском и италијанском језику – посвећена је изучавању несхватљиве и необјашњиве мржње Запада према Русији и Русима. Са познатим политичарем и мислиоцем Ђулијетом Кјезом разговарала је дописница „КП“ Галина Сапожњикова.

        • Опростите због баналног питања, али без њега се не може: зашто сте изненада одлучили да се бавите проучавањем питања, о којем, чини се, треба да брину само Руси?

        – Зато што је данас Русија једина препрека пред налетом Запада. Ако она поклекне, биће катастрофа. Запад је увек деловао против других цивилизација – то је наставак логике последња три века. До почетка 21. века постало је очигледно да Запад без рата не може живети.

        Идеја ексклузивности Сједињених Америчких Држава, које, у ствари, и предводе Запад – у суштини је објављивање рата остатку света.

        • Али, зашто у самом том свету нема, на пример, африканофобије, индусофобије и латинофобије, већ само постоји русофобија?

        – Зато што прво мора бити сломљена Русија. Остали могу бити освојени, као што је то било вековима. САД се зато тако и понашају, јер су увек побеђивале. Сломивши Совјетски Савез, једини алтернативни експеримент развоја, Американци су, очигледно умислили да могу сломити сваког непријатеља.

        Сада по први пут наилазе на отпор. Ни Азија, ни Африка, ни Латинска Америка не представљају за њих никакав проблем. Међутим, две велике препреке не могу сломити. Прва је Русија, која и даље држи свет. Друга ће у сваком случају бити Кина. Навикнутост на победу – то је нешто попут „вртоглавице од успеха“ о којој је говорио Стаљин.

        Мислим да владајуће елите Сједињених Држава и даље верују да побеђују и то је њихова највећа самообмана. Зато што ће се једног дана изненада испоставити, да они немају за то могућности.

        • Чиме се „совјетофобија“, под чијом заставом је вођен „хладни рат“, разликује од садашње русофобије?

        – Разлика је у томе што Русија – више није идеолошки непријатељ, какав је био Совјетски Савез. У овом случају потребно је много суптилније решење. Јер, ако имате непријатеља кога прецизно можете дефинисати као непријатеља, онда је све једноставно. Али ако тај непријатељ подсећа на тебе, бар споља, онда је потребно измислити нешто ново.

        То више није идеолошка мржња, већ потпуно другачији облик ксенофобије, чији је фокус усмерен на Путина.

        • Да ли се совјетски човек разликује од руског? Ми смо се много променили током година?

        – У извесном смислу, он је остао у вама. Совјетски човек је био ближи народу, него капиталистички човек. Али, људи су се на много начина променили. Конкуренција, егоистично расположење, индивидуализам – сви ови елементи западног живота активно су ушли у руско друштво.

        У време Совјетског Савеза самосвест људи је била на много вишем нивоу. Сада, када су сви елементи деградације западне културе ушли у обичан живот, човек више гледа, него што мисли, размишља или чита. То заправо и јесу елементи западног типа деградације.

        Колико су они усађени у руско друштво, то треба проучити.

        Ако не буде неког противотрова, они ће у великој мери утицати на понашање руског народа. Али, ја видим неке знаке оживљавања националног карактера, који могу бити баријера овом процесу деградације.

        • У вашој књизи постоји посебно поглавље „Русофобија код Руса“. Да ли сте се сусретали са италофобијом унутар Италије или британофобијом у Великој Британији? Да ли је то карактеристика и западног света? И са чим је то повезано?

        – У време распада Совјетског Савеза ја сам својим очима гледао како се ваша интелигенција прилагођавала стандардима Запада. Навешћу један пример: у лето 1992. Године, у мојој кући у Москви, у гостима ми је било двоје младих људи. Он – „демократски“ новинар, она радница у банци. Либерализација цена је била у пуном замаху. За столом сам испричао како сам видео како је једна пензионерка у сузама изашла из продавнице – она ​​није имала довољно новца за млеко.

        Пре него што сам могао и да завршим реплику, жена је љутито повикала: „Ако желимо да изградимо тржишну економију, не смемо жалити такве људе. Такве ништарије се никада неће прилагодити. На пропаст је осуђено отприлике 30 милиона људи“. Искрено, био сам запањен… То је била права русофобија из уста руског човека. То је јединствена појава.

        Италофоби у природи не постоје. Француза, који би био фрацузофоб, такође не познајем. Ни Немца, који би мрзео Немце. Нема таквих примера у литератури. Међутим, такав феномен постоји у Русији.

        И то, ако хоћете, и јесте један од разлога слабости Русије – то што су представници интелектуалне елите веома удаљени од свог народа.

        • Како вам се чини, да ли је Русија научила да одговори на ове пропагандне изазове или понавља исте грешке које је правила током 90-их?

        – Грешке из прошлости се настављају. Пример – украјински напад против Русије. Био сам изненађен чињеницом да је много Руса стало на страну нациста. Видео сам демонстрације, неколико десетина хиљада људи у Москви, који су давали подршку русофобима у Украјини. То је невероватна ствар. Ви се можете не слагати са режимом, који је сада у Русији, али не треба при том подржавати убице Руса.

        • Свака ваша књига – је упозорење. Шта је суштина ове?

        – Ја размишљам као Европљанин. Мислим да Русија за нас, Европљане – није непријатељ, што доказује читава историја послератног периода. Споразум на Јалти потписали су и Черчил, и Рузвелт, и Стаљин. Нико их на њега није обавезивао, али такав је у то време био реалан однос снага. Никаквих претњи за Запад након тога није било. А после пада Совјетског Савеза – Русија за то једноставно није имала снаге.

        Па чак и када се снага опет појавила, јер је за време Путина ојачала руска армија, претње долазе само са Запада. Ја анализирам ситуацију и видим да је то криза самог Запада, који има своје разлоге да буде агресиван.

        А пошто се налазимо у ситуацији да ће сукоб, ка којем нас упорно гурају, бити фаталан за човечанство, ја верујем да постојање Русије као баријере целој тој операцији, значи и заштиту свих нас. Ако Русија поклекне, рат ће бити неизбежан.

        • Како је ваша књига прихваћена у Италији?

        – Италијански издавач је одлучио да не назове књигу „Русофобија“ већ „Путинофобија“. Мене су позвали на Први канал државне телевизије, на који ме нису звали уназад 10 година. Након завршетка рада као дописника из Москве, и мог повратка у Италију, написао сам 8 или 9 књига и практично нико ни чланак о мојим књигама није написао.

        Једини пут када је на њих обраћена пажња – у негативном смислу, наравно – било је када сам објавио истраживање о томе шта се догодило у Америци 11. септембра 2001. године. Мене су тада снажно критиковали, онда су окренули страницу и заборавили ме.

        Нико о мојим књигама више ништа није написао. А сада пишу. Вероватно зато што сам погодио у центар. Можда им се моји одговори и не свиђају, али питања, која постављам западну публику изузетно интересују.

Јељцин је предао Западу тајне кодове својих ракета

ИЗВОДИ ИЗ КЊИГЕ ЂУЛИЈЕТА КЈЕЗЕ „РУСОФОБИЈА 2.0: БОЛЕСТ ИЛИ ОРУЖЈЕ ЗАПАДА“?

Ђулијето Кјеза

        „Када су нам Руси 1991. године задали ударац у леђа и одустали од своје империје, ми смо остали на обали са много заблуда о нама самима, и, што је још горе, о остатку света“, – саркастично је приметио један атипични Американац, то јест, критички настројен интелектуалац (Гор Видал – аутор).

        „Заблуде су се брзо накупиле, расле су као на квасцу. Сви су се радовали, зато што је Запад победио у хладном рату, много година пре тога је сличан менталитет Јосиф Стаљин је дефинисао као „вртоглавицу од успеха“. Америка, а за њом и цео Запад, педесет година је живела у страху од „црвене опасности“.

        На крају крајева, непријатељ је сам извршио самоубиство, напуштајући историјску арену. И одједном више није било никакве опасности. Сви путеви су сада били отворени за нове перспективе, ширење доминације и извоз цивилизацијских модела, нагомиланих у западним специјалним депоима. Тадашњи председник САД Бил Клинтон је добио хитан позив од водећих банкара са Вол Стрита.

        Њему је речено да су Сједињене Државе у стању да делују као глобални банкар и да зато треба да добију могућност да „поделе своја искуства и своје услуге са целим светом“. Поред тога, речено му је да реалне алтернативе нема и неће је бити. Пред Западом се отварала ера непрекидне, нове, незабележене доминације.

        … Међутим, нове генерације и знају и не знају, да Совјетски Савез није просто извршио самоубиство, већ је уништен у резултату дуготрајне рушилачке кампање, чији су најважнији елементи били: економска агресија, утицај многобројне „пете колоне“, моћна пропагандна кампања која је величала просперитет Запада.

        Јаз између животног стандарда у СССР и на Западу, у ствари, није био тако дубок како што су га представљали. Али, разлика је била огромна што се тиче сфере широке потрошње. Међутим, као фактички критеријум којим се мери квалитет живота у Совјетском Савезу, узети су западни стандарди. И одједном су се милиони совјетских грађана осетили сиромашнима. Њих су убедили, да лошије од њих нико не живи.

        Међутим, десет година касније, исти ти грађани бивших земаља СССР-а су приметили да у систему западног капитализма они не живе слободније. Претходно су мислили да је сиромаштво резултат друштвеног система, политичког режима у којем су се родили и живели. Сада они нису имали подршку у облику система вредности који је совјетски социјалистички систем обећао, али није успео да сачува. У сваком случају, било је очигледно: Запад је успешно извозио своје вредности.

        … Рат, у којем је побеђен Совјетски Савез није се одиграо на традиционалном бојном пољу. Овај рат је имао невидљиви облик и завршио се феноменалним реалним резултатом. Рат је назван хладним јер се нису чуле ни експлозије ни аутоматски рафали. Трка у наоружању ради остваривања доминације многоструко се повећала.

        Неколико година касније, Совјетски Савез је добио стратешки паритет, међутим то је класичан пример Пирове победе. У међувремену, Сједињене Државе, које су већ препознате као барјактар Запада, отвориле су ново и не мање моћно виртуелно бојно поље. На њему су добиле још један рат – за освајање умова. Капиталистички Запада је ову битку већ добио на унутрашњем фронту, међу одређеним групама становништва.

        Запад је успешно експериментисао у области масовне лоботомије. Цео капиталистички систем је пребачен на економију потрошње. Његов главни циљ је био да претвори човека у коначног потрошача. На супротној совјетској страни овог чудног бојног поља није постојао ни један војник. Победа Запад је осигурана и пре избијања бојевих дејстава.

        Совјетски стратешки нуклеарни паритет рђао је у сефовима. Сасвим друге ракете у великом броју безбедно и лагано су погађале циљеве, разарајући срца и умове совјетског народа. Осим тога, нови постсовјетски лидер, Борис Јељцин, први „демократски председник“ изабран од бившег совјетског народа, брже-боље је предао Западу тајне кодове својих правих ракета.

        Јавно та чињеница никада није објављена, јер још увек постоје границе опсцености. У супротном, нови становници Кремља би обелоданили свој страх пред народом. Ракетни кодови одиграли су улогу валуте за размену, којом је купљена животна безбедност кремаљске номенклатуре. Многи Руси су појели западни шипак са путером и нису се угушили“.

извор: fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/kjeza-zapad-bez-rata-ne-moze-da-zivi-ekskluzivnost-sad-je-objava-rata-ostatku-sveta

3 гласa