Још живи сећање на један од стравичних усташких злочина у Глини од 29. јула до 8. августа 1941. године. На месту злочина данас нема достојног обележја. Спомен-дом постао Хрватски дом. Љубан Једнак избегао усташку каму, али не и прогон 1995.

ОБЕЛЕЖАВАЊЕ седамдесет и пете годишњице ратног злочина у цркви Рођење пресвете Богородице у Глини, где су усташе од 29. јула до 8. августа 1941. убиле више од хиљаду Срба из тог краја, није прошло без провокација и инцидената. Као и ранијих година, комеморацију, која је одржана на месту срушене светиње где је данас Хрватски дом, покушало је да омете десетак људи окупљених насупрот места на којем је одржан помен жртвама. Овај догађај оживео је и сећање на један од најтежих ратних злочина на овим просторима. И то не само због бруталности и последица које је проузроковао, већ и због тога што на месту овог злочина данас нема ниједног достојног обележја које би на њега подсећало.

- Месец дана после циничног „покрста“ који је претворен у масовни злочин црква је порушена, а материјални остаци уклоњени. Народ овог краја је тек 1969. године на том месту подигао Спомен-дом – говори нам историчар Милојко Будимир, председник Асоцијације избегличких и других удружења Срба из Хрватске. – Али, спољашњи део спомен-обележја завршен је тек лета 1995. и на том месту остао свега неколико дана. На Илиндан те године патријарх Павле је, поводом годишњице злочина и завршетка спомен-обележја, служио заупокојену литургију, а неколико дана касније уследила је „Олуја“… Тада је, тек постављено спомен-обележје срушено и демолирано, а Спомен-дом преименован у Хрватски дом. Нестала је и спомен-плоча са именима 1.564 Срба из Глине и околине, које су убиле усташе током пролећа и лета 1941.

У банијском градићу побијени су сви Срби старији од 16 година, потом је стрељано 1.200 Срба у оближњем Банском Грабовцу, да би крвави усташки пир врхунац достигао монструозним покољем у глинској цркви крајем јула 1941. Србе затворене у глинској православној цркви усташе су одводиле по групама до стратишта у Глинско Ново Село, Хаџер и Прекопу, где су их зверски мучили, најсвирепије убијали и покопавали у већ ископане јаме.

О томе је остало записано сведочење Љубана Једнака, човека који је једини преживео покољ, са суђења ратном злочинцу Андрији Артуковићу.

- Када се већ смрачило изненада смо чули пред црквом камион и у цркву су усташе ушле вичући: „Палите одмах свеће“, упитали су нас: „Да ли ви људи верујете у нашег поглавника и у нашу Независну Државу Хрватску?“ Сви смо одговорили да верујемо. На то су нам командовали: Лези, устани, лези, устани и док смо ми извршавали ову команду они су из пушака пуцали по самој цркви која је била у полумраку. Затим су нам издали наређење да се сви свучемо и да останемо само у кошуљама и гаћама, док смо све своје ствари морали бацити у угао цркве. После тога смо сви морали лећи на земљу, а усташе су по нама ходале и газиле нас. Потом су нам наредили да устанемо и да се лицем окренемо према зиду, а онда су они пуцали по цркви, али намерно нису никога погодили, јер су нас тиме плашили – сведочио је Једнак.

Након тога почело је клање људи – по реду, како су стајали у цркви. Нису чекали да искрваре или умру, већ су их полумртве износили из цркве и бацили на камион који је стајао пред црквом.

- Када су поклали скоро три четвртине људи, стали су да се одморе, а након тога су ухватили једног старца питајући га: „Хоћеш ли нам дати твоју жену, сестру и кћерку?“ Он је одговорио да хоће само нека га пусте. Одмах иза тога узели су горућу свећу и ставили му је испод бркова па су му тако палили бркове и обрве, а касније и очи. У то је прискочио један усташа и викнуо: „Мајку му српску, шта чекаш, кољи“, те су га одмах заклали. Потом су опет клали једнога по једнога, а када нас је остало још пет или шест поново су усташе износили мртве. У једном тренутку, када смо били сами скочио сам међу оне који су били већ поклани и легао међу њих притајивши се као да сам мртав – испричао је Једнак.

Много година касније он је, са својим Крајишницима, прогнан у „Олуји“. Умро је у Београду, 1997. године, далеко од свог родног краја.

И ЈЕДНАК У АЛЕЈИ

ОДМАХ после смрти Љубана Једнака (на слици) избегличка удружења Срба из Хрватске покренули су иницијативу да се његови посмртни остаци сахране у Алеји заслужних грађана, јер је својим сведочењем дао неизмерљив допринос да се сазна права истина свега онога што се тих дана десило у православној цркви у Глини.

– Градска управа у то време није била заинтересована да то учини, али се надамо да ће ова власт исправити ту неправду – каже Милојко Будимир.

У Хрватској, међутим, постоје покушаји да се злочин у глинској цркви умањи. Тако је у званичном гласилу Католичке цркве у Хрватској, објављен фељтон „Усташки покољ у православној цркви у Глини – повијесни догађај или мит“, у коме су поједини аутори чак покушали да оспоре овај догађај истичући да је реч о измишљотини – „комунистичкој“ или „великосрпској“. Наводно, она је служила и затирању мисли о будућој, хрватској самосталности. Таквих настојања има још, а чини се да су нарочито интензивирана у последње време.

- Да би неко друштво прихватило изазове будућности, оно се мора суочити с властитом прошлошћу. Има ревизионистичких покушаја да се докаже да се у Глини ништа није догодило. Имајући на уму тежину људских трагедија, њихов геноцидни контекст, који по одређеним политичко-идеологијским, усташким критеријумима читаве народе – Србе, Јевреје и Роме, ставља ван закона, чињеница је да је усташки пројект, упркос злочинима, колабирао, а да је упркос трагедијама и траумама, живот у глинском крају био јачи од смрти – мишљење је Драге Роксандића, професора на Филозофском факутету у Загребу.

ХРВАТСКИ ИНТЕЛЕКТУАЛЦИ СЕ СТИДЕ

НЕКИ хрватски интелектуалци сматрају да ниједно место злочина, као у Глини, није обележено са толико цинизма који вређа жртве, њихове породице, сународнике и читаву јавност.

- Срео сам многе хрватске интелектуалце који се стиде што је на месту глинске цркве, где је извршен незамислив злочин, сада Хрватски дом – рекао је хрватски књижевник Предраг Матвејевић.

Историчар Славко Голдштајн, професор на Филозофском факултету у Загребу, упутио је чак писмо хрватској председници Колинди Грабар Китаровић, у коме пише да је потпис који ће исправити страмоту из Глине једнако важан као и онај за улазак у ЕУ:

- Предлажем вам да један дан између 29. јула и 3. августа дођете у Глину и са локалним властима потпишете да се досадашњи Хрватски дом враћа његовој првобитној намени Спомен-дома, а да се истовремено покрене иницијатива за подизање Хрватског дома.

ДА СЕ НЕ УБИЈАЈУ НЕДУЖНИ СРБИ

ЧАК се и контроверзни надбискуп из времена НДХ Алојзије Степинац, који је проглашен за ратног злочинца, али га је недавно Хрватска амнестирала, жестоко успротивио злочину у глинској цркви. Сазнавши за злочине који су почињени на почетку његове власти, написао је писмо усташком поглавнику. Његове речи пренео је хрватски историчар Јуре Кришто, у студији насловљеној „Католичка црква и НДХ“.

- Овај час примио сам вест да су усташе у Глини пострељале без суда и истраге 260 Срба. Сматрам својом бискупском дужношћу да подигнем свој глас и кажем да ово по католичком моралу није дозвољено, па вас молим да предузмете најхитније мере на целом подручју НДХ, да се не убије ниједан Србин ако му се не докаже кривица ради које је заслужио смрт. Иначе не можемо да рачунамо на благослов неба, без којега морамо пропасти.

извор: www.novosti.rs/вести/планета.480.html:617660-Клали-Србе-у-цркви-док-се-нису-уморили

Прочитај без интернета:
3 гласa