Русија је за Србију била потврда пословице: „Другови се познају у невољи“. За опстанак Словена неопходна је моћна Русија – тако је сматрао Леонтјев. А ја сам морала да се  запитам, шта повезује Русе и Србе, осим вере? И ево шта: ни једних ни других већ одавно није требало да буде на свету. Чудо је да смо још на земљи, макар и овако проређени, али постојимо. Хајде да то разумемо и да заблагодаримо Господу 

„- Здраво! Јеси ли добро долетела? Како ти је пријатељ?

– Здраво, Марина! Управо сам мислила да те назовем. Ма, то ти је читава прича. Слетели смо како треба и М. ме је сачекао на аеродрому. Он је страшно смршао, изгледа као логораш. У августу је имао срчани напад, потпуно изненада, али није лежао у болници. Све у свему, изгледа прилично болесно, или како сам схватила, као алкохоличар. Наравно, нисам мислила да је он неки Рокфелер, али нисам очекивала да је готово без средстава за живот. Још ми је у аеродромском кафеу, где смо свратили на кафу, онако господски, или скоро очински, дао кључ, мобилни са београдском картицом и карту за превоз, и рекао нешто у стилу: осећај се као код своје куће, а ја ћу ноћити код рођака. Када смо отишли у његов стан, показало се да ту има само једна загушљива соба практично без намештаја, само фотеља и два кревета, зидови голи, ни ормара, ни полица, па чак ни праве кухиње! У купатилу нема лавабоа. Ужас. Прозор гледа на две прометне улице, аутомобили пролазе без прекида. Мислила сам да ни ока нећу склопити. А он, као да ништа није било, расположен, све му је потаман, просто блиста, музика се ори с компјутера, купио себи и флашу пића… Пре мог доласка набавио је нови бојлер, па се истрошио. Отишао је да ми купи папуче, а ја сам легла чим сам ушла, али нисам могла да заспим. Кад се вратио силно се насекирао што се нисам одморила, али смо свеједно кренули да прошетамо предивном обалом, и вечерали смо у одличном рибљем ресторану. Целу ноћ није било спавања: он је остао, скупио се на кревету иза преграде, где би требало да се налази кухиња, а ја нисам могла ока да склопим од ужасног смрада дувана и буке, пошто се и он стално окретао с бока на бок. Да скратим, ујутру сам му рекла да тако неће ићи и да треба потражити хотел. А он се узмувао; не, никако, ти то само због мене ниси могла да спаваш, отићи ћу! А ја кажем: ма не, просто нисам навикла на такве… хм… спартанске услове живота. А он ће: у чему је ствар, шта је то што ти се конкретно не свиђа?! Са оним словенским жаром и темпераментом. То јест потпуно неприлагођено ситуацији.

Све у свему, некако сам успела да га убедим, и нашао ми је диван хотелчић у Земуну, близу обале. Мали, само девет соба, тих, са неким невероватно пријатним, римско-тифлиским двориштем, где може да се доручкује. У собама полице као на селу, ретро намештај. Ето, тако сад живим овде, као „бели човек“.

Али, првих неколико дана била сам страшно узнемирена због М-а, нисам очекивала да је у таквој ситуацији. Потпуно уништен човек. У основи, он проси, свира гитару на шеталишту крај реке и живи од милостиње. У ресторанима не свира, нико неће да га узме. И све време сања да оде у Немачку. Он је тамо преко лета провео три месеца, у Келну, и зарадио 700 евра, које су му украли заједно с новом гитаром. Скоро ништа не једе, а пије само кафу и алкохол. И потпуно је сам, родитељи су му давно умрли, а од рођака има само сестру од тетке, а већ му је педесет једна. Изгрдила сам га, како коначно мора да се тргне и узме живот у своје руке, како је страшно изненада умрети непокајан, али он је право детенце… Имам шеснаест година, говори. Уразуми га, Господе.

А иначе је све у реду… У суботу сам била на вечерњој  у саборној цркви Светог Архангела Михаила, док су преко пута, испред патријаршије, протестовали против потапања манастира из 12. века, Грачанице, потопљеног у марту због изградње бране. Потпуно откачено, као код нас у време Стаљина. Мислила сам да ће демонстранти сада прекинути протест, јер почиње служба, и ући у цркву на молитву. Али служба је почела, а они су и даље били на улици, а потом нико није ушао у храм. А на служби шачица људи, пет мушкараца и петнаест жена отприлике. Већина стоји, „созерцава“, сви у панталонама, о поклањању да не говорим. Само се једна бака молила. Стварно потпуно откачено. А служба је скраћена скоро на половину, стихире изостављане, чак ни псалми нису сви на броју. Непријатан утисак потпуног опадања. А то је патријаршијска, саборна црква!

Излазим после службе, и обраћа ми се млад човек: ви говорите руски? Показало се, младић из Сергијевог Посада, Алексеј, историчар, завршио Руски државни универзитет хуманистичких наука. Неколико пута је путовао по Србији, чак и српски говори прилично добро, прислужује за олтаром у Москви и зна све о црквеном животу, захваљујући томе што живи поред Лавре. Рекао ми је да је седам српских епископа завршило нашу Духовну академију. И овде обилази манастире, долази је да помогне за време поплаве пре неколико година.. Причао ми је о нашој емиграцији, ко је све живео овде у Београду, да су Руси у Србији обновили монаштво, ког овде није било за време петовековне турске власти,[1] и још много тога занимљивог. Иначе су га, несрећника, опљачкали, док је спавао чекајући аутобус, преразали каишеве торбе коју је носио на рамену. Враћао се из неког манастира на граници са Црном Гором. Ноћио је у леји на пољу кукуруза… Сада чека да му амбасада изда документе и да га врате у Москву, где мора да отпутује у четвртак. Невероватно је да сам срела таквог саговорника, јер сам баш тог дана мислила о томе ко би могао да ми нешто детаљније исприча о руској емиграцији.

Али зато ми се јуче свидела литургија у оближњој цркви Светог Николе. Диван хор, како само певају! Народа је било, деца су се причешћивала, али и одрасли. Мада и овде: часови се не читају, нема ђакона, а младић који је читао Апостол и додавао кандило, изледао је као да жваће жваку, и није имао стихир. Свештеник  није био лош, али некако исувише „светски“. Посматрала сам одумирање цркве у чистом виду. Не бих волела да и ми дођемо до тога.

Ала сам се ја расписала! Уместо да само „бележим“, како се то каже, и пишем о ономе што радим.

– Баш ми је драго што баш тако бележиш. Могла би приче да пишеш. Да, и сама сам приметила како они што помажу у цркви изгледају обично. Сећам се једног момка-рокера у огромним патикама који је помагао свештенику у Београду. И нико не обраћа пажњу на то да ли им кад прилазе иконама, коса сва попада по њима. То је тачно. Не знам шта да ти кажем о томе. Одсуство трепетног поштовања пред светињом и празне службе не пружају души онакву радост, какву је могуће осетити код нас. Али с друге стране, они не лицемеришу, и ако носе кратку сукњу, такви иду и у храм. Што се за мене не би могло рећи, на пример. Већ смо причали о томе како је све другачије на Западу. Недавно сам обилазила храмове у Москви и уместо у цркву Светог Алексија Мечева ушла у подворје грчке цркве. Путир је кружио од једног до другог, при молитви „Оче наш“ су подизали руке… То је древна традиција, касније сам читала о томе, али ми је тада то било необично и смућивало ме је. Ми смо се навикли на наше богослужење, а они на своје. То уосталом и јесте традиција. Нема једноставног одговора на то питање.

Само ти уживај у одмору, упознаћеш доста интересантних људи. А убедити другог човека да не живи како треба је крајње тешко. Као што видиш, њему то не смета. Мада ни ја не бих могла тако да живим.

Код нас је хладно, какво је тамо време?

– Данас је хладно и тмурно, а синоћ је падала киша. Најавили су да ће сутра после шест поподне престати. Али иначе је било сунчано, ишло је и до 27 степени.

Ти си, иначе, потпуно у праву, богослужбене традиције су различите. Најважније је да постоје љубав и страх Божији. Не треба никога осуђивати, али тема није једноставна.

Данас сам прешла у једнокреветну собу, с прозором који гледа у двориште. Славица, која ради у хотелу, рекла ми је како се улица раније звала Јеврејска и да су у кући живели богати Јевреји. Затим је, за време Другог светског рата, кућа служила као склониште за комунисте-партизане. На крају улици је очувана зграда синагоге, а у њој је сада ресторан, можеш ли то да замислиш? Отишла сам да погледам.

Данас сам била у руској цркви, мала, пријатна. Сигурно си и ти била? Тамо је сахрањен Врангел, и чува се комадић шала царевића Алексеја, дала сам прилог. Купила сам и занимљиву књигу, „Четири духовника“, о четири главне фигуре руске емиграције у Србији, јако интересантна, двојезична, на руском и српском. Онај ходочасник, Алексеј, препоручио ми је да је купим.

Увече је К. окупила све своје српске познанике и двоје Американаца, који су данас долетели. Били су у Москви на позоришном фестивалу, жена је редитељка италијанског порекла, а муж драмски писац, пореклом Индијац. Он пише драму о Првом светском рату, због тога је дошао овде, а у четвртак ће за Сарајево. Српски део дружине су такође драмски писци, редитељ и два преводиоца. Сутра ћемо Американцима да показујемо град.

А то тада, ја сам после руске цркве отишла на Ново гробље, на ком се налази руска некропола и копија Иверске капеле. Падала је кишица, али гробље је лепо, разгледала сам гробове наших, јако потресно. Редитељева жена је по оцу Рускиња, деда јој је овде дошао одмах после револуције. Надам се да ћу је упознати. Веома ме интересује тема руске дијаспоре.

Покушаваш, на пример, да замислиш како је овим улицама ходао Свети Јован Максимович у прљавом капуту и чизмама, продавао новине, пошто је студирао овде на Богословском факултету, а у Тројичном храму посвећен у чтеца… Управо сам прелистала књигу „Деца емиграције“, са  успоменама деце на 1917. годину и грађански рат, сабраним почетком двадесетих у Чешкој. Страшно је то читати, али неопходно за сваког Руса. Тамо се неретко помиње Србија, Београд, Нови Сад. Овако, на пример: „Коначно смо дошли у Србију, и мојој радости није било краја.“

Два дана смо шетали са Американцима, и баш смо се спријатељили. Они се сада већ у Сарајеву, послали су фотографије. А М. и ја смо отпутовали у Нови Сад. Прелеп град, дуж широког Дунава плаже с белим песком! Тамо преко је већ сасвим Аустро-Угарска. На главном тргу доминира огромна католичка црква. Постоји и велика синагога и, наравно, православни храмови. Ушли смо у цркву у коју је М. у детињству одлазио са баком, он је зове Бабин Бим-Бам. Звоник га је подсећао на женски (бакин) шешир. Попели смо се и на средњовековну тврђаву дебелих зидова на брду изнад реке. Мост који води до ње срушили су авиони НАТО 1. априла 1999, али сада је обновљен, па смо преко њега и прешли. Сутра ујутру намеравамо у манастир који је у истом правцу. А онда се опраштам.“

Ова моја преписка са пријатељицом, настајала на основу свежих утисака, док сам се још налазила у Београду, а коју сам вам сада тако бестидно износим, враћа ме у тај сунчани октобар, у град који ме је у понечему подсећао на Иркутск и Рим, Одесу и Кијев… А бели лабудови на Кеју – као оживеле успомене на московске рибњаке из мог детињства.

Као што видите, много емоција, брзоплетих оцена, и све обојено одбојним преузношењем. Ту је и љутња, и осуђивање, али и некакво мајчинско негодовање, бол због, како ти се из неког разлога чини, блиских људи.

Питате се, откуда тај М.? Пре десет година је као волонтер дошао у организацију у којој сам радила, да нашу руску децу-сирочиће учи да свирају гитару. Долазио је у Русију више пута, и то не само код нас, већ и на друга места у којима су живела деца којима је ускраћена родитељска љубав. Чак је и крстио једног дечака из дома, Кољу. Од мене је све време хтео да направи певачицу, па смо пре пет година наступили на неком хуманитарном концерту у московском блуз-клубу. Сећам се како се трепетно и са великим уважавањем односио према Царској породици. Неколико пута ме је звао код себе у Београд у госте. И ево, на крају сам дошла, у трену се одлучивши да правим друштво пријатељици.

Шта сам уопште знала о Србији? Скоро ништа, уобичајена асоцијација повезана с почетком Првог светског рата. Рат 1999. године је мени, тада бруцошкињи, био потпуна непознаница, о њему сам нешто сазнавала само из извештаја Би-Би-Си-ја и ништа нисам разумела: шта се то догађа? због чега бомбардују? Ствар је у томе, што смо по наставном плану обавезно морали да слушамо Би-Би-Си и приказујемо вести на семинарима енглеског језика. И данас памтим мени непотребне речи какве су „humanitarian operation“, „curfew“, „ceasefire“, и то како је спикерка презиме Милошевић изговарала као Милосовитч (Milosowitch). Тек сам негде на трећој-четвртој години сазнала да је Београд био један од центара руске емиграције, али не тако велики и значајан као Париз, Берлин или Харбин.[2]

По доласку,  изненађено сам открила како постоји валута која, у поређењу са доларом или евром, вреди још мање него рубља. И назива се по турски – „динар“. Не кријем да сам се осећала као богаташица, јер ми је све изгледало веома јефтино.

Прво утицај о Србима: па то су Италијани! Изгледају исто тако беспослено, који цео дан седе по кафеима, пију кафу и без прекида пуше. Последњих пет година мог живота било је повезано са Италијом, па није чудо што су ми Италијани први пали на памет… Чини се као да је Београд у целини покривен дуванским димом, пошто се свуда осећа несносно задах никотинског отрова, о ресторанима и кафеима да не говоримо. Највероватније да се тако пројављује она „психоза“, о којој обавештава један натпис на станици „Зелени венац“. Како каже мој нови српски пријатељ, Срби преживљавају посттрауматски стрес, и изгледа као да је у праву.

Српски језик оставља чудан утисак: има много познатих речи, а опет ништа не разумем. И још: што је за Руса поезија, високи литургијски стил, за Србина је нешто сасвим свакидашње и уобичајено. Примера за је пуно: „путник“, „хладно“, „отворите врата“, „смокве“, и многе друге.

М. је свиме вечито незадовољан, а нарочито својим сународницима („То је тај проклети балкански менталитет!“) и системом наплате јавног превоза („Никако да разумем како раде ове картице!“ Ко је то уопште смислио? Наши мафијаши!“). Од њега сам чула нову реч „микронационализам“ и по ко зна који пут чула паролу „Мунзе конза“. М. беспоштедно ружи Србе и запева „Deutschland, Deutschlans ueber alles“, из неког разлога сања о томе да зиму проведе у Санкт-Петербургу, где би свирао по клубовима, надајући се да ће нешто зарадити. Подсмева се када говорим о Мили Љубојевић[3] у запева „Вера вечна, вера славна“. Моја душа за то време безгласно вапи: „М.! Иди у Ковиљ, где је храм осликао Рус Слава, а поје се по византијски. Тамо је твоја духовна домовина, тамо си се крстио и у Христу родио. Имај милости према себи, прекини да бесниш и траћиш свој живот“.

Видим рекламу за познати фестивал документарног филма  и следећег дана одлазим у Сава центар. У најави ме привлаче два наслова: „Bellow Sea Level“, који ми је још пре две године препоручила италијанска познаница, и  „The Monastery: Mr. Vig and the Nun“. Прво сам отишла на „Манастир“, мало каснећи, пројекција је на моје изненађење била бесплатна, и без проблема су ме пустили у огромну мрачну дворану. То је диван филм о старом Данцу који свој замак хоће да претвори у православни манастир, а руска сестра Анастасија му помаже у томе. О „Bellow Sea Level“  сам имала лоше предосећање још кад сам прочитала најаву, и оно се показало исправним. Није ми се ишло, било је кишовито вече, душа је вапила за свеноћним бденијем, али сам из неког разлога преломила и овај пут купила карту. Пред пројекцију је наступио неки погрбљени брадати старац, у чијем говору сам препознала израз „ремек-дело“. Али детаљистичко, нетактично и за човеково достојанство понижавајуће завиривање у животе „бивших људи“, који таворе „на дну“, изазвало је у мени више одвратности него саосећања. Мисли су ми се поново вратиле на несрећног Милана и његове многобројне руске „колеге“, које живе „испод нивоа мора“. Американка Џоана је рекла како они такве несрећнике називају „desert rats“ и да, пролазећи поред њихових насеља у калифорнијској пустињи, додаје гас.

Са Американцима сам провела два дана у разгледању града. Обоје су потицали из католичких породица, али им је однос према вери различит. И тако, неиталијанка и неиндијац куповали су православне иконе у Храму Светог Саве и молили ме да им објасним ко је на којој насликан. Ја објашњавам: мученик Трифун, пророк Илија, пророк Амос, Анђео Господњи… Пролазећи поред храма Рођења Пресвете Богородице у Земуну, причам им како се зову Њени родитељи, а они се чуде, никада нису чули за Јоакима и Ану, све је то за њих потпуна непознаница. На Калемегдану гледамо Победника. Он је потпуно го, кривоног, и изгледа некако жалосно, нимало победнички. И с голубом у испруженој руци. Џоана се шали како он то говори: „Peace, anyone?“. Али мир, као и обично, никоме није потребан. Улазим у књижару, кад видим: Константин Леонтјев! Види ти то! На сопствену срамоту нисам ни знала да је писао романе. Али Срби су ми, ето, отворили очи. Од свега сам памтила само „Византизам и словенство“.

Следећег дана, шетајући по пустом Земуну, показујем америчким пријатељима овај лепо уређен део града. Невреме, киша, сви кафеи на Кеју празни – права романтика. Пењемо се на Гардош и дуго проучавамо старе натписе на циглама. Потом се грејемо у једном бару са погледом на Дунав. Вече завршавамо са рибљом чорбом у мени већ познатом ресторану окруженом одбаченим чамцима. Гости су усхићени локалним „колоритом“, фотографишу тоалет, смеју се и сијају од захвалности. Ја сам задовољна и испуњена поносом, као да нисам собирска Московљанка, него рођена Земунка.

Опростила сам се од Американаца, а ускоро је долазио и мој ред да идем. Улазим у продавницу и купујем кафу и сир. Касир ми нуди на узмем некакве Star Wars картице: узмите, бесплатно је! Одбијам, шта ће ми та глупост, макар и бесплатно. Узмите, инсистира младић. Свеједно узимам. Бацила сам их не ту пред њим, него на улици, да не види. Идем да доручкујем, позвала сам и М., знам да је гладан. Док он једе кифлу и пије кафу, домаћин хотела ми показује књигу Игора Шафаревича, који управо чита: „Русија и светска катастрофа“. Ових дана је стигла вест да се аутор упокојио, јуче је било опело у Сретењском манастиру.

Русија је за Србију била потврда пословице: „Другови се познају у невољи“. За опстанак Словена неопходна је моћна Русија – тако је сматрао Леонтјев. А ја сам морала да се  запитам, шта повезује Русе и Србе, осим вере? И ево шта: ни једних ни других већ одавно није требало да буде на свету. Чудо је да смо још на земљи, макар и овако проређени, али постојимо. Хајде да то разумемо и да заблагодаримо Господу. Можда је то само мој лични доживљај, пошто сам и ја била у ситуацији да је могло да ме не буде на свету, али Бог ме је вратио у живот, и ево ме. Сећам се оног Руса Алексеја, што је тако налик на голуба. У Србији су га покрали, али он је свеједно воли. Путује и уверена сам да ће још путовати и помагати. Ако не због поплаве, онда због нечег другог, нешто ће се увек наћи. Сећам се и младе Српкиње Дијане, која је дошла да студира на позоришном институту у Санкт-Петербургу, код свог духовног оца, како је називала Фјодора Михајловича Достојевског. Руску диплому нигде не признају, али њој је свеједно!

Враћам се у Москву. Стјуардеса нас обавештава како се наш авион зове „Николај Љесков“. А ја као да сам га баш са тим летом поново открила. Прво на италијанском, захваљујући преводиоцу Паолу Норију, на чијој промоцији сам била пролетос у Болоњи, а затим и на руском – плакала сам над „Глупим уметником“, омиљеном очевом књигом. Памтим како је Италијан са ентузијазмом говорио како је Толстој био у праву, и да је Љесков заиста писац будућности.

Београд је негде доле, сакрио се под облацима. Неуспело М.-ово гостопримство изазивало је код мене још само тегобно осећање састрадавања; све је то једна велика туга, али са осмехом. Заборавила сам да му вратим кључ од стана, и он и даље лежи код мене у торби.

Ј. Г.

Превод: Владимир Коларић

stanjestvari.com/2017/09/06/kljuc-srbije/#more-40864

0 гласовa