Иван МИЛАДИНОВИЋ

Зашто је Југославија одбила споразум са Италијом уочи почетка Другог светског рата. Београд 1941. одбио споразум са Римом о размени становништва из Истре и са КиМ

ПРЕУЗИМАЈУЋИ власт у име краља Петра Другог, кнез Павле је био дубоко свестан европске реалности тих година, да се Версајски систем распада и да је Немачка постала она полуга која ствара нови поредак. То је значило да у тој констелацији односа Југославија мора да пронађе своје место. Почетком тридесетих година прилике на европској сцени утицале су на то да главни спољнотрговински партнер Југославије постане Немачка.

Из архивске збирке докумената кнеза Павла с Колумбија универзитета, до које смо дошли уз велику помоћ и подршку историчара и књижевника Миодрага Јанковића, види се да је кнез намесник покушавао да искористи свој утицај на двору у Лондону не би ли Велика Британија заузела примат у трговини и привреди Југославије. Тај његов напор није наишао на разумевање, и то не само код Енглеза, већ и код других савезника. Сви су остали неми на вапаје из Београда. Британци ће чак на упорно инсистирање кнеза Павла, за Божић 1935. године, на свој циничан начин, показати добру вољу и повећати увоз ћурака, веровали или не, за само 60 комада.

С друге стране, кнез је веровао да добри односи с Берлином гарантују безбедност од све нервознијих комшија – Италије, Мађарске и Бугарске. Међутим, то његово тражење неутралности за Југославију неће дати никакве опипљивије резултате. Уговор с Француском, па Мала Антанта, а поготово Балкански споразум, изгубиће сваки значај по избијању Другог светског рата.

Сви напори кнеза Павла бивају усмерени само ка једном циљу – сачувати земљу од ратних страхота.

Једно од решења питања како избећи рат а не приступити Тројном пакту, била је иницијатива из Рима да се мир на југоистоку одржи без уласка Југославије у тај савез, преко уговора о трајном пријатељству с Италијом. Вођа италијанских фашиста хтео је по сваку цену да успостави односе са Југославијом, бар на оном нивоу као када је Милан Стојадиновић био председник Владе.

Кнез именује специјалног тајног саветника др Владислава Стакића, који три пута путује у Италију – у новембру 1940. и два пута у фебруару 1941. године.

Иначе, др Стакић није случајно изабран за тајну мисију у Италији. Он је био аутор једне запажене студије о Жоржу Сорелу, француском мислиоцу, за кога је владало уверење да је извршио највећи утицај на формирање Мусолинијеве политичке мисли.

Специјални изасланик први пут се сусрео само с грофом Ћаном, али други пут и с Мусолинијем. Сусрет се десио 4. фебруара 1941. у Барију и дуче му је уручио крајње изненађујућу поруку за кнеза Павла:

- Ја нудим Југославији пријатељство. Ја желим да Југославија остане ван рата и зато ћу вам учинити такве пропозиције које, мислим, неће бити сметња да се италијанско–југословенски односи учврсте. Морамо радити тако и поступати тако да се то не види. Морамо пронаћи разлоге да убедимо, не толико Хитлера, што није тако тешко, колико Рибентропа, који је покварено лукав… – рекао је Мусолини.

И Мусолини је писмено образложио своју понуду о формирању савеза који би био довољан корак приближавања Југославије силама осовине која би на тај начин остала изван рата и не би јој се поставио захтев за улазак у пакт. Да би дали доказ немачкој страни да он (Мусолини) овај корак сматра као дефинитиван понудио је регулисање југословенско-италијанских односа на исти начин како су регулисани итало-немачки.

Др Стакић се 9. фебруара враћа у Београд и лично предаје Павлу ову понуду у писаној форми. Мусолини дословце пише кнезу намеснику:

- Италија жели да Солун припадне Југославији. Ја сам увек сматрао да је прави излазак Југославије на море – излазак на Егејско море и да Солун треба да припадне Југославији, што је од велике важности за српске интересе. Према томе, било да приђе у оквиру Тројног пакта, било у оквиру савеза са Италијом, на основу Београдског пакта, Југославији је обезбеђен Солун – писао је Мусилини. – Пошто ја схватам све тешкоће које би могле отежати споразум са Југославијом, ако би се захтевало да Југославија приђе Тројном пакту, а пошто сматрам да је важно отклонити свако проширење рата на Балкану и доћи до искреног споразума са Југославијом, споредно је под којом ће се формом такав споразум остварити, те ја нудим Југославији закључење једног итало-југословенског савеза на бази продубљења Београдског споразума.

Овај савез, како је навео Мусолини, био би довољан корак Југославије за приближење осовини, а на тај начин Југославија би остала ван рата и не би јој се поставио захтев за улазак у Тројни пакт.

Павле и Олга у Јоханесбургу 1946. године

- Да бих дао доказа да овај корак сматрам као дефинитиван између Југославије и нас и да бих подвукао његов нарочит пријатељски карактер, то нудим Југославији регулисање италијанско-југословенских односа на исти начин као што су регулисани итало-немачки. Питање немачке мањине решено је Бренерским споразумом, а питање југословенске мањине нека буде решено нашим новим утаначењем. Ја нудим Југославији измену југословенског становништва у Истри за албанско становништво у Југославији. То је нарочито важно за вас Србе, јер би на тај начин посрбили ваше Косово, чије је становништво претежно албанско, а које за вас Србе има толику историјску и националну важност. Крајем фебруара ја ћу одржати један велики говор у Риму и у томе говору објавио бих наш нови савез и моју нову политику према Југославији… – пише Мусолини.

Реакција кнеза Павла на овај предлог Бенита Мусолинија је забележена у Стакићевој књизи „Моји разговори са Мусолинијем – Осовинске силе и Југославија“, која се појавила 1967. године у Минхену, три године после његове смрти.

- Како ја могу правити савез са Мусолинијем када је у рату са Грчком и Великом Британијом – одмах је рекао кнез. – Ја немам права да Словенце и Хрвате премештам са њиховог националног тла на коме живе више од 1.000 година. Југославија се не може за сва времена одрећи оних крајева са изразитом југословенском већином.

Краљ Петар II

Следећи сусрет са Мусолинијем др Владислав Стакић је имао 24. фебруара 1941. године, у Риму. Дуче је био незадовољан што из Београда не стиже одговор на његову понуду. Прво што је рекао изасланику из Београда је било:

- Уместо савеза са Италијом, ваша Влада води сада преговоре са Немачком на бази Пакта. Ја вам подвлачим и понављам да је моја жеља да ви останете ван рата. Ја сам вам скренуо пажњу да не дозволите да вас Рибентроп увуче у такву тешкоћу из које се тешко можете извући. Требало је са нама да прво разговарате, па онда са Немачком. Каква је данас ситуација и какви су моји погледи? Каква је данас моја понуда? Иста као и она прва, али са једном важном изменом. Пошто је Немачка поставила захтев да ви уђете у Пакт, он се више не може потпуно искључити из преговора. Али мојом помоћи, може се поставити питање када да ви уђете у Тројни пакт. По вашим речима, изгледа да Пакт представља за вашу земљу и нарочито за кнеза Павла једну шекспировску трагедију – рекао је Стакићу Мусолини. – Дакле, ево моје друге понуде. Засада не морате у пакт. Моја понуда остаје на снази. Савез са Италијом биће довољан. Нека Београд да свој пристанак, а ја ћу све свршити са Немачком. Али, морате дати обећање да ћете ступити у пакт доцније.

На крају Мусолини је рекао Стакићу да жели да се састане са кнезом и да измењају мисли о свим питањима која се тичу будуће политике двеју земаља.

Кнез Павле није прихватио Мусолинијеву понуду. Одбио је и сусрет са њим. А др Стакићу ће у приватном разговору рећи да „у понудама Мусолинија нема ничег повољног за Југославију“, наводећи да он није нудио Југославији Задар, већ грчки Солун. Неповерење према зачетнику марсељског атентата, који је у Италији држао Павелића, превагнуло је. Уместо савеза с Италијом влада Цветковић-Мачек почела је преговоре с Немачком о приступању Тројном пакту.

АРХИВ ПАВЛА КАРАЂОРЂЕВИЋА

Занимљиво је да је Стакићева супруга Милка књигу „Моји разговори са Мусолинијем – Осовинске силе и Југославија“, објавила у љотићевској штампарији „Искра“, а да је предговор написао др Јакоб Б. Хоптнер, аутор књиге „Југослававија у кризи 1934-1941″ коју је 1962. објавио Columbia universiti press. Хоптнер је био човек великог поверења кнеза Павла и одличан познавалац европских прилика тог доба. За њега иначе кружи прича, у кулоарским архивским круговима, да ће он из Југославије изнети документа везане за период владавине кнеза Павла а која су депонована на Колумбија универзитету.

Ову архиву кнез Павле није могао да изнесе 1941. када је у року од неколико сати био принуђен да се спакује и напусти земљу. Она је, значи, остала у двору. Очигледно је Немци нису пронашли, а изгледа да ни 1945. године никог није интересовала. Тек 1946. године, један Американац, по имену Јакоб Хоптнер, као представник међународног Црвеног крста, долази у Југославију (боравио је 1946. и 1947) и највероватније је он ту грађу сакупио и однео са собом.

Он ће, користећи документа из ове збирке, докторирати 1957. на овом универзитету, а пет година касније и објавити књигу везану за период владавине кнеза Павла.

www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D1%80%D0%B5%D0%BF%D0%BE%D1%80%D1%82%D0%B0%D0%B6%D0%B5.409.html:568088-%D0%9A%D0%BD%D0%B5%D0%B7-%D0%9F%D0%B0%D0%B2%D0%BB%D0%B5-%D0%A5%D1%80%D0%B2%D0%B0%D1%82%D0%B8%D0%BC%D0%B0-%D1%81%D0%B0%D1%87%D1%83%D0%B2%D0%B0%D0%BE-%D0%98%D1%81%D1%82%D1%80%D1%83

Прочитај без интернета:
2 гласa