После хиљаду и више напада против стварних и наводних непријатеља Америке, Доналд Трамп и Тед Круз су одабрали саветничке екипе за спољну политику, и њихови програми су коначно уобличени. Исто се дешава и у демократском табору, где су идеје које се тичу међународне сфере већ биле много експлицитније. За Хилари Клинтон, доцније, оне су биле спроведене у пракси, када је била државни секретар од 2009. до 2012. године.

Ако се ставови кандидата левице и деснице иначе разликују, око једне ствари изгледа да се сви слажу – више изолационизма. Сједињене Државе одступају. Сада је већ то једна тенденција која била уочљива од 2008. године, и скоро да је неповратна. Више од политичке воље или идеологије, у питању је тренд којег диктира економска криза и дуг излазак из ње. Спор опоравак после рецесије, тренутно одређује агенду у јавном мнењу, померајући пажњу више на унутрашњу политику него на проблеме остатка света. Према плановима Пентагона, до краја 2017. године, копнене снаге САД биће најмање од 1941. године. То јест од онда када су Сједињене Државе биле приморане да изађу из властите поствилсоновске дуге изолације, услед јапанског напада на Перл Харбур. Морнарица, коју Херитиџ фондација већ сматра за превише редуковану у односу на њене потенцијалне мисије, биће подвргнута резовима од 7 милијарди долара. За 2017. годину, предвиђено је такође осетно смањење (око 700 милиона долара) за понос америчке војне технологије – противракетну одбрану. И све то упркос стално растућој опасности ширења ракетног (нуклеарног) оружја. Неизбежно, оскудица војног „хардвера“ условљава такође и „меку моћ“ – дипломатску сферу и утицај на одлуке пријатеља и непријатеља. За ових осам година Обаме, присуствовали смо, у ствари, једном врло брзом повлачењу Сједињених Држава из свих региона света. Нема ниједног америчког савезника који није уочио једно велико одступање (понекад виђено и као права правцата издаја, као у случају Пољске и Израела), као што нема ни једног заклетог непријатеља Сједињених Држава са којим није покушана нека форма помирења, понекад плодоносног (Иран и Куба), а понекад контрапродуктивног (Русија). Оно чему присуствујемо јесте дакле једна врста великог усаглашеног повлачења САД из света. И оно је предодређено да се настави.

Не треба да се заваравамо око разлика у тоновима и обећањима демократских и републиканских кандидата. Суштина је увек иста.  Доналд Трамп каже, да оружане снаге морају да буду поново велике, дакле предвиђа повећање војног буџета. Али, за одбрамбене циљеве.  Као и његов председник-узор Теодор Рузвелт, Доналд Трамп би такође желео да „подвикне и маше великим штапом“, да заплаши, али не и интервенише, да обесхрабри агресора, али не и да заподене битку са њим. Налазимо се пред антиподима политике извоза демократије коју су следили Реган, Клинтон и Буш млађи. Као што се налазимо и далеко од изворног вилсонизма – „сигурног света за демократију“. Тед Круз показује извесну склоност ка интервенционизму и већу приврженост традиционалним савезницима Америке (пре свега Израелу). Али, такође, ни овде не треба претерано да се заваравамо, јер је његов интервенционизам окренут, пре свега, против директних претњи безбедности Американаца. Такође, и његовом програму недостаје једна стратешка визија за свет на дужи рок. Постоји једна дефанзивна стратегија, коју можда деле и савезници. Савезници, којих би се, пак, Трамп ратосиљао, и које би волео да види способним да се сами бране, или да доприносе из властитог џепа заједничкој безбедности.

У демократском табору, Хилари Клинтон је директни потомак Обамине политике, а делом је била и њен аутор у првом лицу. Дакле, са тог аспекта, период од четири године председниковања Клинтонове не би био ништа друго до трећи Обамин мандат. Тренд усаглашеног напуштања остатка света био би више него предвидљив са њом у Белој Кући. Али, шта ако тријумфује Берни Сандерс?  Или ако настави да поткопава Клинтонову све док је не би приморао да потражи заједнички језик са његовом политичком линијом? Па…имали би једно врло брзо сажимање америчког присуства у свету. Социјалистички кандидат обећава, у ствари, да би смањио нуклерани арсенал на једну трећину, преполовио флоту (елиминишући скоро све носаче авиона) и затворио америчке базе у савезничким земљама, задржавајући у земљи мали професионални састав, подесан за, у најбољем случају, акцију самоодбране. Нови курс који је започео Обама, био би доведен до својих екстремних консеквенци. Било би тешко реализовати план попут овог Сандерсовог, али тенденција је јасна – што он више освоји држава на овим примарним изборима, Клинтонова ће више да буде наведена да реже војни буџет. Сандерс не би смањивао војне снаге у име изолационизма, већ једног интернационализма, скоро мировњачког. Машта о великим наднационалним органима који доносе колективне одлуке, у којима могу учествовати, са једнаким правима, САД, Русија и блискоисточне земље. Добио би, међутим, један фактички изолационизам, лишавајући САД њиховог одвраћајућег оружја, као и њиховог капацитета да пројектују моћ.

Ова изборна кампања, због могућности које широм отвара, не би требало да нас остави равнодушнима. Овде је у игри такође будућност Европе и Медитерана, што нас се директно тиче. Не можемо више да очекујемо да нашу одбрану плаћа амерички порески обвезник. Исто као што не можемо више себи дозволити да ишчекујемо иницијативе Вашингтона за решавање нашег регионалног проблема. И сада је већ евидентно да Сједињене Државе, ко год победи 2016. године, желе савезнике који у потпуности стоје на властитим ногама.

Превео са италијанског: Небојша Вуковић

извор:www.nspm.rs/savremeni-svet/ko-god-da-pobedi-na-predsednickim-izborima-politika-sad-ce-biti-izolacionistickija.html

Прочитај без интернета:
1 глас