Душан ПРОРОКОВИЋ: Према једном од математичких модела којим се утврђује војна моћ земље, Хрватска је на 68. месту са индексом 1.0733, а Србија тек 83. са 1.5688. Гледајући БДП по глави становника – Хрватска је 57. са 11.573 долара, а ми 92. са 5.120 долара. Упоређујући БДП по глави становника према паритету куповне моћи – стојимо једнако лоше, јер су Хрвати 57. са 21.581 међународних долара као мерне јединице, а ми 87. са 13.671

Миломир СТЕПИЋ: Србија није јака. За балканске услове је од пространијих земаља, али држава није јака ако на својој територији има сепаратистичку покрајину, којој, за сада, не може ништа, јер је та покрајина под заштитом великих западних сила. То је као да имате тумор и да вас он стално разједа

Горан ЈЕВТОВИЋ: Србија је генерално војно слаба иако је још јача од Хрватске и Албаније, а слабија од Бугарске и Румуније. Јер, ко нама гарантује да сутра неће кренути поново напад NATO на нас? Или неке од чланица из непосредног окружења: Бугарска, Албанија, Румунија. Говорим, наравно, хипотетички. Тим пре што знамо да Албанија са тзв. Косовом има чврст најкласичнији војни савез који дозвољава много тога. И, ако узмемо у обзир да ОВК никада није расформирана, као ни њени центри за обуку, онда је јасно колико смо безбедносно угрожени

Мирослав ЛАЗАНСКИ: Србија је у војном смислу још моћнија од свих држава бивше Југославије. Имамо већи број тенкова, већи број артиљеријских система, јачу авијацију у погледу авиона, али Хрватска сада има више борбених и транспортних хеликоптера од нас. Али, пошто се у сукобу не туку само хеликоптери, него и све друго, ми смо још најјачи

Мандатар за састав владе – Александар Вучић – поручио је Хрватима, али и још некима: да Србија никада више неће дозволити да Србима било ко икада више приреди нову „Олују“.

Ово је одмах отворило нека озбиљна и незаобилазна питања.

Да ли је Србија за тако нешто довољно јака војнички и економски?

У чему је Србија – и колико – данас јака – а у чему су њене слабости?

Да ли је довољно јака бар за Хрватску и Албанију?

Шта Вучићева тврдња значи у светлу чињенице да су и Хрватска и Албанија чланице NATO?

Да у евентуалном сукобу Србија против себе не би имала и NATO – планира ли Вучић да Србију увуче у NATO или ће противтежу правити у даљем приближавању Русији?
Нисам сигуран нити колика је наша снага, нити шта у оваквом стању можемо

Душан ПРОРОКОВИЋ, Центар за стратешке алтернативе

• Срби су народ великог замаха, наша нација се везује за велике идеје. У таквој смо позицији да морамо предузимати ситне кораке, али да бисмо јачали – неопходне су јаке и јасне политичке поруке

Тешко је процењивати ко је колико јак у међународним односима. Пре свега, то зависи од тога са киме се поредимо и према којим критеријумима.

Номинални БДП Шпаније је 18 пута већи него код Кеније и Етиопије, БДП по глави становника је 20 пута већи од кенијског, а војни буџет је 34 пута већи од етиопијског, али се свеједно за све три земље поставља питање: да ли су регионалне силе? Зато што се снага Шпаније пореди са параметрима Немачке, Француске, Велике Британије и Италије, па је ова земља тек пета на континенту. А Кенија и Етиопија се пореде са Танзанијом, Угандом, Суданом и Еритрејом, па су због тога лидери у источној Африци и потенцијалне регионалне силе у том делу света.

Ако поредимо Србију и Хрватску – треба да се забринемо.

Према једном од математичких модела којим се утврђује војна моћ земље, Хрватска је на 68. месту са индексом 1.0733, а Србија тек 83. са 1.5688. Гледајући БДП по глави становника Хрватска је 57. са 11.573 долара, а ми 92. са 5.120 долара. Упоређујући БДП по глави становника према паритету куповне моћи стојимо једнако лоше, јер су Хрвати 57. са 21.581 међународних долара као мерне јединице, а ми 87. са 13.671, док је посматрајући ХДИ индекс као показатеља животног стандарда и сиромаштва разлика нешто мања јер Хрватска заузима 47. место са коефицијентом 0.818, а ми смо 66. на свету са 0.771.

На основу ових података процените сами.

Наравно, статистички показатељи не представљају све у политици, пуно тога зависи од идеологије, националне кохезије, историјских искустава и привлачности идеја које бранимо. Али, ми смо и ту у проблему јер предуго лутамо, тражимо своје место, преиспитујемо неке ствари које се тичу идентитета, крећемо се по инерцији.

Срби су народ великог замаха, наша нација се везује за велике идеје. У таквој смо позицији да морамо предузимати ситне кораке, али да бисмо јачали – неопходне су јаке и јасне политичке поруке.

Како остваривати националну кохезију око пароле Европа нема алтернативу?

Ако већ не можемо брзо да мењамо показатеље које сам изнео, на снагу државе можемо утицати дефинисањем јасне политике. Овако, нажалост, нисам сигуран нити колика је наша снага, нити шта у оваквом стању можемо.
Мени замерају што помињем „српске земље“, а ја одговарам – одслушајте поново химну

Миломир СТЕПИЋ, редовни професор Београдског универзитета, научни саветник у Институту за политичке студије

• Највећи адут Србије, који она не користи како треба, и где леже и њена моћ и опасност је – географски положај. Ми смо незаобилазни на Балкану и треба то да валоризујемо. Огроман део народа нам се налази ван Србије, пре свега у Републици Српској, Хрватској, Црној Гори. То не може бити наша слабост. Још је Јован Цвијић пре сто година рекао да од Беча до Цариграда нема већег и распрострањенијег народа

СРБИЈА није јака. За балканске услове је од пространијих земаља, али држава није јака ако на својој територији има сепаратистичку покрајину, којој, за сада, не може ништа, јер је та покрајина под заштитом великих западних сила. То је као да имате тумор и да вас он стално разједа. Дакле, наша снага не може бити велика, јер да јесте, решили бисмо проблем сепаратистичке покрајине, односно сепаратистичке националне маљине.

То је прво, а то што добар део политичке елите и номенклатуре све ређе помиње КиМ као део Србије, то је друго питање.

Даље, Србија је у огромном демографском паду. Резерве становништва нису велике и структура није повољна: спадамо у најстарије нације у свету. Близу нас је и Хрватска.

Највећи адут Србије, који она не користи како треба, и где леже и њена моћ и опасност је – географски положај. Ми смо незаобилазни на Балкану и треба то да валоризујемо.

Огроман део народа нам се налази ван Србије, пре свега у Републици Српској, Хрватској, Црној Гори. То не може бити наша слабост. Још је Јован Цвијић пре сто година рекао да од Беча до Цариграда нема већег и распрострањенијег народа од српског и да се то мора више користити пред великим силама. Код нас се често чује да није тако страшно имати малу државу са малим бројем становника -али моћну. Џозеф Нај, теоретичар моћи, рекао је да у тврде чиниоце моћи спадају управо становништво и површина територије.

Стицајем околности и титоистичких републичких граница – српски народ је подељен, али је то наш српски јединствен народ, а та територија се назива „српске земље“. Мени тај термин често замерају, али га имате у химни Боже правде. И када ме неко пита шта су то српске земље, одговорим да науче химну. Дакле, наш народ ван Србије је наш адут, који треба користити – наравно не злоупотребљавајући га, него их узимати у обзир као чинилац наше моћи. Делом због нашег несналажења, а делом због воље великих сила, народ је остао ван јединствене српске државе, али на Балкану се ништа брже не мења него границе, тако да то не може бити коначна категорија.

Србија не може да каже да је моћна кад смо поводом Олује, прогона Срба и пада Републике Српске Крајине врло ретко чули да се помиње баш РСК. Помиње се злочин, прогон, геноцид, али и медији и политичари врло вешто избегавају да помену термин Република Српска Крајина. То је била де факто држава. Захваљујући NATO бомбардовању по српским положајима и системима веза, при чему је амерички амбасадор седео на приколици и спроводио прогон српског становништва (замислите само шта би било да је било супротно), и захваљујући несналажењу Срба већ 1991. године (када је то могло да буде верификовано), Република Српска Крајина је изгубљена. На то морамо да обраћамо пажњу. Јер, Срби имају пуно право да се тамо врате. Није битно да ли ће то бити за 5, 10, 20 година.

Понашамо се као да смо се ослободили неког баласта и да смо тако могли да се умилимо Западу, а показало се сасвим супротно.

Попуштање 1991. нас није извукло да не дође до агресије 1999.

И Република Српска није наш баласт него чинилац који нам даје додатну моћ. Србија, када се поставља према великим силама, и западним и источним (а Кина је сада први пут у историји присутна на Балкану) треба да каже: знате, господо, није ту само Србија нечији експонент, него Срба има и у Црној Гори, РС, Хрватској…То је реалан геополитички чинилац са којим мора да се рачуна.
Да бисмо имали политичку и војну заштиту Русије, морамо делом изаћи из Партнерства за мир

Горан ЈЕВТОВИЋ, пуковник

• Званично имамо 36.000 људи. Од тога Војска броји 29.000 људи. У ту бројку улазе логистички капацитети, ремонтни заводи, ВМА, војно-медицински центри, разни институти итд. Копнена војска има око 14000 људи на папиру, а заиста нема, а ваздухопловство око 5000. Када на то додамо стање технике, бројно и квалитативно, дакле застарелост и симболичан број тенкова, артиљеријска и ракетна средства, добијамо ситуацију с којом не можемо да решимо неко озбиљније одбрамбено питање

ГЕНЕРАЛНО смо војнички слаби!

Појединачно смо јачи од Хрватске, Албаније, Македоније, БиХ, а слабији од Бугарске, Румуније итд.

Проблем је у нечему другом. У Вашингтонском уговору, којим се у члану 5 дефинише да је напад на једну NATO чланицу напад на цео савез. А на самиту у Варшави су сада разматрали – а то је ушло и у стратешки концепт- питање безбедности на ободима Алијансе, али и ван територијалног подручја ван савеза. Зато је илузорно поредитиснагу наше војске са тим.

Званично имамо 36. 000 људи. Од тога Војска броји 29.000 људи. У ту бројку улазе логистички капацитети, ремонтни заводи, ВМА, војно-медицински центри, разни институти итд. Копнена војска има око 14000 људи на папиру, а заиста нема, а ваздухопловство око 5000. Када на то додамо стање технике, бројно и квалитативно, дакле застарелост и симболичан број тенкова, артиљеријска и ракетна средства, добијамо ситуацију с којом не можемо да решимо неко озбиљније одбрамбено питање.

Да не говоримо о одбрани земље у условима такозваног стратегијског окружења. Ко нама гарантује да сутра неће кренути поново напад NATO на нас? Или неке од чланица из непосредног окружења: Бугарска, Албанија, Румунија. Говорим, наравно, хипотетички. Тим пре што знамо да Албанија са тзв. Косовом има чврст најкласичнији војни савез који дозвољава много тога. И, ако узмемо у обзир да ОВК никада није расформирана, као ни њени центри за обуку, онда је јасно колико смо безбедносно угрожени.

То што смо у Партнерству за мир значи да смо под NATO капом, а ли да он нема никакву обавезу према нама као према чланицама.

Где да Србија црпи додатну снагу? Једини прави извор на видику су чланице ОДКБ-а. Да бисмо дошли до нивоа да имамо сигурну политичку, а пре свега војну заштиту Русије, морамо зауставити Партнерство за мир и делом изаћи из тога. Тим NATO програмом нам је уништен одбрамбени систем, чији је војска само најважнији подсистем. Државе које имају више од пет милиона људи су заиста способне да се одбране и у најтежим агресорским ратовима, под условом да је систем одбране организован како ваља и да се искористе максимални одбрамбени капацитети државе и народа и да држава функционише. Нешто приближно томе смо имали 1999. и доказали смо да нисмо пали војнички.

У тај систем спада и цивилна заштита и цивилна одбрана, функционисање предузећа у условима ратног стања, исхрана становништва, решавање свих могућих ситуација од нуклеарних удара до разних облика рушења, загађења итд.

У том погледу стојимо: никако.

Тај систем је комплетно разрушен и има само обрисе онога од пре. Сада се уклапамо у NATO систем преко Партнерства – од 2007. смо практично инкорпорирани, а ово сада је само усавршавање. Под окриљем ЕУ, која је друга страна исте медаље, смо променили систем цивилне заштите и поставили је на темеље као што је у ЕУ, а то је потпуно другачије од онога што смо имали, а што је било скоро па савршен начин организовања државе и народа у условима и ванредног стања, и непосредне ратне опасности, и рата, али и у условима елементарних непогода.

Србија је слаба и по другим параметрима, као што су економија и демографија. Када имате нешто што је разрађено и функционише, а онда га разнижете, тешко је било шта надограђивати.

Ми ћемо да видимо какву политику водимо и како предајемо суверенитет земље једној регионалној организацији ЕУ, а истовремено и NATO-у као безбедносно-војном и политичком савезу евроатлантских земаља.

На дневном нивоу пратимо шта се дешава и јасно је да смо у том смислу осакаћени. Када се буду догодиле праве кризе, а видимо ситуацију са Хрватском, Косовом и Метохијом, Македонијом, ми тада немамо праве капацитете. При том говорим о државним институцијама и органима и о државним системима, а не о народу као таквом.
Од Албаније смо много јачи, а што су многи око нас у NATO – то и није тако лоше

Мирослав ЛАЗАНСКИ, новинар, војнополитички коментатор

• Не бих се усуђивао да процењујем где смо ми на скали моћи, јер нити један нови рат не почиње тамо где се прошли завршио, сви ратни планови, процене и прогнозе су подложне промени у првим ратним данима. Као у фудбалу: играте три одличне припремне утакмице, добри сте на тренинзима, а онда дође прва првенствена утакмица, па изгубите од аутсајдера. Зато је тешко рећи где смо. Питање је с ким се поредимо, са моћном државом или екипом из комшилука, зависи с ким играмо!

СРБИЈА је у војном смислу још моћнија од свих држава бивше Југославије. Имамо већи број тенкова, већи број артиљеријских система, јачу авијацију у погледу авиона, али Хрвтска сада има више борбених и транспортних хеликоптера од нас. Али, пошто се у сукобу не туку само хеликоптери, него и све друго, ми смо још најјачи.

Хрвати издвајају нешто више средстава него ми, али они имају морнарицу, а ми не, тако да дођемо на исто. Међутим, убрзано раде на техничком подизању војске.

Од Албаније смо много јачи, Мађарска има део авијације модернији од нашег јер имају авионе четврте плус генерације, а ми не. И Бугари и Румуни имају бољу борбену авијацију него ми.

Рак рана нам је авијација. Застарела је, нема довољно оперативно исправних авиона и то мора хитно да се мења, ако хоћемо да задржимо контролу нашег ваздушног простора.

То што су друге земље чланице NATO, то даје осећај колективне безбедности, али значи и да NATO има неку врсту контроле над њиховим плановима. Сумњам да би се нека чланица из нашег комшилука одлучила да нас нападне, без укупне дозволе NATO. То би морали да одобре и Брисел и Вашингтон.

Хрвати су добили од NATO 16 хеликоптера „кајова“, а нама нико не даје донације, све морамо да платимо. Од Американаца смо добили нешто џипова и сада ћемо добити нешто инжењеријских машина, али нам крупне системе нико не поклања.

Хрватска је део колективне безбедности NATO. То им је предност са једне стране, али им лимитира и самосталност у плановима да нападну неку земљу. На неки начин, то није лоше за нас.

Моћ одбрамбеног система једне земље лежи у њеној економији, одлучности и расположењу људи да бране земљу (бране је само они који су њоме задовољни, и слом Краљевине Југославије је део одговора на ваша питања), патриотизму, ратним плановима, обучености и увежбаности војске, техничком фактору и савезничким односима.

Не бих се усуђивао да процењујем где смо ми на скали моћи, јер нити један нови рат не почиње тамо где се прошли завршио, сви ратни планови, процене и прогнозе су подложне промени у првим ратним данима. Као у фудбалу: играте три одличне припремне утакмице, добри сте на тренинзима, а онда дође прва првенствена утакмица, па изгубите од аутсајдера. Зато је тешко рећи где смо.

Питање је с ким се поредимо, са моћном државом или екипом из комшилука, зависи с ким играмо!

Диана Милошевић

извор: fakti.rs/srpski-duh/koliko-je-srbija-danas-jaka-odnosno-slaba-posebno-u-odnosu-na-hrvatsku-i-albaniju

2 гласa