Људи се вежу за реч, Александар Вучић за рогове. Колико вреди његова реч на својој кожи су осетили сви лаковерни несрећници, било да су обични гласачи или његови најближи сарадници. Његова обећања описује новинар Предраг Поповић, некадашњи близак Вучићев сарадник и главни уредник дневног листа Правда

Aleksandar-Vu-i-plakati-Bulevar-Ratka-Mladi-a-

За 22 године политикантске каријере, Вучић је иза себе оставио безбројне жртве лажи и заблуда. Прву деценију и по, као великосрпски ратни хушкач, профитирао је ширећи нацистичке теорије крви и тла, паролама о српским границама од Брегалнице до Вировитице, о косовској колевци српства која мора бити одбрањена по сваку цену. Ватреним говорима стимулисао је Србе да узму пушку, оду на ратиште и убијају и гину. У тој авантури више од два милиона људи протерано је из својих кућа, стотинак хиљада је завршило у гробовима, а не могу да се преброје протезе за ноге и празни рукави. За успомену на то јуначко време, Вучић је задржао неколико станова које је ослободио у Београду, на фронту од Ју бизнис центра до Јајинаца.

vucicdinkic

Кад су исцрпљене могућности да профитира на тој врсти туђе несреће, ноншалантно је променио причу, али не и циљ – да згрне што више пара. Одрекао се Велике Србије, признао је да му се гаде Срби који су у Сребреници реализовали његов предлог да се убије сто муслимана за једног Србина, прешао је на страну „америчких нациста“ и „европских вуцибатина чије ципеле су умрљане крвљу српске деце“, како је раније описивао своје садашње газде.

Лешинарску природу и преварантски карактер није спроводио само на нивоу идеја. Доследно је варао све око себе – жену, пријатеље, кумове, сараднике, савезнике… Импозантан је списак цицибана које је узео, искористио и одбацио, почев од Војислава Шешеља и финансијера Српске радикалне странке, па до Томислава Николића и актуелних спонзора. Вођен искључиво жељом да испуни личне интересе, на исти начин, широким обећањима, корумпирао је све око себе. Лажима је куповао и оне који му не требају, који не вреде више од једног гласачког листића. Што да не, јефтини су, продају се за празне речи.

Паразитским инстинктом вођени, још док је био генерални секретар СРС-а, многи политичари, тајкуни, новинари и други јавни ликови мислили су да ће преко Вучића успети да реализују своје лукративне амбиције. Како је то изгледало у пракси, први пут сам видео после избора 2008. године. У три месеца, колико је Вучић фигурирао као будући градоначелник Београда, кроз моју канцеларију у редакцији „Правде“, чији сам тада био главни уредник, продефиловала је гомила похлепних наиваца. Сви су били уверени да су се „чврсто договорили“ с новим градоначелником за неку од важнијих функција у градској управи. Знао сам колику тежину има Вучићева реч, зато ми их је било мало жао, иако су најчешће изгледали смешно, тако горди и усхићени што им је шеф уделио милост.

– Договорио сам се с Вучићем, бићу градски секретар за културу – с највеселијим осмехом рекао ми је глумац Тихомир Арсић, један од првих прелетача из ДСС-а у Вучићево јато.

Нисам имао срца да му кажем да је исту функцију „градоначелник“ обећао још двојици глумаца и једном релативно популарном писцу. Арсићева амбиција је, на крају, ипак донекле задовољена, данас је премијеров саветник за културу и информисање.

Исти принцип Вучић је применио као заменик председника Српске напредне странке. Чим су схватили да је тај политички картел пројектован за долазак на власт, многи су потрчали да му понуде своје услуге. Вучић је свакога задовољио. Вербално.

Почетком 2010, захваљујући прљавим сплеткама директорке „Правде“ Ане Стефановић, редакција и ја остали смо без адвоката. Вучић ми је послао Небојшу Родића, о коме је говорио с изузетним поштовањем. Наравно, Родић се није много ангажовао ни да препоручи неку адвокатску канцеларију, али оставио је утисак пристојног и коректног човека. Кад сам те импресије поменуо Вучићу, он се сложио и открио:

Кад дођемо на власт, Родић ће бити министар полиције. Искусан је, паметан, није корумпиран…

Па, зар ниси Фото Тонију (Александар Николић) обећао место шефа полиције? – питао сам.

Јесам, али нема везе…

Исте вечери, у канцаларију ми је дошао Мирослав Милошевић, пензионисани полицијски генерал, који је у Коштуничино време био шеф Ресора јавне безбедности. Млад, јак, набилдован, с дугом косом и с рокерским орнаментима на кожној јакни, похвалио се како се договорио с Вучићем, враћа се у службу, на место министра.

Знаш ли да си трећи министар полиције с којим данас причам? – насмејао сам се.

Он ме гледао као да види Џимија Хендрикса како свира Вивалдијеве „Фоур сеасонс“ на концерту Зорице Брунцлик.

Епилог је познат. Родић је за две године променио неколико значајних функција. После кратког стажа на месту генералног секретара председника Томислава Николића, прешао на чело Безбедносно-информативне агенције, па у фотељу министра одбране. Иако се намерачио на амбасаду у Сједињеним државама, завршио је у дипломатској мисији у Азербејџану. Фото Тони Николић кратко је боравио у председниковом кабинету, да би шпијунирао Тому, а прошле године је именован за државног секретара у МУП, да контролише министра, др Нешу. Најпоштенији међу њима, Милошевић, негде је нестао, не знам шта је с њим.

На исти начин Вучић се поиграо с кандидатима за министарство одбране. Часни генерал Божидар Делић сав уплакан пред телевизијским камерама објаснио је да у СНС прелази јер је између свог брата Шешеља и мајке Србије ипак изабрао Србију. Годину дана касније, опет у сузама вратио се Шешељу, чим је схватио да га мајка Србија на министарској функцији не жели њега него Момира Стојановића. Бивши безбедњак, генерал Стојановић, није имао шансе да заседне у министарску фотељу, али, скроман, задовољио се посланичким мандатом. Ипак, као кадар Томислава Николића, ни ту није подобан. По свему судећи, кратка политичка каријера окончана му је оптужбама за ратне злочине на Косову и Метохији и објављивањем Интерполове потернице.

По досласку на власт, Вучић је за министра одбране изабрао онога коме заиста верује – себе. Данас је на тој позицији Братислав Гашић, звани Бата Сантос. Међутим, ма колико се заклињао у Вучића, извесно је да ће се Сантос ускоро вратити фугнама и керамичким плочицама.

У групи таквих лаковерника било је и много новинара, попут Жељка Цвијановића и Тање Видојевић, који су, наводно, имали Вучићева чврста уверавања да им је наменио места на челу Радио-телевизије Србије. Једна несрећница дуго се надала уредничкој функцији у „Новостима“, не слутећи да ће господар Алек из шешира извући много подобнијег Ратка Дмитровића, истакнутог друштвено-политичког авантуристу. Милорада Вучелића, власника и уредника недељника „Печат“, о коме је увек говорио изузетно лоше, Вучић је амортизовао кад му је сина Бранислава запослио у СДПР-у, државној фирми за трговину оружјем. Мудри Вучелић, који је Тадића и његове сараднике, због сарадње с Европском унијом и Америком називао „обичним гмазовима“, сада ћутке подржава Вучића у евро-атлантском понижавању Срба и Србије.

Тек што је формирана Српска напредна странка у њу су се сјатили и неки ислужени политички и параполитички симболи прошлости попут бившег слобисте Добривоја Будимировића Биџе, СПО-овца Бојана Димитријевића или демократе Миодрага Николића Фемана. За њих не знам да ли су имали неку конкретну корист, чак ни минималну, какву је неко време уживао Радош Љушић, побегуља из ДСС-а, који је две године директоровао „Службеним гласником“, а и даље би да се Вучић није нагодио са својом старом другарицом тадићевком Јеленом Триван. Иако је лепши, сексепилнији, моралнији и паметнији политичар, Љушић је морао да подвије реп и оде у прошлост.

Предводник првог таласа паразита био је Брана Црнчевић. Бард писане речи, врхунски циник, на крају животног пута у пракси се наругао самом себи, као што је то сто година радио другима у својим романима, песмама, колумнама и афоризмима. Тек што се учланио у СРС и јавно заклео на верност Шешељу, прешао је код Вучића. Болест га је спречила да више профитира, али јуначки се борио за свој део колача. Месецима је прогонио Вучића и његовог кума Николу Петровића, сувласника „Правде“, претећи им кривичном пријавом уколико му не исплате хонорар за текстове које није написао. И, успео је.

Уз Црнчевића, Вучић је тада добио и следбенике који су му доносили више штете него користи. На првом напредњачком самиту у Центру Сава, одмах иза америчког амбасадора Камерона Мантера, седели су ратни министар у влади Републике Српске Мирослав Тохољ и Лука Караџић. Вучић се и јавно оградио од њих, као реликта српске борбе с оне стране Дрине, али изгледа да је Радованов проблематични брат ипак извукао значајну корист, још му није потврђена затворска казна за изазивање саобраћајне несреће у којој је смртно страдала 20-годишња Бранислава Ребић.

Александар Вучић је ипак био принуђен да неким слугама испуни све снове. Иако влада сам, морао је да попуни нека места у режимској номенклатури, па је изабрао најгоре примерке похлепе.

Александра Вулина Вучић је увек описивао као карикатуралног љубимца Мире Марковић и Френкија Симатовића, не пропуштајући прилику да помене дугу, масну косу и исти такав кривични досије његовог оца Бранка. Међутим, политички аутсајдер Вулин имао је једну врло употребљиву и Вучићу значајну особину – беспоштедно је дезавуисао заједничког непријатеља Ивицу Дачића. Вулин је чешће јавно оптуживао Дачића за аферу „Кофер“ и блискост с најозлоглашенијим криминалцима него сви остали политичари заједно. Да би се осветио Дачићу због издаје, којом је остао без функције београдског градоначелника, Вучић је омогућио Вулину да пререгиструје Покрет социјалиста, узео га у коалицију са СНС и од њега направио ово што данас јесте – кловна за замајавање јавности.

С истим мотивом, Вучић је врбовао Владимира Цвијана, који је у СНС дошао с функције генералног секретара Бориса Тадића. Чим је завршена конференција за новинаре у напредњачком седишту, Вучић је Цвијана послао код мене у „Правду“, да се упознамо и направимо интервју.

– Разумем то што не желиш да сарађујеш с Тадићем, али зашто идеш код Вучића? Отвори адвокатску канцеларију, шверцуј оружје, проституиши се, све је часније од сарадње с Вучићем – рекао сам му.

Цвијан се шокирао. Да се не шалим, постало му је јасно неколико дана касније, кад је схватио да Вучић не осећа никакву обавезу према обрлаћеним ликовима. Касно. Упао је у маширенију, пристао је да извршава многе ружне и прљаве задатке.

С Вучићем се разишао у никад расвестљеним околностима. Успротивио му се, повео медијску кампању и промовисао се у противкандидата на изборима за председника напредњачког картела. Иако је успео да анимира неколико значајних појединаца и општинских одбора СНС-а, напрасно је нестао с јавне сцене. Неки његови сарадници тврде да га је Вучић подмитио, а има и оних који сматрају да је цео њихов сукоб инсцениран како би се разоткрили незадовољни напредњаци, после чега су, наравно, брутално санкционисани.

Сличан пут, али с другачијим крајем, имао је Горан Кнежевић. Једног дана у „Правди“ сам објавио интервју с њим, који је тада био у притвору због оптужби за финансијске малверзације из времена кад је био градоначелник Зрењанина и потпредседник Демократске странке. Два дана касније, притвор је укинут, па је Кнежевић, неочекивано љубазно, свратио до редакције да се захвали. Знао је да је „Правда“ Вучићева, па се и он изненадио кад сам му сугерисао да се не хвата у напредњачко коло. Није ме послушао, благо њему. У почетку, лепо се наместио у новом окружењу. Добио је место министра пољопривреде, с којег је „реконструисан“ после афере с афлатоксичним млеком. За утеху, постављен је на директорску функцију у НИС-у, где има месечну плату од 1.079.920 динара. Те паре јесу велике, али још су веће Кнежевићеве амбиције, које ће морати да задовољи чим дође до цепања СНС. Кад год то било, Кнежевић ће предводити Вучићеве противнике.

На напредњачкој депонији лепо су се наместили и други дошљаци из разних странака и организација. Зорана Михајловић је, захваљујући господаревој милости, прескочила пет нивоа компетенције, баш као и Никола Селаковић и, нарочито, Марко Ђурић. Иако је Ђурић био ученик Срђе Поповића, на отпорашким курсевима за борбу против црно-црвене коалиције, данас се налази на месту директора Канцеларије за Косово и Метохију, а режим чији је представник истовремено води хајку на Поповића, оптужујући га да је озваничени међународни терориста.

Врхунски манипулант Александар Вучић с лакоћом излази на крај са свим својим абонентима. Мањем броју њих испуни део амбиција, а већини само подгрева наде, чекајући да се уморе и сами схвате да од тог посла нема вајде. Ако се неко охрабри, па га директно пита када ће испунити договор, Вучић примени свој омиљени мађионичарски трик – само нестане!

Наравно, и Вучић зна за вечну истину – према свецу и тропар. Разлику не чини количина пара или услуга коју је узео, нити величина накнаде коју се обавезао да ће вратити, одређује се само према нивоу опасности који му прети од одређеног повериоца.

Vucic i Taci

Од Шешеља је узео све што је могао – паре, станове, моћ, утицај, мандате, функције, рејтинг, страначку инфраструктуру. Вратио му је немислосрдном издајом. Па, шта. Знао је да му тада утамничени војвода, баш као ни данас кад је на слободи, не може учинити ништа нажао. Исто је прошао и Драган Ђилас, који је у Вучићу убио радикала и родио европејца. Уз помоћ Миодрага Ракића и Бориса Тадића, Ђилас је направио СНС, али мало се преиграо. Уверен да је богатији, паметнији и јачи, четири године је понижавао и вређао Вучића. Кад је схватио шта га је снашло, већ је било касно, већ су Пинк, „Информер“ и „Курир“ покренули лавину оптужби против жутог пљачкаша, најављујући му хапшење и дуг одмор у затвору. Са собом, Ђилас је у пропаст одвео и Демократску странку. На крају, кажу да је платио откупнину, али мира му нема, научио је да Вучић сваког часа може да се сети да је заборавио на обећање да га неће дирати.

И од Богољуба Карића Вучић је узео све и свашта. За узврат, дао је његовој жени Миланки и брату Драгомиру посланичке мандате. Кад су склапали пакт, Карићи су тражили много више. Добили су обећање да ће Богољубу бити омогућено да се врати у Србију и са слободе брани од оптужби за пљачку тешку 66 милиона евра. Обећање – Карићима радовање.

Богољуб није Цане. Са Станком Суботићем Вучић се не игра, доживљава га баш онаквог каквим га је раније описао – као бескрупулозног криминалца, шефа мафије. Суботић је, како су тврдили радикали у време раскола, финансирао Вучића и СНС. Инвестиција му се исплатила. Чим је Вучић дошао на власт, повучена је потерница за Суботићем, платио је кауцију, бранио се са слободе, оптужница је пала, донета је ослобађајућа пресуда и свима лепо. Осим грађанима Србије, али они нису ни битни.

Где је Цане, ту је и Никола Петровић, Вучићев владар из сенке. Петровић је годинама улагао у Вучића и његове политичке егзибиције. Исплатило му се….

Вучић испуњава обавезе само према јачима од себе, и то само док мора. Сутра, кад Суботић и Петровић ослабе, и њих ће провући кроз блато, као Шешеља и Ђиласа. Док се то не деси, док се на власти држи Вучићев напредњачки картел, у блату ће бити Србија, а сви њени грађани биће жртве примитивног и похлепног преваранта Александра Вучића.

Предраг Поповић / Таблоид

www.vaseljenska.com/misljenja/koliko-vredi-rec-velikog-vodje/

1 глас