15.09.2016 09:20 | Милорад Додик, предсједник РС

Када је Народна скупштина РС једногласном одлуком посланика свих странака са сједиштем у Српској донијела одлуку о расписивању референдума о 9. јануару као Дану Републике, одмах је кренула хистерична сарајевска кампања.

Нико није хтио изостати, а уз очекиване бошњачке реакције укључиле су се западне амбасаде и Валентин Инцко. Референдум су одмах прогласили неуставним, као да сви ти амбасадори сједе у Уставном суду БиХ. Очигледно, у том суду су њихови послушници, који су увијек спремни, прегласавајући српске, а често и хрватске судије, кројити и прекрајати међународни Дејтонски споразум.

Непоколебљиве чињенице

Уставни суд БиХ је прошле године донио одлуку, наравно, прегласавањем од двоје бошњачких и троје страних судија, да је 9. јануар Дан РС у супротности са Уставом БиХ. Устав одређује БиХ демократском државом, која ће дјеловати по закону и слободним демократским изборима. Ако једном ентитету Уставни суд БиХ укине закон који је донијела власт изабрана на демократским изборима, онда тиме крши устав, закон и изборну вољу грађана. Уз то, 9. јануар је Дан РС установљен 1992. године, прије грађанског рата у БиХ и прије настанка дејтонске БиХ, која је постала државом пошто су два ентитета потписујући Анекс 4. као Устав БиХ, ујединила територију и власт. Према Анексу 2. Анекса 4. на снази остају сви прописи на територији БиХ, не спомињући никакву државу БиХ нити Републику БиХ. Дакле, ентитети РС и Муслиманско-хрватска Федерација су се удружиле у БиХ. Ентитети су унијели у своју територију по принципу 49% Српске и 51% Федерације, чијим се сабирањем дошло до територије БиХ као спољашњег оквира. До Дејтона је БиХ била држава само на папиру, као што је Ричард Холбрук рекао Алији Изетбеговићу, и у својој књизи „Завршити рат“: „Добијате међународно признање, дефинисане границе, прихватање вашег легалног статуса. Ништа од овога раније нисте имали.“

Знајући колико је свима у БиХ неопходан мир, у оснивање Странке независних социјалдемократа, уградио сам као циљ „политичко дјеловање у борби за уставно уређење које се заснива на Дејтонском споразуму“. То пише у рјешењу од 5. марта 1996. године којим је СНСД уписан у судски регистар. Нажалост, били смо једини политички фактор који је искрено прихватио Дејтонски споразум, јер га бошњачке странке нису никада прихватиле. Због прихватања Дејтонског споразума, СДС је нас називао издајницима. Бошњаци, стално призивају „Републику БиХ“, јер тобоже Дејтонски споразум није ратификовала скупштина те непостојеће „државе“. Да је 1995. године распаднута БиХ постојала као држава, онда би Дејтонски споразум ишао у „државни парламент“ на ратификацију. Овако, Споразум је ступио на снагу већ његовим парафирањем у Дејтону 21. новембра 1995, што је формално потврђено 14. децембра 1995. у Паризу. Тиме је настала послијератна државна заједница БиХ као резултат сецесије и распада СФРЈ, а у БиХ и грађанског рата: вољом великих сила и међународним уговором, а не вољом зараћених народа. То су необориве чињенице за сваког писменог.

За протеклих 20 година Дејтонски споразум није имао шансу, јер су интервенцијама међународне заједнице, кроз дјеловање високих представника и Уставног суда БиХ са троје страних судија, евидентна груба кршења и дописивање Устава БиХ. Притом се стално оптужује РС за кршење Дејтона иако га никако и није могла кршити. РС се само противи ономе у што се изродило 20 година страног протектората, без легалитета, легитимитета, а поготово икакве одговорности тих кршитеља међународног уговора и људских права. Тако је од пет уставних институција БиХ (Парламентарна скупштина, Предсједништво са Савјетом министара, Уставни суд и Централна банка), на нивоу БиХ настао монструм од 80 министарстава, Суда и Тужилаштва, агенција, дирекција, комисија са 23.000 запослених, што политички и економски уништава било какву одрживост.

Таква БиХ је дошла у ћорсокак из кога се мора тражити излаз, али не „добрим намјерама“ OHR-а и западних амбасада који све ове године испуњавају жеље Бошњака за доминацијом над Србима и Хрватима. Зашто Уставни суд БиХ није упутио неуког Бакира Изетбеговића да не може тражити укидање 9. јануара као Дана РС, а да притом остане 1. март 1992. као дан бошњачке независности БиХ и 28. август 1993. као дан Хрватске Републике Херцег-Босне, који се прослављају, иако то Срби не подржавају. Зашто западни амбасадори нису упозорили ратоборног Бакира да не може тровати међунационалне односе и дизати тензије, чиме се он хвалио након скорашњег састанка са њима. Зашто амбасадори осуђују РС што штити своја права потврђена Дејтонским споразумом? Којим правом референдум проглашавају неуставним и прије засједања Уставног суда БиХ 17. септембра? Нису они судије, као ни Инцко, који је срозао и уништио и оно мало кредибилитета. Зашто се не разговара јасно и одговорно о хаосу који стварају вјечито незадовољни бошњачки политичари, мржњи која бљује са интернет постала и медија, зашто разговарају са невладиним организацијама и обилазе њихове творевине о геноцидној Српској, иако се они јавно декларишу као Анти-Дејтон групе.

У припреми Дејтонске мировне конференције америчка администрација је израдила приједлоге свих анекса будућег мировног споразума, па тако и Анекса 4. који је данас Устав БиХ. Основ за израду Устава БиХ био је Устав САД, чак дотле да су многе одредбе само мало преформулисане, а неке и преписане. Једна од кључних одредби америчког Устава да све оно што није изричито дато у надлежност централној власти, припада државама чланицама којих данас има 50. Ово је преписано у члану 3.3.(а) Устава БиХ који гласи: „Све државне функције и овлашћења која овим Уставом нису изричито додијељена институцијама БиХ, припадаће ентитетима“.

Паралела са САД

У САД референдум не постоји у федералном законодавству, али има широку примјену у законодавствима држава чланица. Тако од 50 америчких држава од којих се састоје САД, све имају предвиђен референдум као своје право, осим Делавера који то није регулисао. Референдум је обавезан у 47 америчких држава када се мијења Устав САД, а у већини њених држава је обавезан за одређене категорије закона, док је за неке законе факултативан. Референдум представља заштиту права федералних јединица које могу заказати народно гласање, ако сматрају да су њихова права повријеђена. То је гаранција која омогућава њиховом становништву да негативним одговором спријечи спровођење одлука централних органа које су на штету њихових аутономних права. На примјеру БиХ, то значи да расписивање референдума припада ентитетима, јер није изричито дато у надлежност БиХ.

Изетбеговић је у походу против РС, институције БиХ претворио у инструменте бошњачке унитаристичке политике и одузео им било какву вјеродостојност. Пријетећи је упозорио Централну изборну комисију БиХ да не смије дати бирачке спискове за републички референдум, јер ће кривично одговарати. Умислио је Бакир да ће РС одустати од референдума. Наредио, а ЦИК прегласавањем српских чланова одбио законит захтјев Републичке комисије за спровођење референдума. Притом је предсједник ЦИК-а Ахмет Шантић и фалсификовао рјешење о том одбијању. Када је захваљујући јасном ставу Русије, али и неколико других западних амбасадора, Управни одбор Савјета за примјену мира, који не постоји већ 15 година, одбио испунити Бакирове жеље за кажњавањем Српске и њених функционера, Бакир је наредио Мирсаду Ћеману, кога је СДА распоредила у Уставни суд БиХ, да донесе привремену мјеру за забрану референдума о 9. јануару као Дану РС. Зна се да Уставни суд БиХ служи искључиво бошњачким интересима и да већином судија управља СДА. Зато Бакир говори да ће забраном референдума „први реаговати Уставни суд БиХ, а да ће иза његове одлуке стати и високи представник, односно међународна заједница“. Његов отац Алија, говорећи о Уставном суду БиХ, рекао је да се „одлука доноси већином гласова и практично зависи од судија странаца. У најгорем случају, одлука ће добити пет од укупно девет гласова – три странца и два Бошњака.“ Само што није рекао да су поред бошњачких судија и странци на бошњачком списку.

Тако су прегласавањем судија из реда Срба и Хрвата потврђени неуставни Суд и Тужилаштво БиХ и укинут 9. јануар Дан РС. Нису укинути бошњачки 1. март као дан независности БиХ, ни 28. август као дан Хрватске Републике Херцег-Босне.

Захваљујући такозваном савезу за промјене, Бакир је наставио гдје је стао Алија. Уставни суд БиХ укида 9. јануар, проглашавају се нетачни резултати пописа становништва по коме су Бошњаци апсолутна већина са више од 50 одсто, иако деценијама засипају свеколику јавност само о својим жртвама и етничком чишћењу муслимана, а сада их по фалсификованом попису има седам одсто више него прије рата. СДС, ПДП и Драган Чавић, својим ћутањем, аминовали су да и територија РС у Хан Пијеску буде уписана као власништво БиХ, што крњи 49 одсто онога што је Српској припало Дејтонским споразумом. Такви и служе Бакиру да укида постепено РС, све док јој не укине и име да би остала празна љуштура на немилост сарајевској власти.

Бакирови саучесници су и судије Уставног суда БиХ који су прихватили његов захтјев, али и сви они који годинама подржавају кршење Дејтонског споразума на штету РС. Сви они ће добити одговор на референдуму у недјељу, 25. септембра ове године. Наш одговор је гласање на референдуму, а наша снага је у досљедној примјени Дејтонског споразума, онако како је написан.

Зато је референдум 25. септембра празник слободе и демократије.

www.glassrpske.com/novosti/vijesti_dana/KOLUMNA-Milorad-Dodik-Dejtonski-referendum/217823.html

Прочитај без интернета:
2 гласa