Схватајући да се ближи крај њихове владавине, министри актуелне Владе гледају да што пре распродају и оно мало што у Србији још није приватизовано и то за цену која може да се објасни једном речју: бесплатно. Поклањају Државну лутрију Србије која је монополиста, највредније земљиште Пољопривредне корпорације Београд (ПКБ) која храни целу престоницу, а за Телеком, који сваке године у буџет плати преко 200 милиона евра, траже неупоредиво мање од онога што је тражила Влада Мирка Марјановића, кад је ову компанију продавала Италијанима. Зашто ова криминална влада продаје компаније које пуне буџет, спонзоришу културне и спортске манифестације, хуманитарне акције? Одговор лежи у злочиначкој и велеиздајничкој нарави Вучићеве владе.

Звучи као добар виц да власт планира да прода Државну лутрију Србије, наводно зато што је ово предузеће непрофитабилно. Није познато шта актуелни властодршци подразумевају под појмом „профитабилно“, али је ДЛС у 2013. години остварила нето добит од преко 200 милиона динара, односно више од два милиона евра, по ондашњем курсу. Будући да је држава Србија једини власник овог друштва ограничене одговорности, сав приход се слио у републички буџет.

Како је ДЛС пословао у прошлој, 2014. години није могуће сазнати преко Агенције за привредне регистре, јер се ти подаци крију. И то не само за Лутрију, већ за сва предузећа регистрована на територији Републике Србије.

Званично, проблем АПР-у прави нови софтвер који је набављен, али незванично сви знају да се ови подаци крију управо да би јавности могле да се сервирају лажи како се неко предузеће приватизује, наводно, зато што је непрофитабилно.

Државна лутрија има монополистички положај, тако да ће после приватизације нека приватна компанија бити у повлашћеном положају. Нејасно је да ли је ово у складу са Уставом који гарантује свима иста права и идентичне услове пословања.

Велика распродаја националних добара се наставља. Заклоњени иза „грешке софтвера“ властодршци могу да пљачкају без бојазни да ће их неко ускоро открити. Последње године владавине Демократске странке и Бориса Тадића, 2012, ДЛС је остварила већи пословни обрт него 2013, али је упркос томе пословала са губитком и на крају годину завршила са минусом од преко 150 милиона динара. Већ се тада знало не само да је ДС из овог предузећа захватао паре за кампању и приватне џепове функционера, већ се знало и како се то радило.

Чим је дошао на власт Александар Вучић је заборавио на своја предизборна обећања да ће расветлити пословање ДЛС-а, па је на крају било оно познато „појео вук магарца“. Не треба заборавити да је СНС половином 2012. године преузео власт, тако да не мора да значи да је сав новац из ДЛС-а отишао само Демократској странци.

Са изузетком те 2012. године „Државна лутрија“ је пословала сасвим солидно, остварујући сваке године приходе. Због тога не изгледа логично да је једино решење приватизација.

Иако се још званично не зна како ће приватизација изгледати, по Вучићевим најавама биће одабран најгори могући сценарио. Замишљено је да се све одради као са „Аир Сербиа“, односно да се доведе страни партнер који неће уложити ни динара, а заузврат ће добити не само 49 одсто власништва, већ и ексклузивно право да формира менаџмент. Управо из примера националног авиопревозника види се како се затим паре износе из Србије.

Вучићева малоумна идеја да би ДЛС са новим, приватним менаџментом доносила годишње стотине милиона евра прихода заснива се на некритичком поређењу са, на пример, Хрватском или Словачком, државама које су у економском погледу светлосне године испред Србије.

По статистици, бруто домаћи производ по глави становника износио је 2013. године у Србији 12.464 долара, тако да је прича о некој заради од лутрије у висини од више стотина милиона, или чак милијарду евра, обична фантазија. Толико пара народ, једноставно, нема. Осим, ако Вучић није замислио да се и лото плаћа путем таксе, као што ће бити случај са ТВ претплатом.

У суштини, увођењем приватног сувласника који поставља менаџмент, садашњи властодршци би обезбедили за себе даље приходе и када оду са власти, јер не треба ни сумњати да ће управо они бити власници или блиски пословни партнери предузећа које ће на поклон добити 49 одсто „Државне лутрије Србије“. Све смо већ видели у „Аир Сербиа“.

„Пољопривредна корпорација Београд“ а.д, познатија по својој скраћеници ПКБ, некада је хранила не само цео Београд, већ и добар део Србије. Радило се и за извоз.

Ни данас ПКБ није мало предузеће, мада је само сенка некадашњег гиганта. Последњу годину за коју је АПР објавио финансијске билансе, 2013, ПКБ је завршио са 1.974 запослена и чистим приходом од 2.183.882.000 динара. Укупно је крајем те године ово предузеће располагало са преко 34 милијарде динара активе.

Једини власник акција ПКБ-а је град Београд, дакле не цела Република Србија, већ само њен главни град. Због тога је градоначелник престонице, Синиша Мали, недавно обзнанио како ће део ПКБ-а ускоро бити продат.

Ради се о томе да се неће ићи одмах у прватизацију целог концерна, већ ће странцима бити поклоњено оно што је у њему највредније: земљиште.

Идеја је да се хиљаде хектара најплодније земље у Србији издвоје из ПКБ-а и препусте на коришћење приватнику који, највероватније, долази из Уједињених Арапских Емирата. Уместо да купац преузме и раднике, као и обавезе према њима, он ће добити само земљиште. Радници, непрофитабилни део ПКБ-а и евентуални дугови остаће старом ПКБ-у, односно граду Београду.

После ће и остатак бити продат, али под другачијим условима. Одлична замисао, али одлична само за приватног купца.

Још прошлог лета су репрезентативни синдикати ПКБ-а тврдили како корпорација веома успешно послује од како је Београд њен власник. Шта се то толико драматично променило у последњих годину дана? Ништа, осим што су властодршци схватили да се њиховој власти ближи крај, а да би продаја целог ПКБ-а била веома непопуларна у народу, мада изгледа да ни већ планирани купац није спреман да улази у озбиљну инвестицију као што би била куповина већинског пакета акција целог ПКБ-а.

Не треба заборавити ни да је град Београд до већинског, односно 99 одстотног власништва дошао на преваран начин, јер су му акције поклонили тадашњи акционари, сами радници у Корпорацији. Заузврат је град обећао да ће не само осигурати редовно снабдевање престонице храном, већ и да ће запослени остати да раде за пристојну плату.

Према речима лидера синдиката „Независност“ у ПКБ-у, Николе Лазића, у 2014. је остварена рекордна производња млека, а ни други производи нису подбацили.

Почетком ове године скоро непримећено је прошла информација да је Град Београд одлучио да ПКБ приватизује кроз модел продаје дела имовине субјекта приватизације, методом јавног прикупљања понуда са јавним надметањем. Било је замишљено да се направи имовински пакет који ће у себи садржати довољно пољопривредног земљишта за одржавање сточарске производње на овом нивоу, животиње, механизацију, објекте који су везани за пољопривредну производњу и број запослених који је потребан да то све функционише.

Значи да је још прошле године било планирано да се сачува тек онолико колико је неопходно да се настави са најосновнијом производњом, а да се све остало од земљишта, зграда и механизације распрода буд зашто. ПКБ располаже са око 21.000 хектара обрадивог земљишта. Од тога се храни 22.000 грла говеда и око 10.000 свиња. Земљиште је толико квалитетно да се производи и довољно хране за продају.

Због свега тога не види се ни један једини конкретан разлог због чега би продаја дела или целог ПКБ-а била економски оправдана.

Цену по којој се нешто продаје не одређује само рачуноводствена, односно процењена вредност, а ни вредност акција тог предузећа на берзи, већ на првом месту питање колико је продавцу хитно да прода своје власништво. Телеком Португалије је продат за 7,4 милијарде евра, а има годишњи приход изнад 1,1 милијарде евра и профит од 331 милион евра.

Упоређујући се са том компанијом, „Телеком Србије“ би морао да буде продат за више од три милијарде евра, будући да је заједно са својим зависним друштвима, „Телекомом Српска“ и МТЛ-ом Црна Гора, остварио 152 милиона евра профита 2013. године (за 2014. још увек нема података из већ објашњених разлога).

Србија, међутим, није у позицији у којој је Португалија, јер њој хитно требају паре за крпљење рупа у буџету. Због тога она у овом тренутку ни не може да очекује да добије реалну цену „Телекомовог“ контролног пакета акција. Чак је питање и да ли може да се добије онолико колико би Влада хтела, а то је мање од две милијарде евра.

У свом устаљеном маниру спиновања и лагања јавности, премијер Вучић износи како су за куповину показали интересовање „Деутсцхе Телеком“ (ДТ), „Телеком Аустриа“ (ТА), два инвестициона фонда и „Америка Мовил“. Већ сада је скоро сигурно да ТА неће учествовати у надметању, јер ова компанија на рачуну тренутно има само 1,2 милијарди евра намењених куповини „Телекома Србија“, а то је далеко испод цене коју Влада Србије очекује.

Да би се докапитализовао ТА мора по аустријском закону да тражи дозволу и од мањинског партнера, а то је држава Аустрија коју заступа државна холдинг компанија ОеБИБ. Аустријски министар финансија већ је сигнализирао да у државном буџету нису планирана средства за докапитализацију ТА, а ако би ОеБИБ препустио већинском власнику (а то је „Америка Мовил“) да сам докупи акције, удео Аустрије у ТА би спао би испод 25 одсто, тако да држава више не би имала права саодлучивања, а то је противно њеним националним интересима. За разлику од српске Владе, савезна влада Аустрије итекако води рачуна о дугорочним интересима државе и народа, тако да је ТА само још на папиру заинтересована страна.

Стручњаци упозоравају на још једну мућку коју Вучићева Влада спрема у вези продаје „Телекома“, а то је различито приказивање цене онога што се продаје.

На почетку поступка министри и високи функционери СНС-а буквално су се утркивали у доказивању како ова власт за „Телеком“ тражи много више од претходне власти и да се од те цене неће одустати. То је ординарна лаж.

Када је Влада Мирка Цветковића хтела да прода „Телеком“ понуђено је било само 51 одсто (од укупно 58,11 одсто) власништва које има Република Србија. Остали власници акција су: сам „Телеком“ (20 одсто), сви грађани Србије (бесплатне акције, 14,95 одсто) и садашњи и бивши запослени „Телекома“ (6,94 одсто). Тада је Влада тражила 1,4 милијарду евра.

Александар Вучић инсистира на цени од нешто преко 1,6 милијарди евра, али нуди (бесправно) и оних 20 одсто акција које су у власништву саме компаније, тако да би, реално, купац за понуђених 73 одсто добио „рабат на количину“. Не треба бити неки велики математичар, па израчунати да је количина акција увећана за 40 одсто, а цена за мање од 20 одсто.

Осим тога, поставља се питање: како држава може сама да располаже са свих 20 одсто акција које су у власништву целе компаније, дакле и мањинских акционара који имају око 22 одсто власништва „Телекома“, па тако и исти толики удео у оним акцијама које поседује само предузеће.

Милан Маленовић / Таблоид

www.vaseljenska.com/misljenja/kome-ce-vuciceva-vlada-pokloniti-najbogatije-srpske-kompanije/

2 гласa