Српска дијаспора финансијски помаже преко 800.000 породица у својој домовини. Према подацима Народне банке Србије, у само једној години (2009), дијаспора у Србију пошаље око 3,3 милијарде евра. Светска банка има знатно прецизније податке, а њени стручњаци тврде да је тада било реч о суми од око 5,5 милијарди долара. Али, од када је Вучићев режим на власти, од 2012. године до данас, те суме су вишестрико повећане. Од 2000. до 2012. године, у Србију је из дијаспоре стигло 43 милијарде долара, што такође говоре подаци Светске банке. Извесно је да Народна банка крије праве податке о томе, како се не би ушло у траг новцу који држава добија од такозваних „провизија на дознаке“. Какав је однос политичких режима и државних институција према овако издашној дијаспори? Најбољи пример тог односа је случај Баварске, покрајине у Немачкој, где живи и ради једна од највећих српских заједница у исељеништву. Наиме, у Минхену, као највећем индустријском, политичком и културном центру Баварске, постоји Генерални конзулат Републике Србије. На жалост, њиме данас руководе потпуно неспособни људи, који не знају ни немачки језик, нити су упућени у немачке законе и потребе наше дијаспоре, али зато савршено одговарају политичком блату које данас господар Србијом.

Скоро четврт века, однос државне политике Србије према својим грађанима у дијаспори, био је сведен на манипулацију и пљачку. У џепарошкој психологији српских политичара дијаспора се помиње само када вода дође до грла и затреба новац.

Крајем осамдесетих година, Милошевићев режим је смислио начин да дијаспори отме новац па је расписао „Зајам за привредни препород Србије“, који је означио почетак епохалне пљачке, у коју су се укључили и сви каснији режими, до овог данашњег, Вучићевог, који отима коме год стигне и колико год може.

Режим Бориса Тадића, потпуно је игнорисао постојање вишемилионског српског исељеништва. Укинуто је чак и дотадашње Министарство за дијаспору, које је, без обзира на све, имало своју улогу и смисао у одржавању веза Срба у расејању са домовином.

Вучићев режим је наставио тамо где су његови претходници стали, па обилато злоупотребљава дијаспору, користећи је као своју политичко-пропагандну базу. Начин на који то ради, увредљив је за све наше грађане који живе и раде у иностранству…

Овај мали балкански император, са врло ограниченим веком трајања, недавно је боравио у Минхену, на конференцији о глобалној безбедности, где је покушао да представи Србију као „светског лидера у тој области“.

Мада је Баварска најбогатија покрајина у Немачкој, Вучићу није пало на памет да посети представнике српских организације у овом делу света где живи више од 25.000 наших грађана, нити да сврати до Српске православне цркве, у минхенском кварту Перлах, која је део духовног и културног наслеђа наших исељеника у Немачкој. Међутим, то није никакво чудо јер исто тако су се понашали и они пре њега.

Након великих прошлогодишњих поплава, Вучић се пред свим домаћим медијима, скоро на коленима и уз дубоки наклон неизмерно захваљивао међународним донаторима, за сва празна обећања која је ојађени народ од њих добио. Али, огроман новац који је стигао одмах од дијаспоре као помоћ пострадали, није ни поменуо, јер његов режим на све начине покушава да сакрије где је та помоћ завршила.

Средином марта месеца ове године, и једна српска делегација састављана од десет малих привредника, на приватну иницијативу једног домаћег удружења, дошла је у Минхен са намером да се повеже са немачким привредницима. Али, уместо да направе добре пословне контакрте и остваре пословну сарадњу, наишла је на Вучићевог човека у Генерлном конзулату Србије, извесног Игора Бајића, који већ шест година, за рачун разних газда (а сада и за Вучића), ради на заустављању сваке приватне предузетничке иницијативе, било да они долазе из Србије или од стране пословних људи из дијаспоре.

Организатор путовања ове наше делегације, преварио се и пријавио свој долазак Генералном конзулату у Минхену. Био је то сигнал да Бајић крене „у напад“. Јер, тамо где Вучић нема прихода, неће их имати нико! Ипак, ова српска делегација је некако ипак успела да сама, својим контактима, обезбеди и пријем код два водећа баварска бизнис клуба, чији су их челни људи, уз подршку државног секретара Баварске владе, примили у простору једног од најрепрезентативнијих здања у граду, парламенту Баварске.

Али, то их није сачувало од Бајића, који је у име Конзулата Србије, требао да поздрави и српске и немачке привреднике, што је било врло мучно, јер тај проблематични српски „економски конзул“, за шест година боравка у Немачкој, није успео да савлада ни језик свога домаћина, а званично „заступа српске привредне интересе у Баварској“, са којом, неким чудом, Србија последњих неколико година бележи спољнотрговински суфицит.

Иако је добио поклон да за дебелу плату борави по свету годинама, Игор Бајић се није прилагодио светским дипломатским трендовима. Јер да јесте, знао би зашто кинески или чак јапански амбасадори у Београду, током своје службе, течно говоре српски језик.

Генерални конзулат у Минхену води извесна Снежана Миљанић, која је у Србији позната као проверени кадар СПО и блиска пријатељица Данице Драшковић, али и по новинским насловима: „Данина пријатељица испразника касу Сајма!“, затим „Директорка сајма скупља станове по Београду“, па „Директорка сајма поклања новац члановима СПО!“ или „Данина другарица оде у конзуле“.

Какав је „таленат“ у питању, говори и податак да је Снежана Миљанић, при доласку на чело Београдског сајма 2009. године, у каси овог друштвеног предузећа, затекла 265,13 милиона динара, а Сајам је 2012. годину завршио са минусом од 16 милиона динара!

Кад су се у Генералном конзулату Србије у Минхену нашли Игор Бајић и Снежана Миљанић, одмах су се, као идеалан тандем, организовали за све врсте привредних опструкција. Не постоји ниједна здрава иницијатива наших пословних људи у Баварској, и у граду Минхену, а да њих двоје нису умешали своје прсте и као најгори паразитски шљам радили на рушењу угледа државе коју званично овде представљају.

За такозвану економску дипломатију из Србије, дијаспора постоји само због њих самих а не обрнуто. А наша дипломатија је посебан сој људи. Наше целокупно расејање из света дијагностиковало је код њих разне неизлечиве болести попут: нерадништва, уображености, обраћања „са висине обичној раји“, која се по свету налази само како би наша дипломатија добила све могуће и немогуће бенефите. Настављајући послове својих претходника, Вучићев режим се својски потрудио да по бројним светским дипломатским представништвима његови напредњаци запосле браћу и сестре, комшинице, рођаке, бивше и актуелне швалерке, куме и кумове, најуже партијске послушнике, али и свакојаке неспособне сподобе на местима тзв. „економских конзула“ са дебелим платама које већ шест година из буџета, којим газдују политички авантуристи, финансирајусви грађани.

Код ових последњих глобтротера, који се у свом окружењу са поносом одазивају на име „економски конзул“, а чија је појава продубила болест државног паразитизма, стање је увек идилично само када их нико не пита шта су то они, у својим досадашњим вишегодишњим мандатима, лично допринели својој отаџбини? Дакле, где си био? Нигде! Шта си радио? Ништа! Многи од њих за све те године „службовања“ нису успели да саставе нити краћи списак наших привредника у земљама у којима „раде“.

Сви се још увек сећамо јесени 2009. и првог српског економског јахача апокалипсе, Млађана Динкића, који је У јесен 2009. године, у јеку економске кризе, бивши министар Млађан Динкић, именовао је прву гарнитуру од 28 „економских дипломата“, док су истовремено знатно богатије земље од Србије гасиле вишак својих дипломатских представништава.

Нико, од онда до данас, није сазнао шта су критеријуми за пријем у радни однос „економског конзула“. тако су освитале вести да је, на пример, у Будимпешту отишла жена која, као бивши словеначки ђак, одлично говори – словеначки, док је у Љубљану стигла њена колегиница са дипломом из Грчке!

У Подгорицу је отишао тек свршени магистар са неког од Карићевих факултета, а у Рим је послат инжењер рударства! У Македонију је дошао агроекономиста са знањем шпанског језика, док је у Братиславу, отишла професорка енглеског. Наравно, то је само био обичан партијски кадар или рођаци високих партијских функционера владајуће коалиције.

У Немачкој, из које Србији већ деценијама долазе највеће дознаке од наше тамошње дијаспоре, оваквих „кадрова“ има чак тројица. И поред чињенице да у Немачкој већ имамо шест дипломатских представништва, постоји и представништво Привредне коморе Србије (ПКС) у Франкфурту, које је још увек под „патронатом“ новог председника ПКС Марка Чадежа, који истовремено обавља двоструку функцију (и прима две повелике државне плате за то).

Порески обвезници у Србији у претходном периоду финансирали су (а и даље финансирају) боравак економских паразита у иностранству, иако домаће компаније од њих немају ама баш ништа. За протеклих шест година од када постоје њихове функције, Србија је забележила само пад укупног извоза робе и услуга. Само у 2013. забележен је пад од 50 милиона долара мање приходе.

Нико не зна ни за једног нашег привредника из дијаспоре који је уз њихову помоћ уложио нека значајнија средства у отаџбину. Овде долазимо до „осињег гнезда“ односно синтезе корупцијског система домаћих политичких властодржаца са „економским конзулима“.

Да није рођака из иностранства…

У Србији не постоји свест о томе колико је за њу важна њена дијаспора, осим кад пошаљу новац. Само прошле године, дотације из дијаспоре износиле су 2,13 милијарде евра. У 2013. години, пристигло је (подаци НБС) 2,73 милијарди евра, а 2011. чак 2,8. Ако ту урачунамо и слање новца неформалним средствима ван финансијских институција онда је та сума и знатно већа, како то тврди у својим извештајима Светска банка. Најзначајнији новац наше дијаспоре долази из Немачке. Реч је о близу милијарду евра годишње. Након ње, највише новца у Србију долази из Аустралије (479), Швајцарске (357), Француске (230) и Шведске (100). Сва ова финансијска средства Србија добија од свог расејања широм света без икаквих услова и без скупих камата какве нам наплаћују белосветски кредитори.

Игор Милановић / Таблоид

www.vaseljenska.com/misljenja/konzuli-za-zastrasivanje/

0 гласовa