Пише: Андреј Корибко

Русија је овог лета преузела водећу улогу у подршци Сирији, активно заговарајући дипломатско решење кризе и коалицију против Исламске државе. Велика брзина којом Русија улази у Сирију подстакнута је огромном турско-америчком инвазионом силом, која злоћутно бди над Блиским Истоком. Узнемирени због успеха Русије у сарадњи са традиционалним америчким савезницима на Блиском истоку, као и тиме што је Русија одржала на ногама сиријску армију пред последњим нападима, САД су наложиле својим медијима да покрену информативни рат против Сирије. САД верују да ће тако сломити отпор и искомпликовати улогу Русије у помоћи Сирији. Тај хибридни информативни рат манипулише са три различита али међусобно повезана фактора – избегличком кризом, руском помоћи Сирији, као и поменом Балкана – како би се побољшала америчка спољна политика и употпунио пакет медијских митова да се дубље дестабилизује криза у Сирији.

Политизовање хуманитарне кризе

Избегличка криза створена је 2011. ударима на режиме у Либији и Сирији, које је узроковао Запад, али је пажња западних мејнстрим медија на ту кризу фокусирана тек сад. Милиони су расељени у метежу, у коме апсолутна већина Сиријаца одлучује да остане у земљи, док се бројна мањина углавном оријентисана против владе – која се мери милионима – одлучила за бег из домовине у иностранство. Многи од тих емиграната се на крају путовања у ЕУ надају великодушним социјалним давањима и пословима плаћеним еврима.

Окидач за последњи талас миграција, према мишљењу Гасана и Интибе Кади (утицајни сиријски блогери; прим. прев.), била је одлука Турске да дозволи сиријским избеглицама да напусте кампове и крену ка Европи. Масовна миграција и политика у којој је свако питање сувишно кад се азил додељује Сиријцима подстакло је и остале да лажирају своју националност и крену њиховим путем, чиме су повећали бројност избеглица и повећали кризу. Охрабривањем тог процеса Америка је добила стратешку предност, правећи нови геополитички пресек, али без икаквог политизовања приче, све док крајем августа свету није показана слика Ајлана Курдија.

Алан Курди (Фото: Јутјуб)

Медијски лешинари припремили су тело детета како би хранили своје политичке приче, чиме се на бедан начин за трагедију кривица пребацује на председника Асада, стварајући јавно мнење за правдање „антиИСИС“ операција у Сирији, што ће касније бити објављено. Са друге стране, антивладино расположење избеглица које су преплавиле Европу одлична је прилика и за врбовање „побуњеника“, поготово сад, кад су САД објавиле да ће „кориговати“ свој план за смену режима у Сирији. Поред тога, чињеница да неке државе ЕУ великодушно помажу избеглице даје разлог више за демографско изливање Сиријаца, и то оног најмлађег и најпродуктивнијег дела становништва, које би, ваља подсетити, требало да помогне земљи у страшном рату.

Стварање климе за интервенцију

Следећи важан елеменат информативног рата против Сирије јесте нејасан податак који је објавио израелски Инет у чланку о наводној копненој интервенцији коју Русија припрема против ИСИС. Слике руских војних авиона, које је Ал Нусра поставила на Твитеру подгрејале су спекулације. Два су разлога због којих је то потпуно смешно:

1. Терористи које подржава Израел никако не могу бити поуздан извор;

2. Русија већ годинама отворено снабдева Сирију војном опремом и то никад није крила.

Упркос очигледној лажи коју су пласирали Инет и Ал Нусра, западни медији су се усијали а еуфорија је захватила и шефа Стејт департмента Џона Керија, који је одмах од Сергеја Лаврова затражио објашњење.

Та епизода информативног рата није створена само да би се потрошило време и направила медијска диверзија, јер постоје и битније ствари од те. Та наизглед лажна интервенција је постала права, и упућена је саудијској, сиријској и руској јавности. Пре свега, САД су забринуте због развоје односа Русије и Саудијске Арабије, поготово због отварања процеса дипломатског решавања рата у Сирији. Зато су САД бациле лажну удицу, показујући да су Руси постали агресивни и да им није стало до тајних преговора. Такође, та лажна прича покушава да компромитује руски предлог о коалицији против ИСИС, која би све војне снаге удружила у координисаној акцији.

Обраћајући се руској јавности, САД су желеле да изазову поделе унутар политичких кругова, који су Москви дали благослов за помоћ Сирији против тероризма. Постоје они у Русији који се не слажу са таквим приступом и који мисле да је то злоупотреба националних интереса. Сврха америчког лукавства је у томе да се формира опозиција таквој политици, и то сад, кад Руси удвостручују своје напоре у Сирији. Иако то не би утицало на опозицију ура-патриота – која је заговарала да Русија уђе у конвенционални рат у источној Украјини – циљ је да се створи антивладино расположење и тестира стање у становништву. Поред тога, циљ је и посматрање се како лажне вести шире руским медијима и колико брзо и на који начин ће влада реаговати на њих. Што се тиче Русије, главни циљ је дакле био тестирање различитих унутрашњих фактора који би у блиској будућности могли да побољшају стратешке ефекте против државе. Међутим, што се тиче непосредног ефекта операције, он је свакако био занемарљив.

И, на крају, главни циљ операције су Сиријци. Она је усмерена ка томе да сломи веру становништва у владу и окрене га против режима. У Сирији има оних који сматрају да би Русија морала више да учини у помоћи Сиријској арапској армији, и они такву вест поздрављају у складу са својим очекивањима. И зато, када се испоставило да је прича лажна, требало је да настане осећај да су остављени на цедилу и бесни што Русија то заиста није урадила. То је свакако могло да утиче на развој руско-сиријског парнтерства у срцима и главама људи. Истовремено, насупрот њима, међу антирежимски настројеним светом тиме се ширио страх због „руске окупације“ и доласка руских „ескадрона смрти“.

Зато је сиријски министар информисања Омран ал Зуби изјавио да је „све то смишљено како би се сиријска држава приказала као слаба а сиријска војска до те тачке ослабљена да њени савезници морају директно да дејствују уместо ње“. У сваком случчају, рачунајући да ће они против којих су те гласине усмерене све то убрзо заборавити, САД и њихови савезници вероватно су покушали да изнуде паничну рефлексну реакцију међу избеглицама и антивладиним слојевима како би они поверовали у фантомску „инвазију руских ескадрона смрти“. Баш као што је био случај са Русијом, ова гласина је тестирала сиријску јавност и власт, очекујући притом да ће се непосредни ефекти пре постићи у Дамаску него у Русији.

Мигранти (Фото: atv.hu)

Балкан

Последњи део те акције информативног рата против Сирије имао је циљ да доведе Балкан у специфичан оквир новог хладног рата између САД и Русије. Испоставило се да је Америка тражила од Грчке да не дозволи Русији да користи њен ваздушни простор за допремање хуманитарне помоћи интерно расељеном становништву Сирије. Међутим, грчка влада је неочекивано одбила да се повинује Вашингтону. Тај захтев је илустровао две важне чињенице:

1. САД су се осећале довољно самопоузданим да искористе политички хаос у Грчкој како би је довели у сукоб са Русијом;

2. Грчка власт, упркос томе што је привремена, разумела је важност односа са Русијом како би се изградио Балкански ток, и по цену одбијања америчког наређења.

Геополитичка тема која је дала смисао тој непријатности догађа се у светлу борбе између Балканског тока и Источног прстена, где САД раде све како би уништиле прву, а обезбедиле другу опцију. Грчка је у свему томе храбро показала способност да издржи притисак Вашингтона и поново потврди свој договор са Русијом.

Бугарска је, међутим, остала у супротном табору будући да је забранила – својом одлуком, како тврде, а не нечијом другом – руским хуманитарним авионима прелет бугарским ваздушним простором. То су вероватно учинили терајући инат Русима због тога што су ови Јужни ток заменили Турским, у коме Бугари не учествују, будући да је то била једина нада да Бугарска изађе из блата и своју привреду доведе у какво такво стање. Иако су своју одлуку благо повукли, рекавши да ће дозволити прелет ако се пре тога претражи садржај авиона, Москва је одбила понижавајућу понуду Софије и покренула друге доступне коридоре, где се Иран показао као одржива алтернатива.

Својим наметљивим потезима та црноморска земља доста тога је саопштила о својој политичкој елити, потврдивши да је словенска марионета Америке на Балкану. Вероватно су се тако понашали и да би се показали као штићеници Америке, и то пошто је Атина већ одбила захтев Вашингтона. Бугарска је тиме желела да се „захвали“ САД на допремању војне опреме и довођењу маринаца како би се „заштитили од руске агресије“. Међутим, такав њен потез служи само да би олакшао агресију против Македоније, где многи одбијају да се повинију, држећи до своојих националности, језика и културе као јединствених. Предност САД је што имају снаге за брзо деловање близу Турске, Грчке и Македоније, односно учесника Турског тока.

Мигранти (Фото: centridamasco.eu)

Геополитички значај

Лет преко Балкана на путу за Сирију за Русију је свакако био лакши него да иде преко Ирана и Ирака. Наравно, најлакше би било кад би Русија преко Турска директно летела до Сирије, али Турци категорички одбијају прелет било каквог вида руске помоћи њеним ваздушним простором. Нека буде тако, тек Балкан је био далеко боља опција, јер ће овако руска помоћ прелетати зоне америчке „анти ИСИС“ операције.

То можда не би било толико битно пре годину дана, али сад, кад амерички и други авиони лете над Сиријом и када улазе и у дејства против Дамаска, било каква чарка у ваздуху изазвала би међународну кризу. Било би још горе ако би се неки руски авион срушио, а пилоте заробило и обезглавио ИСИС. То би изазвало бурну реакцију у руској јавности. Упркос ризицима, Русија наставља да пружа Сирији хуманитарну помоћ и тиме, упркос тешкоћама, потврђује значај руско-сиријског партнерства и посвећеност Москве у борби против тероризма.

Асад и Путин (Фото: РИА  Новости)

Закључак

Упоредо са појачаним напорима Русије да се дипломатски реши рат у Сирији, САД су покренуле троструки информативни рат како би се унутрашњу ситуацију у Сирији погоршала. Избегличка криза је до те мере политизована да је постала оруђе за смену режима, чиме се ствара дилема коју Сирија не може да реши сама, будући да је трајно угрожена у стратешком смислу. Превара САД и Израела је био и други талас меке дестабилизације, чији је циљ био да опструише руско окупљање анти ИСИС коалиције, као и минирање поверења у сиријску армију. Најновији трик везан за Сирију био је неуспешан притисак на Грчку да Русији оспори право достављања хуманитарне помоћи, али неочекивана реакција Бугарске – као знак захвалности за опрему, маринце и базу за брзо деловање – донела је Русији непотребну непријатност.

Интензивни информативни рат Вашингтона против Сирије доказ је колико је далеко Русија стигла у решавању проблема, будући да је таква мека дестабилизација без преседана прва од почетка рата. САД никад пре нису користиле ибеглице како би мотивисале Француску и Велику Британију да се војно укључе нити је измишљала руске интервенције (додуше, јесу у источној Украјини). САД су очигледно забринуте због руског пружања хуманитарне помоћи Сирији и бојазни да би то могла да буде тајна војна помоћ, што је раније поменуто. Све те мере су демонстрација америчког страха да је физичка и дипломатска помоћ Русије Сирији довела до промене динамике и одвраћања терориста, што доноси кључну промену и владину предност у овом четириипогодишњем рату.

Извор: The Saker, Нови Стандард

www.pravda.rs/2015/09/18/geostrategija-izbeglica-rusija-i-balkan/?lng=cir

1 глас

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ