Светозар Радишић сматра да у свету, у којем само мегафинансијери знају шта хоће, „купљени мозгови“ чине још једну балканску глупост и погоршавају услове за изналажење пута ка извеснијој будућности планете. „Независно Косово“ може бити само тренутно превазиђеножариште, још једна „црна рупа“ планете, место за оргијање мафијаша и злослутни мостобран НАТО-а.

Овај напис је објављен већ три пута под насловом „Три птице над Kосовом“. Прво у листу „Војска“ број 18, 24. септембра 1992. године, затим у листу „Огледало недеље“ број 98, 12. децембра 2007, и на сајту „Видовдан.орг“, 19 децембра 2014. Осим тога, објављен је, с малим изменама садржаја, под насловом „Отимање KиМ ситна пакост сујетне државе у агонији“, у листу „Сведок“ број 573, 17. јула 2007. и у листу „Огледало недеље“ број 96, 3. октобра 2007, под насловом „Дошло време за ослобађање Kосова и Метохије“.

Френк Визнер, амерички изасланик за преговоре о статусу јужне српске покрајине (Космет) није рекао ништа ново, а то значи ништа паметно, када је нагласио да је Милошевић изгубио Косово и Метохију (Космет). Није га надмашио ни Џон Сојерс, политички директор британског форин офиса, када је наговестио, или објавио, будуће решење „косметског проблема“ речима: „Будући статус Косова ће бити независност. У оквиру тог статуса Срби треба да траже своје место“. Колико се зна, Кина, Русија и Немачка су против независности Космета. Просечни аналитичари ће закључити да је после њихових изјава све јасно и да су Срби запечатили своју судбину на Космету, али још је јасније да Запад сам себи намиче „планетарну омчу“ и да је полагано стеже.

Само ко не жели да зна очевидну истину, заборавља да је „косметски проблем“ систематски и постепено, с много празног хода и инетектуалних пропуста, доведен до садашњег стања. Треба се само подсетити на Анализу Међународне групе за кризе (ИЦГ– International Crisis Group) сачињену 24. фебруара 1998. године, дакле, пре догађаја који су условили бездушну агресију на Србе у Србији. Та приватна, непрофитна организација, финансирана од најмоћнијих фондација света, била је веома прозирна (модерно речено: транспарентна), када је у објављеној Анализи овековечила следеће ставове:

„Југословенски пројекат ‘спољни зид’ санкција задржан је као средство притиска на преостале две републике крње Југославије, како би се обезбедио њихов допринос спровођењу Дејтонског споразума и решавању питања Косова. ‘Спољни зид’ санкција одсекао је Србију и Црну Гору, са 11 милиона становника, од прилива капитала из међународних институција, међу којима и Међународног монетарног фонда и Светске банке…

‘Милошевић је остао једини саговорник у Србији. Само он има ауторитет да разговара о споразуму о Косову. Само он располаже полицијском организацијом која може да спречи могуће реакције екстремних националиста…

‘Милошевић неће решавати Косово ако га међународна заједница на то не присили…

‘Најзначајније је да многи Срби данас не показују посебну заинтересованост за проблем Косова…

‘Могуће је да ће бити неопходно размештање мировних снага и посматрача Уједињених нација како би се осигурала безбедност српске мањине на Косову, као и српских православних цркава и манастира у региону…

‘Албанцима уопште, као и њиховим лидерима појединачно, мора стално да се јавно понавља да ће Ослободилачка војска Косова бити проглашена терористичком организацијом уколико настави своје нападе…“

Цитирана Анализа садржи и занимљиве препоруке: „1) САД, ЕУ и чланице НАТО-а треба да предузму амбициозније мере за решавање проблема Косова;2) САД и њихови савезници ТРЕБА ДА одрже ‘спољни зид’ финансијских санкција против Србије и Црне Горе и да земље ЕУ наставе да онемогућују Србији и Црној Гори трговинске преференцијале све док је решење косовске кризе на дохват руке;3) Милошевића треба упозорити да његов опстанак на власти неће бити сигуран уколико настави да спречава „решење косовског питања. Треба да се упозори да, уколико не сарађује у решавању косовског питања и уколико политичке промене у земљи приморају њега и његову породицу да напусти Југославију, неће пронаћи политички азил; 4)Високи страни званичници треба да смање број посета Београду на апсолутни минимум. Уколико су такве посете неопходне, посетиоци треба да пошаљу поруку припадницима режима који не припадају Милошевићу и да јасно одреде цену Милошевићеве политике у вези с Косовом; 5) Највишим командама Војске Југославије треба конкретно обећати финансијску, материјалну и техничку подршку и друге бенефиције које може имати уколико влада којој служе предузме мере да реши косовско питање на миран начин и једном заувек, и 6) такође, треба подсећати на изолацију Југославије која ће се наставити уколико се ситуација на Косову не реши“.

Непоткупљеним аналитичарима јасно је, после свега што се догодило, колико је значајна улога наведене групе и зашто се „група“ брзо размножава, делујући попут хоботнице, по балканском простору. Ништа мање није занимљиво, због интереса које заступају, да се међу члановима групе истичу бивши шеф већине у америчком сенату Џорџ Мичел, бивши председник владе Француске Мишел Рокар, бивши председних владе Аустралије Малколм Фрејзер, амерички финансијер Џорџ Сорош и власник Си-Ен-Ена Тед Тарнер. Само они који не знају ништа о њима могу помислити да група ради нешто поштено и за нормалан свет корисно.

Када се говори о Космету, треба знати да је Косово и Метохија преименовано у Косово у антисрпској процедури стварања нових нација, на седници Председништва и ИК ЦК СК Србије 22. априла 1968. године. Запад не мора ни да зна, с обзиром на то да је, очевидно, незаинтересован за истину, да је укидањем назива Метохија укинут назив за српски простор у покрајини, односно простор у којем је увек било више Срба него косметских Албанаца (Шћипетари).

Перфидно тлачење Срба је постојало паралелно са неуспешним покушајима београдских власти да држе под контролом бујање антидржавно и антисрпски настројених екстремиста из редова косметских Албанаца. Довољно је навести само три примера да се разуме процес који је ескалирао у оружану побуну од САД подстрекаваних и подржаваних иредентиста. Они су за остварење својих циљева изабрали терористичке методе, по свему судећи, по наговору. Америчко-шћипетарска веза је отворена и намерно јавно изражена у сусретима изузетно утицајног Ричарда Холбрука, Медлин Олбрајт, у Рамбујеу, и поводом смрти Ибрахима Ругове. Зато не треба заборавити 26. фебруар 1986. када се догодио први протестни долазак Срба и Црногораца са Космета у Београд. Затим, 3. март 1989. Тог дана је Одлуком Председништва СФРЈ уведен полицијски час и ухапшени су Бурхан Каваја, Азиз Абраши и Азем Власи. И коначно, треба запамтити 1. децембар 1989. Удружење „Божур“ са Космета заказало је, што је тада изгледало незамисливо, митинг истине у Љубљани. Косметски Срби су, у очајању, отишли на место одакле је иницирана њихова зла судбина. Познато је да је Словенија помогла побуну шћипетарских рудара у руднику „Стари трг“, у фебруару 1989, и направила прву инсценацију, која је била предигра за сличне медијске ТВ намештаљке у Дубровнику, на Маркалама, у Сребреници и Рачку… Свуда су Срби медијски гурнути у улоге криваца. У покушајима да се оправдају и упуте на истину, обраћали су се саучесницима балканског злочина. Јер, је 20. јуна 1996. Државна ТВ Словеније окупила крем косметских сепаратиста, а Ибрахим Ругова је тада рекао: „Чекамо да нас Словенија прва међу државама призна“.

Косово као „ново ратно жариште“ често је помињано још 1993. године, шест година пре напада НАТО-а на Савезну Републику Југославију. Сједињене Државе и Немачка вребале су грешке Срба из Републике Српске Крајине не би ли се лишили за њих незамисливе српске аутономне покрајине у Хрватској. Тада се чинило да је, ничим изазвано, помињан„модус вивенди“ за Космет, по угледу на решења из плана „З-4“, у Републици Српској Крајини. Испоставило се да је то био део дипломатске игре, који је послужио протеривању Срба из западних српских крајина.

Тој суштински антисрпској кампањи претходили су наговештаји који се не смеју заборавити. У марту 1992. године „процурела“ је информација из америчког Конгреса (објављена у нишким „Погледима“), да постоји сценарио за разбијање СРЈ према којем Косово и Војводина неће бити у саставу Србије и Југославије. Све више западних медија није скривало „забринутост“ због „ситуације на Косову“. У страним ТВ програмима и штампи појавиле су се провокативне карте и шеме (на пример, у листу италијанске агенције „Финест“ Космет је обележен као посебна држава), на којима су нацртане нове границе СРЈ и Србије. Такве мапе нађене су и у приватним сефовима најутицајнијих људи западног политичког миљеа. Суштина информација о будућности Космета заснивана је на америчком ставу да Србију треба свести у границе које су постојале пре 1912. године. Уосталом, на такав став указивао је Шон Шерваси у посети министарству одбране СРЈ у јесен 1993. године. Дакле, после разбијања СФРЈ бројне дипломатске активности најавиле су и разбијање СРЈ, државе која је, чак и по имену, била једини неразбијени остатак претходне Југославије.

Сценарији су постојали

Идеје о разбијању СФРЈ биле су дуго присутне у Ватикану, Великој Британији, Немачкој, САД и још понеким земљама Запада. Спомињане су и у филмовима с темом „Југославија после Тита“. Судбина СФРЈ је, по свему судећи, решена 1977. у Бечу на састанку НАТО-а, а подела распарчаних делова забележена је на шеми пронађеној код погинулог америчког официра у Босни 1. септембра 1995, на планини Трескавица – јужно од Сарајева. У Америци су већ те 1977. године игре за децу имале веома квалитетне сценарије за рат на тлу социјалистичке Југославије. Најранији и најреалнији сценарио објавила је њујоршка фирма за публикације симулација (SIMULATIONS PUBLICATIONS INC., NEW YORK). Та институција већ дуже од четврт века избацује на тржиште дечје игре на бази сценарија за будуће ратове. Слично је са видео и компјутерским играма у којима су Срби „лоши момци“ а предвиђене су и бројне мисије и операције против њих у 21. веку. Занимљиво је да се сценарији игара за децу заснивају на стварним војним проценама објављеним у веома угледном часопису STRATEGY & TACTICSMAGAZINE. Искреност намера да се разбије СФРЈ потврдио је 1978. године и Шон Хакет у књизи „Трећи светски рат – једна будућа историја“. На страни 91, поглавље 9, написао је наслов „Инвазија Југославије“. У свом познатом делу већ тада се залагао за изолацију Југославије и увођење санкција.

Често су сценарији за разбијање Југославије спомињани од политичара и дипломата (на пример, од Збигњева Бжежинског, Хенри Кисиншера, Ван ден Брука, Ђани де Микелиса и других).

Космет је већ више од четврт века дежурни садржај изјава дипломата задужених за стварање „политичког лавиринта“. Проблем је што је њиховим најавама требало веровати, јер су оне имале улогу припреме јавности за прихватање и реализацију припремљених сценарија.

Усмерене „политичке игре“ почеле су пре више од двадесет година. На основу концепта о поступности остварења плана за разбијање СФРЈ – о чему је расправљао Амерички конгрес 5. фебруара 1992. – Космет је припао Сједињеним Државама. У шестој тачки концепта писало је: „После признавања БиХ, као додатни притисак на Владу Србије и ЈНА, активираће се косовски проблем“. Уочи 1993. године Џорџ Буш Сениор је упозорио: „Косово може да буде повод за војну интервенцију“. На тај начин наговестио је да ће за „косметски случај“ обликован на Клинтонов амерички начин, бити пресудна 1993. година.

То је разлог што је неколико дана касније објављен план Клинтонове администрације за решавање сукоба на тлу бивше Југославије. У трећој тачки тог плана, која се односила на Косово, писало је: „Спремни смо и да одлучно реагујемо против Срба у случају сукоба на Косову, који би био изазван српском акцијом“ (сиц!!!). После неуспеха у присиљавању босанских Срба да потпишу „Венс-Овенов“ план, средином маја 1993, САД су покренуле иницијативу да пошаљу своје трупе у Македонију и на Косово (као да је Косово ничија земља). Предложено је распоређивање снага УН дуж границе Албаније и „српске провинције Косово“. Задњег мајског дана албански председник Сали Бериша апеловао је на САД и НАТО да пошаљу оружане снаге на Косово, иако се у то време тамо ништа посебно није догађало. Јуни је „обележен“ изјавом америчког генерала Шона Б. Дејвиса (војни врх Атлантског савеза) да „није питање да ли ће, већ када ће рат доћи на Косово“. Уследио је притисак САД и групе Г–7 да Србија дозволи наставак рада представницима КЕБС-а за људска права на Космету и да пристане на знатно повећање њиховог броја. Истовремено је у Женеви поново активиран „Косовски досије“. Очевидно је било да се „снаге за наметање мира“, после рата у Босни и Херцеговини, преусмеравају према Космету.

Како су се коначно стекли повољни услови за стварање НАТО базе на Космету, требало је конструисати ситуацију која осмишљава продор САД, посредством НАТО-а, на Балкан. Поткомисија УН за заштиту права мањина усвојила је Резолуцију којом се СРЈ осуђује за „дискриминационе мере и кршење људских права етничких Албанаца на Косову“ (Да ли постоји још неко коме није јасно да су ОУН инструмент у рукама Елите?).

Опомињућу сугестију за понашање у вези са југозападним делом Србије, представницима власти у СРЈ упутио је срединиом септембра Бењамин Андреате. „Најаве“ рата зачинио је шћипетарски лидер Шкељзен Малићи упозоривши: „Питање је само ко ће отпочети трећи балкански рат између Србије и косовских Албанаца, у којем ће на страну устаника стати Америка, Италија, Аустрија и Немачка“. Говорили су све време отворено против Срба, док су југословенске и српске администрације забрањивале да се јавно помињу старост албанског народа, политички настанак Албаније и именица Шћипетари, јер их наводно узнемирава помињање њиховог имена.

Учесталост помињања назива Косово и предстојећег рата опомињала је и приморавала на опрез. С претходним у вези, у току 1998. године, учестале су провокације и терористички напади сецесионистичких снага на органе власти, Војску и полицију на подручју Косова и Метохије. Шта се уистину догодило најсликовитије показује касно признање Рамуша Харадинаја. У приштинском листу „Зери“ он је објаснио како је са браћом изазвао ратни пожар у Метохији. Његове речи су: „Тражили смо рат – пропагирали смо рат“.

НАТО искористио наметнуту кризу

Као што је речено, сценарији у вези са Косметом и његовим издвајањем из Југославије настали су много пре наведене изјаве Џорџа Буша Сениора. Та српска покрајина дуги низ година предмет је различитих војнополитичких анализа. На командно-штабним ратним вежбама често су проигравана борбена дејства на том простору. Поставке задатака на вежбама засноване су на предвиђањима најеминентнијих војних стручњака. На војним картама у командно-штабној академији сва три вида оружаних снага Велике Британије никада нису постојале Југославија и Македонија. Део Црне Горе и јужни делови Србије, према њиховим плановима, припадају Албанији. Тако су се деценијама „играли“ британски официри, на командно-штабној ратној вежби под називом „Три птице“. Предвиђена је и ситуација у којој интервенише НАТО. Занимљиво је да италијанске снаге лоциране у Албанији носе назив „Пеликани“, што је главни кодни назив на британским вежбама.

После војне интервенције НАТО-а против СРЈ, не мора много тога да се догоди да задатак буде реалан. Очевидно је да није случајност да се границе, на поменутој карти замисли дејства, готово поклапају са границама италијанске Велике Албаније од 3. маја 1941. године. Карте су сличне и оним које је „Савез Косовара“ донео у Њујорк крајем новембра 1986. године и делио у кулоарима Уједињених нација.

Зна америчка администрација да је Косово бар два пута под присилом насељавано Шћипетарима. Први пут за време, такозване, „Велике сеобе Србља“, под најездом Турака; други пут током Другог светског рата, под патронатом Италије. Знају и да су Црногорци и Срби исељавани све то време, а и после Другог светског рата (под Титовим надзором), од 1981. године, када су на челу Федерације били конфедералисти и сепаратисти и, посебно, после окупације од стране НАТО снага 1999. године. У свету се, иначе, пренебрегава чињеница да су косметски Албанци стекли услове да траже независност отимањем српског простора. Учинили су то, пре свега, насилними илегалним насељавањима и освајањем простора договореним и планираним повећавањем наталитета. Запад прихвата једино тренутну чињеницу(којој су суштински допинели) да су Шћипетариdefacto најбројнији на Косову и Метохији.

Бод Дол је предводио албански лоби у америчком Конгресу. Мерлин Олбрајт је претила Србима да ће због Космета пити воду из њене шаке. У Рамбијеу су албанске интересе заступали амерички правници. Харадинај је после признања да је изазвао рат на Космету позван на инаугурацију председника САД и свечани доручак у Белој кући. Клинтон је уз то саопштио нову историју Космета и муслимана. У америчким дечијим часописима зловоља према Србима уграђена је, пред напад НАТО-а на Југославију, и у генерације које тек треба да сазру. Писали су: „На десетине хиљада Албанаца је избачено из својих кућа на Косову од стране српских снага. Многи ће умрети по хладним шумама уколико Срби не оду“.

Међутим, уколико косметски Албанци зараде републику, биће то први пут легализована победа фундаменталиста у Европи. Из неких необелодањених интереса, економских или политичких, или и једних и других, САД, ЕУ и ОЕБС одржавају Косово као пламичак и стално га потпирују. Знају да је ту, на Косову, „жила куцавица“ Србије и српског народа, али и да су на Космету неискоришћене сировине и да је тај простор идеалан за војно-стратешку контролу границе између истока и запада.

Косово и Метохија, на којем већи део албанског становништва тежи сепарацији, постало је стратегијски проблем трију страна: српске, албанске и америчке. На опрезу за евентуалну просторну и ресурсну отимачину је и Немачка са Европском унијом. Некад је Косово било српско, сада постоји Косово какво вероватно највише одговара америчкој администрацији, али хоће ли сутра збиља бити само албанско?

Страдање људи, које је по некима завршено агресијом на СРЈ, а по некима тек следи, додатно оптужује политику твораца најновијег „новог светског поретка“. Но, постоји и овде једно српско „али“. Али, шта је са истином да је цена разбијања СФРЈ и СРЈ све већа. Повећава се од Македоније према Србији и Београдском пашалуку, али се нуди и Баскијцима, Ирцима, Иранцима, Курдима, Кореанцима, Палестинцима… Многима се чини да ће цена издвајања Косова бити неизрециво већа. Било би добро да сви то на време схвате.

Сукоби око Космета потпуно су природни, из аспекта схватања шта је чије, аспекта моћи и ментално. Срби не схватају да Космет више није њихов, због правних и космичких закона. Већ су Космет напустили физички и психички. Не чине ништа озбиљно да се тај драгоцени простор не изгуби. Очевидно недостају знање, организованост, воља и мудрост. С друге стране, Албанци не схватају да се плаћа свака врста отимачине – кад тад.

Може се рећи „свака част Шћипетарима, остварили су попут Хрвата животни сан“, али шта рећи за начин остварења „сна“. Ко ће платити његову цену? Сигурно је да историја за Србе тек почиње. У космичкој хармонији никад ништа није изгубљено. Ако уопште буде будућности, јер је непрестано поништавају грамзиви „западњаци“, и Срби ће имати свој сан: „повратак својим светињама“, уз Божију помоћ. Најбоље би било да се верификује (оправоснажи) окупација од стране НАТО и Сједињених Држава, а потом непрестано расте и јача. Деци треба непрестано говорити истину о отетом Косову и Метохији.

Уосталом, бесмислено је што су Хрвати, Шћипетари и босански муслимани, на почетку 21. века, обманама и лажима чак и сопственог народа, уз помоћ највећег планетарног зла – НАТО-а, остварили своје хиљадугодишње снове. Будућност Европе је, према замислима стваралаца „новог светског поретка“, у свеопштој економској и политичко-безбедносној интеграцији – без граница. Испољили су примитивност засновану на фалсификованој историји, националним комплексима, мржњи и осећају кривице, и опасно незнање о функционисању душевних, духовних и космичких закона. Узалуд су одливали и куповали мозгове, њихова глупост и недовољна способност „купљених мозгова“ коштаће њихове потомке лоше судбине. За свеприсутног и свепрожимајућег Бога као сведока су заборавили, а стално га помињу и у Њега се куну. Срби завршавају хиљадугодишњу велику школу.

Судбина Косова и Метохије

О судбини Космета могу Срби учити правећи мозаик од информација. На пример, Азем Власи је још 7. септембра 1995. знао шта ће бити 2006. године. Изјавио је: „Срби ће доживити на Косову исту судбину као у Крајини“. Те 1995. године Ајвор Робертс, отправник послова Велике Британије у Београду тврдио је да је Косово Србија, а сада британски дипломата говори о независном Косову. Медлин Олбрајт је тврдила да Косово не може добити независност, већ само аутономију, сада дипломате из САД говоре о условној независности.„Ослободилачка војска Косова“ је у мају 1996. била илегална терористичка организација, која је припадала„Националном фронту за ослобођенје Косова“ и преузела је одговорност за терористичке нападе изведене 22. априла исте године, а 1998. и 1999. године дипломате САД су наметљиво сарађивале с вођама те организације. Не треба заборавити да су у октобру 1996. министри „петнаесторице“ поздравили у Брислу резолуцију 1074 и написали листу захтева СР Југославији за приближавање и сарадњу (условљенису аутономија Косова и међународно присуство на Косову).На састанку у Лондону министара иностраних послова пет великих западних сила (САД, Француска, Велика Британија, Немачка и Италија) и заменика руског шефа дипломатије усвојен је 9. марта 1998. Акциони план, којим се СРЈ кажњава због начина решавања ситуације на Косову. Шта друго треба очекивати од Контакт групе (САД, Велика Британија, Немачка, Француска и Русија), која ће Савету безбедности предложити статус Космета? Може се много научити и из текста објављеног у „Вашингтон посту“: Роберт Галбард је недоследан, јер Албанцима тврди да Срби примењују државни тероризам на Косову, а Србима да су терористи у ОВК („Ослободилачка војска Косова“).

Ипак, пресудно за будућност ће вероватно бити оно што су схватили Владан Радоман, Арис Факинос и Луј Шитли и објавили у „Либерасиону“: „Косово је за Србе Јерусалим – они носе у својим срцима успомену на грумен земље ‘пун Косова’“. Проалбански Ричард Холбрук је 16. априла 1998, после изванредне сарадње САД и Слободана Милошевића (који је од ЦИА-е проглашен за кључну политичку личност на Балкану), пре обелодањивања узрока за агресију на Србе у Србији, изјавио: „Милошевић јако жели да се врати у Европу – то му треба наплатити“. Можда би из те изјаве нешто могли да науче од Холбрукове воље зависни политичари у српској власти. Чини се да се Милошевићева жеља волшебно, непрестано и бесомучно поткрепљује. А и наплата је у току.

Светозар Радишић

извор: http://www.vaseljenska.com/misljenja/kosovo-i-metohija-na-dnu-luke-spasa/

1 глас

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ