КОНСТАНТИН СЕМИН

Тамо где је, уз брбљање о националном достојанству спроведена приватизација, тамо ће на ред доћи људски органи

Пре тачно седам година од Србије су одсекли Косово. Била је то показна геополитичка хирургија, апсолутно у стилу мрачних трансплантолога, који су од 1991. до 1999. године комадали грађане бивше Југославије на органе за европске и америчке клинике. Под локалном либералном анестезијом, држава – која се доследно лишила Словеније, Хрватске, Македоније, Босне, Црне Горе – више није осећала бол и није пружала отпор. Ко изгуби главу, не плаче за косом. Велика Србија? Који од југословенских остатака може бар по нечему да се пореди са величином СФРЈ?

Операција је изведена отворено, јавно, демонстративно. Стеге, пинцете, маказе… Одлуке је доносио конзилијум евроатлантских лекара, укључујући и стажисте-приправнике. Учите се!

ДАЛЕКИ РОЂАК У ЛОКВИ УРИНА
Сваки потез скалпелом забележен је у безбројним протоколима и конвенцијама. Бели мантили. Плави шлемови. Скрупулозни Холбрук. Педантна Олбрајт. Укочени Весли Кларк. Млада Саманта Пауер, још студенткиња. Будућа звезда Си-Ен-Ена Кристијан Аманпур – са микрофоном – и њен супруг, помоћник државног секретара Џејмс Рубин – с црном торбом. Југославија је сваком од њих подарила спектакуларну каријеру. Операција која је започела као хуманитарна интервенција, завршена је гласањем о сецесији Косова у фебруару 2008. године.

Да ли се неко ту могао умешати, ухватити хирурга за његов префињени кист? Једини далеки рођак пацијента ваљао се на портирници у локви сопственог урина, и само понекад, отрезнивши се, претио да ће се пробити до операционе сале. Нико га се није плашио, преко њега су пажљиво прекорачивали, ништа од њега нису скривали. Напротив, доносили су му на потпис документе, где је само требало потписом испунити рубрику „рођак донатора“.

У дубини своје распамећене душе рођак је ипак схватао да ће у те светле стерилне коридоре он морати да уђе – као следећи, чим се ослободи операциони сто, чим са плочица обришу црвену барицу.

Нема ту никаквих тајни. На Балкану су боравиле стотине руских новинара. Приказане су о томе десетине добрих, истинољубивих, фасцинантних документарних филмова: Југославија данас – то је сутра Русија! Па, ево га – сутра. Испоставило се да сутра не може бити заустављено ни најбољим документарним филмовима.

bojanapekovic„Ми смо издали свог краља. Ми смо рђав народ. Ми не заслужујемо право на живот…“, са сузама ми говори познаница, Српкиња, једна од хиљада Срба који су у Москви нашли прибежиште. Ово расположење – међу Србима и Русима веома распрострањено – често покушавају да представе као патос покајања. У ствари, то је – геополитичка некроза. Умртвљење ткива. Види се то на бесконачним графитима по олупаним зидовима београдских вишеспратница. Као поцепана и прљава тробојка, њише се то над брдима смећа дуж реке Ибар. Симптоми тог умртвљења – сиромаштво и незапосленост, секташтво и опскурантизам, шаролике параде на једној страни улице и мрзовољни, скинхед реваншизам на другој. Европа? Вероватно.

ТУЖНИ МОЛЕБАН И КОНВУЛЗИЈЕ
Постаните бубрег Eвропљанина, јетра Американца! Сродите се с њима, бар тако. Кажу да је Хрват Тито био лош. Али, када су црвену југословенску звезду заменили крстом и полумесецом, ко је могао помислити да ће врло брзо свуда постати једнако хладно и гладно, и на Великом Косову, и у Великој Босни, и у Великој Србији? Зато што је живот тамо где постоје индустрија и рад. А тамо где је, уз брбљање о националном достојанству спроведена приватизација, где владају преваранти и шпекуланти – није важно какве вере и крви – тамо ће пре или касније на ред за продају доћи људски органи.

После сецесије Косова Срби су изашли на тужни молебан. Завршило се фудбалским нередима, паљењем Мек Доналдса и америчке амбасаде. Американци су на ту ствар гледали спокојно – као на конвулзије. Ти грчеви су закономерни и безопасни, већ урачунати у историју болести. Све је под контролом.

Тај дан, тачније – ноћ, пратили смо уживо. Тада је и прозвиждао злогласни „заслужени метак“ на адресу једног од политичара – асистената при убијању Југославије. Прошло је седам година. Колико данас, после Мајдана, после Донбаса, тежи тај метак који је изазвао експлозију негодовања либералне заједнице?

Од наших недавних снимака са Косова остао је неискоришћен један фрагмент, који често прегледам. Некаква конференција на Универзитету у Косовској Митровици. „Будућност српског народа и српског језика…“ Ево те девојке са гуслама, сеоском виолином … Чини се као да вам струном од коњске длаке реже душу напола, без анестезије.

Превео Ж. НИКЧЕВИЋ

www.standard.rs/politika/31191-%D0%BA%D0%BE%D1%81%D0%BE%D0%B2%D0%BE-%D0%BC%D1%80%D0%B0%D1%87%D0%BD%D0%B0-%D0%B3%D0%B5%D0%BE%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0

3 гласa