НЕБОЈША КАТИЋ

Без неког од облика државне финансијске репресије, транзиционе економије су без икакве развојне шансе

Србија још увек није у стању да достигне ниво реалног БДП из 1989. године. Социјалистички систем, у коме нико није могао тако мало да те плати колико си ти мало могао мало да радиш, био је ефикаснији од овог транзиционог. Државна и друштвена својина и апсолутно нефлексибилно тржиште рада у коме је, радио не радио, свирао радио, стварали су реалне вредности темпом о коме приватизована Србија може само да сања. Како и зашто?

Мало је вероватно да ћемо икада добити озбиљну и непристрасну студију која ће одговорити на ова питања. Политичка структура је незаинтересована, домаћих спонзора нема, док страни спонзори немају разлога да финансирају овакву врсту анализа. Тачније, много је заинтересованих да се ова врста анализе никада не уради.

Вратимо се кључном питању – како је могуће да је утопистички социјалистички систем, са свим добро познатим и неспорним манама, био ефикаснији од рационалног капиталистичког система, који је данас сцени.

Иако не једини, вероватно се најважнији економски разлог овог привидног парадокса крије у монетарној сфери, прецизније, у структури и функционисању кредитног система. Најважнија скривена предност социјалистичког развојног модела била је везана управо за начин на који је функционисао банкарски систем.

КРЕДИТНИ СИСТЕМ НЕКАД

Банке, све од реда у државном власништву, усмеравале су кредите индустрији, пољопривреди, и маргинално, становништву. Када је новац ишао грађанима, то је било у облику потрошачких кредита за куповину домаћих производа или, у малом обиму, за кредитирање куповине станова у изградњи. Готовинских кредита није било нити је било кредита за куповину готових станова од грађана.

Суштина система је била у томе да се на сваки начин подстичу привреда и запошљавање, дакле да се кредитира стварање нових вредности и подстиче раст БДП. Концептуално се мало тога може замерити финансијском систему. Југославија је радила све оно што су радиле и остале државе које су се брзо развијале – новац је усмераван привреди, и то пре свега за инвестиције.

banksteri05

Као и код великог броја других држава у фази убрзаног развоја, овакав систем је доводио до периодичних инфлаторних удара и последично до замрзавања цена и плата, до монетарних реформи уз периоде финансијске нестабилности. И упркос свему томе, систем је функционисао, људи су радили, вредности су стваране.

Кредити предузећима нису давани не бази хипотека већ на бази планова развоја, или, како се то данас зове, на бази бизнис-планова и очекиваних прилива новца. Банке су и декларативно и фактички биле сервис привреде.

Било је промашених и било је „погођених“ инвестиција. Као и у капиталистичком систему, промашаји су незаобилазан и нужан део економског развоја. Невоља са социјалистичким системом је била у томе што се промашаји нису признавали и неуспешна предузећа нису пуштана низ воду. Осамдесетих је тај процес ескалирало и банкарски систем је више био посвећен реанимацији социјалистичких зомбија, но потребама здравог дела привреде. Парадоксално, било је лакше добити кредит као велико пропало предузеће него као велико и успешно. Здрава привреда је тако била запостављана и препуштена себи, док су огромна давања привреде за неразвијена подручја (БИХ, Македонија, Црна Гора, Косово) такође узимала свој данак.

Осамдесетих је систем пуцао по свим шавовима и више није било довољно воље да се економска политика коригује. Реформе владе Анте Марковића (реч је о њиховом здравом делу) су закасниле, док је у монетарном сегменту та реформа била убитачна. Рестриктивном монетарном политиком, фиксирањем и одбраном нереалног курса динара дошло је до страховитог скока ионако високих реалних камата, и то је био последњи удар на привреду која се гушила. Још горе, све се то догађало у тренутку када се политички систем распадао, а са њим и Југославија.

КРЕДИТНИ СИСТЕМ ДАНАС [1]

Уништењем највећег дела домаћег банкарског система почетком прошле деценије и доласком страних банка на домаће тржиште логика и правила кредитирања су драстично промењени.

Потребе привреде и развоја су сада ирелевантне и кредитна политика је искључиво у функцији профита банака. У том контексту је сасвим свеједно да ли ће новац отићи за инвестиције или ће, у екстрему, кроз готовинске кредите завршити код продаваца дроге или у кладионици. Савршено је свеједно да ли ће новац отићи за куповину машина и опреме или за увоз половног аутомобила из западне Европе. Свеједно је да ли се кредитира потрошња домаћих или страних роба и услуга, да ли се кредитира увоз или извоз. Небитно је да ли ће превелико кредитирање куповине станова довести прво до огромног раста цена некретнина, а потом до слома тржишта некретнина. Све је до те мере небитно да је држава само неми и пасивни посматрач финансијског самоубиства великог броја грађана и предузећа.

Из угла банке, кредитирање куповине станова је одличан посао. Не само да је реч о сигурности коју даје хипотека већ је реч о дужнику који ће ићи и го и бос и гладан само да не изгуби стан. Отуда и толико кредита за куповину станова.

И код привреде је ситуација слична – и овде је најважнија сигурност коју обезбеђује хипотека. Предузећа која имају велики развојни потенцијал, али мали хипотекарни, биће увек хендикепирана у односу на предузеће које има хипотекарни потенцијал без обзира на рационалност инвестиција. Предузеће које улаже у градњу станова нпр., увек је бољи и мање ризичан клијент од индустријског предузећа. (За ову анализу је небитан обичај неких банака да прецењују вредност хипотека како би лакше одобрили кредите привилегованим клијентима.)

Код готовинских кредита логика је нешто другачија – огроман број малих дужника даје велику дисперзију ризика, а камате које се наплаћују су енормне. Ако се банци посрећи, грађани се из оваквих кредита никада неће извући и банка ће моћи дужника да цеди годинама, репрограмирајући кредит и наплаћујући огромну камату. Кроз систем рефинансирања кредита преношењем кредита са банке на банку, банке ће размењивати клијенте и тако их држати у вртлогу дуга.

Док су се у социјализму грађани ослањали на плату, данас се, попут грађана капиталистичких држава, све више ослањају на кредит. Последица оваквог кредитног система је да су кредити грађанима са два процента учешћа у укупним кредитима 2001. године скочили на 37 процената у 2008. години. Истовремено, у истом периоду, кредити привреди су са 85 процената учешћа пали на 58 процената. Данас је учешће привреде у укупним кредитима око 46 процената, док грађани учествују са 30 процената.

Логика коју сам навео није специфично српска нити је специфично транзициона. Она данас важи свуда где постоји слободно, капиталистичко банкарство. (У Британији нпр. мање од 10 одсто укупних банкарских кредита се одобрава продуктивном делу привреде, док је лавовски део везан за тржиште некретнина.)

Иако су последице овакве кредитне политике веома лоше и за развијене земље, последице по транзиционе државе су још много горе. Прво, за транзиционе економије банке су готово једини извор кредитирања, јер тржиште капитала ефективно не постоји. Друго, транзициона предузећа су најчешће нови ентитети који се тек развијају и за које је инвестициони капитал питање опстанка.

Овакав кредитни систем, да ли намерно или случајно, фаворизује ино-компаније које желе да преузму тржишта транзиционих држава и које немају финансијска ограничења са којима се сусрећу домаћа предузећа. Пре или касније, вероватније пре, све што вреди прелази или ће прећи у стране руке. Домаћа предузећа, са малим изузецима, не могу издржати трку јер их кредитни систем убија. Ако се и преживи, то је преживљавање на ниском, стагнантном нивоу. (Наравно, домаћа предузећа не убија само кредитни систем, али се овај текст бави само кредитним системом.)

Ако је дефект о коме пишем тако велики, тако јасан и тако погубан по транзиционе економије, како је могуће да се о томе не говори, не пише и не дебатује.

Први разлог је везан за владајући доктрину по којој тржиште увек рационално функционише. Рационалне банке дају кредите рационалним приватним дужницима, и та врста рационалисти мора довести до рационалног економског исхода – до здравог привредног раста. Важно је само да се држава не меша, да не интервенише, да не усмерава и да не омета рационалне актере – банке и приватни сектор [2].

Други разлог је тривијалнији. Евентуална критика кредитног система доводи до конфликта са моћним финансијским сектором и са моћним иностраним економским институцијама. Потенцијални критичари система тако могу угрозити шансу за добијање државне синекуре, донације за НВО, стипендије, позива за студијско путовање, конгрес и сл.

banksteri04

Трећи разлог је можда и најдепресивнији. Превелик број утицајних економиста не разуме како финансијски систем функционише, и они никада нису отишли даље од западних уџбеника које су у младости читали, или их читају и данас. За њих стварност ван уџбеника не постоји.

Да закључим – када је о економском развоју реч, није свеједно куда ће банке усмеравати новац, коме ће одобравати кредите и шта ће кредитирати. Препуштање кредитне политике само банкарском сектору доводи до катастрофалних последица по економију, без обзира да ли је реч о развијеним државама или о државама у развоју. Без интервенције државе, без неког од облика финансијске репресије, регулисања и усмеравања кредитне активности банака, транзиционе економије су без икакве развојне шансе.

_________
Напомене:
[1] Написао сам велики број текстова у којима сам критиковао монетарну политику НБС, па се тиме овде нећу бавити. Нећу се овде бавити ни астрономским каматним стопама у Србији јер сам и о томе често писао. Само ћу констатовати да је Србија лидер по висини каматних стопа које плаћају њени грађани и привреда. То лидерство је неспорно и можда једино које се не мора спиновати.

У овом тексту се нисам бавио ни дефектима везаним за начин креирања новца у систему тзв. фрикционог банкарства, а то је велика и озбиљна глобална тема.

[2] Теоријска подлога оваквог приступа је објашњена у тексту Нелиберални корени светске економске кризе nkatic.wordpress.com/2010/01/20/neoliberalni-koreni-svetske-ekonomske-krize/.

Блог Небојше Катића

www.standard.rs/ekonomija/33812-%D0%BA%D0%B0%D0%B4-%D0%BA%D1%80%D0%B5%D0%B4%D0%B8%D1%82%D0%BD%D0%B8-%D1%81%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B5%D0%BC-%D1%83%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%B5%D0%BA%D0%BE%D0%BD%D0%BE%D0%BC%D0%B8%D1%98%D1%83

1 глас