Академик Василије Крестић о документу САНУ из 1986: Залагали смо се за очување земље и упозорили на сепаратизам. И комунисти су осећали да нешто мора да се мења

МЕМОРАНДУМ САНУ из 1986. показао је сву трагедију положаја српског народа у Југославији уређеној уставом из 1974. године. И то је оно што је засметало непријатељима Србије, српског народа, па и Српске академије наука и уметности. Срби су тиме показали да знају у каквој су ситуацији и да су принуђени да траже решење. Србија је била добра док је ћутала и сносила последице уставне расцепљености, а сазнање да је сазрела и да не жели више да трпи подређеност засметало је свима. Када је дигла глас против тога, жигосана је као фактор који жели да разбије Југославију и призива рат и сукобе.

Тачно тридесет једну годину од доношења одлуке да се приступи изради меморандума САНУ, једног од најконтроверзнијих докумената у нашој новијој историји, овако, за „Новости“, говори последњи живи писац овог текста, академик Василије Крестић. Заједно с покојним академиком Костом Михаиловићем, он је још 1995. године написао књигу која је у потпуности расветлила све мотиве и околности настанка овог документа. Компанија „Новости“ објављује треће издање њиховог дела, овога пута под насловом „Меморандум САНУ после 30 година“.

* Меморандум САНУ и данас се различито чита. Да ли је он био пуцањ у Југославију или почетак дуго чеканог усправљања српског народа?

– Сагласности ту нема, јер је реч наппросто о политици и политичким циљевима. Значајно је зато да се најшира јавност отрезни од његових тумачења и злоупотреба. Јер они који сматрају да је он био основа за рушење Југославије, ни данас не одустају од својих лоших намера и тешко напуштају схватања која су заступали и пре 30 година. Протеклих година изнето је пуно контроверзи, жестоких напада, а изговорене су и велике неистине. Важно је зато да се текст рођен у САНУ поново прочита, како се о Меморандуму не би просуђивало на основу туђих коментара и нетачних и злонамерних тумачења.

* Зашто се Меморандум САНУ и даље сматра тајним документом?

– То је апсолутно нетачно. Ниједног тренутка није био конспиративан нити се рад на њему одвијао у тајности. Одлуку да се приступи писању акта којим би се оцртали стање у СФРЈ, размере кризе, као и начин како је мирним путем треба решавати, донела је Скупштина САНУ. Хтели смо да укажемо на опасност од распада државе због све израженијих сепаратистичких и сецесионистичких намера које су стизале из Словеније, Хрватске и са Космета. Меморандум се залагао за очување Југославије, уз упозорење да ће доћи до опасног стања уколико се крене путем распада, што се, на крају, и обистинило. Он се залагао за федеративно уређење Југославије, а одбијао је конфедеративно и уређење асиметричне федерације, што су наметале Словенија и Хрватска. Академици су добро проценили куда води политика по Уставу из 1974. године и дигли су глас против тога.

* Да ли је Академија, како јој се често замера, састављајући свој текст, пустила дух рата из боце и објавила српски национални програм?

– Ретко се помиње да је још председник Председништва Србије Дража Марковић кренуо с писањем тзв. Плаве књиге која је претходила Меморандуму. И комунисти су, дакле, осећали да нешто мора да се мења. Партија није била у стању да изађе с таквим текстом, и од тога се брзо одустало. То јој, међутим, није сметало да се окоми на академике када су они изашли са својим оперативним документом који је требало да укаже на проблеме у држави. То није био програм српске политике, као што му је касније приписивано, већ скица недаћа у којима се Југославија нашла. Меморандумом је Академија доживела своје звездане тренутке, јер је показала да испуњава не само своје научне, већ и друштвене обавезе. Радом на овом тексту покушала је да предупреди оно што је касније уследило – распад државе, рат, страдања…

* Меморандум САНУ помињан је и у судницама Хашког трибунала.

– Хашки суд користио је овај текст као један од основа за оптуживање Србије, па и САНУ, и наметање непостојеће одговорности за рат. Ни у једној пресуди, међутим, Хаг не помиње Меморандум као доказ да је овај текст био или је могао да буде политичка основа за рушење Југославије и за кривицу Србије. То показује да је добро осмишљена кампања против академика и њиховог рада своје извориште имала у круговима чији је циљ био слом Југославије и који су касније желели да са себе скину одговорност за оно што се догодило.

КЊИГА „МЕМОРАНДУМ САНУ после тридесет година“, у издању Компаније „Новости“ биће од сутра у продаји. Јединствено сведочанство о искушењима српског народа моћи ће да се купи у књижарама и на киосцима широм земље.

* Закулисни начин објављивања дао је овом документу ноту трилера и мистерије. Како је изашао у јавност?

– Одлука о његовом писању донета је јавно, а на исти начин су радила и тела САНУ. Никакве тајне није било, нити је излазак радне верзије из САНУ захтевао некакву шпијунску акцију. У свом раду смо тражили мишљења експерата, међу којима је био и академик Јован Ђорђевић. Он је текст легално добио и касније га дао свом зету новинару Александру Ђукановићу, који је написао те скаредне текстове у новинама. Аутентично сведочење о околностима примопредаје објављено је први пут у овој књизи. Постојала је и верзија коју је изнео Душан Митевић, а коју сам чуо од Добрице Ћосића. Текст је, наводно, из САНУ отишао у Загреб, где су са њим упознати браћа Мишковић и Шувар, творац „Беле књиге“. Текст је проследио Петру Стамболићу, који га је предао Ивану, уз налог да се нападне САНУ. У истинитост ове верзије не могу да се упуштам, али је сигурно да је Меморандум из политичких разлога требало анатемисати и жигосати.

* Да САНУ 1986. није приступила писању Меморандума, да ли би судбина Југославије била ишта другачија?

– Сумњам. Када погледамо како је у домаћој политичкој јавности прошао Меморандум са једне стране, а антијугословенски и рушилачки текстови какви су били Изетбеговићева Исламска деклерација или Туђманова „Беспућа повјесне збиљности“, са друге, јасно је да су примењивани потпуно другачији критеријуми за оцењивање. Меморандум није ни приближно био близак заговарању распада државе, мржњи и рушилаштву као ова два текста.

* Да ли је Милошевић својом политиком злоупотребио академике?

– Било је пуно злонамерних покушаја да се укаже да је Милошевић био наручилац Меморандума, како би га искористио у свом успону. Као један од писаца овог текста, тврдим да на мене, као ни на моје колеге, нико није на било који начин утицао или вршио притисак приликом рада на тексту. Са тродеценијске дистанце, заиста се не види како је Милошевић могао да искористи садржај Меморандума. То су, ипак, злонамерне оптужбе и подметања.

* Ви сте аутор дела Меморандума САНУ посвећеног положају српског народа у Хрватској. Како гледате на ово питање данас?

– Из анализе тадашње хрватске политике коју сам напаравио 1986, ни данас ништа не бих избрисао. Штавише, временска дистанца потврђује јасан вишедеценијски континуитет проусташке и екстремно националистичке политике која је тамо на сцени. На један деликатан политички начин, то је само наговештено у Меморандуму, а данас о томе може много више да се каже. Тај континуитет датира још од пре револуције 1848, посебно кроз питање језика, које ни тада, а ни данас, није филолошко или лингвистичко, већ – пар екселанс политичко питање. Од тада почиње брисање српског имена из Хрватске у свим облицима, етничко чишћење и настојање да се српско становништво прогласи православним Хрватима. Континуитет стварања етнички чисте Хрватске, од 19. века, преко стварања НДХ и распада Југославије, и данас траје.

* Како оцењујете дијалог Мешовите комсије СПЦ и Римокатоличке цркве о Алојзију Степинцу?

– Разговор је добродошао, али немам илузије да ће он испунити циљ. Нећу да сумњам у папине добре намере, али чини ми се да ће у последњој линији ипак доћи до Степинчеве канонизације. Последње информације о проблемима са отварањем архива показују да је Ватикан уздржан и да упорно крије документа за која се сумња да доказују његову одговорност за све што се догађало у НДХ.

МИЛОШЕВИЋ НИКАД НИЈЕ БИО У САНУ * Зашто је Запад променио свој став према САНУ и тексту академика?
– Појава Меморандума изазвала је велику пажњу западних дипломата, који су чак током прославе стогодишњице САНУ својим аутомобилима испунили Кнез Михаилову улицу. Њима је био пријемчив, јер је оцењен као антикомунистички текст. С развојем кризе у Југославији, Запад се окренуо против овог документа и жигосао га као идејног покретача рата и страдања. И ту се види политичка перфидија Запада и критичара рада академика. Академију је требало прогласити продуженом руком Слободана Милошевића и његове политике. Милошевић током свог мандата, иначе, није ниједном посетио Академију. И то добро говори о његовом односу према САНУ.

МАКЕДОНИЈА КЛИЗИ У ПРОПАСТ * Македонија је на ивици сукоба. Да ли то коначно значи и формирање „велике Албаније“?
– Македонија је у критичној ситуацији. Оног тренутка када се издвојила из Југославије, имајући у виду геостратешки положај, проблеме, етнички састав и остало, знало се да неће бити дугог века. Бојим се да ситуација тамо већ ври и да постаје буре барута које може да експлодира. Судећи по понашању албанских политичара, стиче се утисак да поново имају подршку неког моћнијег иза себе. Идеја „велике Албаније“ није наивна. Чак и ако не буде до краја остварена, биће велика претња целом региону. Волео бих да грешим, али ми се чини да Македонија суочена са овим изазовима нема перспективу.

www.novosti.rs/

4 гласa