У основи грчке кризе су кредити које су владе у Атини деценијама узимале под тада ниским каматним стопама. Грчка је деведестих година била просто засута јефтиним новцем. Сви су се запошљавали у државној служби, фараонски пројекат Олимпијских игара коштао је 7 милијарди евра. Држава је коштала 15 милијарди евра годишње. Ипак, европске приватне банке давале су Атини „шаком и капом“ нове кредите и охрабривале је да уђе у презадуженост.

Француске и немачке банке нудиле су Грцима милијарде кредита да купи углавном непотребно оружје. Да би потписали кредите, грчки функционери су подмићивани. У Немачкој ће касније на оптуженичку клупу зато доспети гиганти као Сименс и Круп, али то је само врх леденог брега.
„Спасавајући“, како су говорили „грчки авион који гори у лету“, министри евро-зоне су размишљали само како да спасу приватне банке којима Грци не могу да врате дугове.

- Од тадашњих фамозних 130 милијарди евра „помоћи“, грчки народ ништа није видео. Тај новац је отишао немачким и француским банкама – објашњава министар финансија Јанис Варуфакис.

Док су медији подгревали атмосферу причом о „лењим Грцима“, владе и приватне банке пребацивале су неотплативе грчке дугове на леђа грађана. Један од главних актера у овом криминалном подухвату био је Доминик Строс Кан, који се 2010. године налазио на челу ММФ-а.

По статуту, ова организација не може да позајмљује новац државама за које се израчуна да су несолвентне. Када је на дневни ред дошла Грчка, Строс Кан је извршио својеврсни пуч и преко ноћи променио правила, па је тој земљи дат зајам од 48 милијарди евра. Бразилац Пауло Ногуеира Батиста, један од 24 извршна директора ММФ-а, био је против.

- Била је то лоша одлука. Грчкој је требало отписати део дуга, а онда јој дати позајмицу коју би реално једног дана могла да врати – сведочио је он пред камерама немачко-француске ТВ станице Арте.

Отписивање дела дуга је неприхватљиво за немачке и француске банке јер би значило губитак новца. „Строс Кан је зато био прод притиском канцеларке Меркел. Строс Кан је њу послушао, пошто је ускоро намеравао да се кандидује за председника Француске и није желео да онерасположи ни француске банке“, објашњава Филип Лгрен, бивши саветник тадашњег председника Европске комисије Жозе Мануела Бароза, у својој књизи „Европско пролеће: Зашто су наше привреде и политике у хаосу“.

Остала четвртина дуга

У другој фази криминалне операције, приватне банке су притисле европске владе и институције ЕУ да државе почну на тржишту да купују „труле“ грчке позајмице. Тако су се банке отарасиле кредита за које су знали да Грци не могу да их врате. Дугови су великим делом национализовани, а испаштаће европски грађани – француски, немачки и други – у чије име је дуг откупљен. На приватне повериоце сада отпада само 25 одсто грчког дуга.

Прича о „лењим Грцима“

Све се дешавало у сенци бучне пропаганде какву су велике корпорације и банке користиле уочи сваког светског рата, гурајући народе у међусобну мржњу. „Грчка виси о врату ЕУ“, „Грци морају да престану да живе од кредита (уместо да раде)“ – оваквим насловима понављана је петпарачка прича о „лењим Грцима“.

www.vesti-online.com/Vesti/Svet/500751/Kriminalna-pozadina-Grcke-krize-2-Stros-Kanov-puc-u-MMF-u

Прочитај без интернета:
0 гласовa