Један од разлога оживљавања национализма и расизма у Европи, за шта је Грчка само повод – пре свега је губљење поверења у ЕУ. Постало је очигледно да су се европска политичка елита и европске владе подредили приватним банкама и корпорацијама. Када се погледа ко ових дана кроји судбину не само Грчке, већ и ЕУ на видело изађе галерија портрета амбициозних превараната.

Жан Клод Јункер: Током две деценије био је или министар финансија или премијер Луксембурга. Пореклом из радничке породице, има највећу заслугу због тога што је његова минијатурна земља без значајних сировина постала богата као петролејски Катар. У време Јункерове „владавине“, Луксембург је током две деценије развијао праву индустрију утаје пореза.

Јерон Дијселблом, млади амбициозни министар финансија Холандије, показао је да ништа не може да га спречи да помири своје чланство у Радничкој партији и сурови неолиберализам. Тврдио је за Кипар да је добар пример како треба решавати дужничку кризу – другим речима, када финансијска пирамида падне – цех плаћају грађани. Дијселблом је пре неколико година био приморан да коригује своју званичну биографију јер су новинари установили да он никада није добио мастер-диплому на Ирском универзитету где је похађао само курс. Мастер је добио у Холандији.

Доминик Строс Кан, некадашњи француски министар економије, себи је уз помоћ својих веза у медијима, исфабриковао имиџ врсног економског стручњака. У суштини, успешно се у више наврата, извукао из финансијско-политичких афера и био једва просечан министар.

Ни њега припадност социјалистима није спречавала да као директор ММФ-а практикује крајње неолибералну политику. Под притиском приватних немачких и француских банака, пренебрегнуо је чињеницу да је Грчка несолвентна и противно статуту ММФ-а, дао јој кредит који је на дуг рок гурнуо још дубље у дужничку кризу, а евро-зону до ивице амбиса где се данас налази.

Строс Кан био је приморан да 2013. године поднесе оставку у ММФ-у, а на његово место дошла је Кристин Лагард, бивша министарка финансија у време председничког мандата Николе Саркозија. Лане се Лагардова нашла под истрагом због „немарног“ вођења државних послова у време министарског мандата. Наиме, истражне судије не могу да схвате како је француски тајкун Бернар Тапи добио од државе одштету од 400 милиона евра и то по пресуди арбитражног, дакле приватног суда у коме седе пословни адвокати. Истрагу занима како и зашто министарка Лагард тада није имала ништа против да о толиком државном новцу пресуду доноси приватни суд.

Како се Јункер извукао

Афера „Луксликс“ показала је да више од 300 најбогатијих корпорација на свету није деценијама плаћало порез у својим земљама. Своју добит и адресе пријављивали су фиктивно у Луксембургу. Када је постао председник Европске комисије, Јункер је без икаквог проблема тврдио да он са афером нема ништа и успешно блокирао истражну комисију Европског парламента. Његови повремени испади и необично понашање са пренаглашеним емоцијама, наводе многе да верују у гласине да Јункер има проблема с алкохолом.

Мутни фонд

Строс Кан би вероватно постао председник Француске да није био оптужен за напаствовање собарице у хотелу у Њујорку. Наставио је каријеру као финансијски саветник, између осталог, српске владе. Кажу да је финансијски фонд који је лане основао – пропао, а да је Строс Кан раскинуо партнерски однос са суоснивачем фонда дан пре него што се овај убио.

www.vesti-online.com/Vesti/Svet/500982/Kriminalna-pozadina-Grcke-krize-3-Sudbina-EU-u-rukama-prevaranata

Прочитај без интернета:
0 гласовa