Сандра Черин
Има ли ЕУ разлога да слави 60. рођендан и чему могу да се надају државе које чекају у реду за чланство?

Европска унија обележава 60 година од потписивања Римског уговора којим је у италијанској престоници 25. марта 1957. године успостављена Европска економска заједница, темељ данашње Уније. Очекује се да лидери 27 држава-чланица ЕУ, који присуствују свечаној церемонији у Риму, потврде јединство, солидарност и заједничку будућност у Унији која остаје отворена и за друге европске земље.

Међутим, уочи обележавања јубилеја стигле су не баш тако охрабрујуће поруке. Папа Фрања упозорио је лидере 27 држава-чланица Уније да том блоку прети одумирање без нове визије о будућности засноване на принципима солидарности на којима је сама Унија утемељена.

И бивши грчки министар финансија Јанис Варуфакис је уочи 60. рођендана ЕУ упитао шта то славе њени лидери када чињеница да говоре о „Европи са више брзина“ показује да су прихватили пораз и да немају идеју како да створе уједињену Европу. Варуфакис је упозорио да се ЕУ распада тако брзо да можда неће трајати још једну деценију.

Има ли ЕУ разлога за славље?

Милан Крстић, асистент политичких наука у Београду, верује да са једне стране има разлога за славље због чињенице да је ЕУ у својој основи мировни пројекат који је почео кроз Заједницу за угаљ и челик, а настављен кроз Европску економску заједницу и данашњу ЕУ.

„Читава идеја је била да се европске земље повежу економски и у сваком другом смислу како би се избегла безбедносна дилема, како би се стара непријатељства унутар Европе на неки начин санирала, а образац сарадње почео да бива доминантнији од обрасца конфликта који је у првој половини двадесетог века имао разорне резултате. И заиста, унутар земаља које чине ЕУ није било оружаног сукоба и он је он у овом тренуку незамислив грађанима ЕУ. Примера ради, грађани Немачке и Француске су у великој мери  превазишли конфликтно наслеђе и данас проналазе неке сличности једни са другима, а пре само 70-ак година то су биле нације које су биле у стању, неко би рекао, вековне мржње, као што то често говоре за нас на Балкану. И то је нешто што треба да се слави“, оцењује Крстић за Спутњик.

Са друге стране, напомиње наш саговорник, оно што не треба да се слави и где има разлога за страх је чињеница да је Унији потребно да се прилагођава новим реалностима ван савеза и унутар њега, како би мир опстао.

„Она је ту мало запела, не успева да се реформише и да адекватно испрати глобалне тенденције, као ни промене и захтеве које долазе унутар националних држава које чине ЕУ. Дакле, ако гледамо у прошлост, у претходних 60 година мислим да има шта да се слави, али ако гледамо у будућност, онда треба да се замисле да ли ће још дуго моћи да славе“, каже Крстић.

ЕУ не нуди алтернативу

Политиколог Александар Павић категоричан је у оцени да ЕУ нема разлога за славље.

„Све је очигледније да она постаје тоталитарни пројекат у којем практично више нема демократије и где владају комесари, а то подсећа на један други пропали пројекат — Совјетски Савез у својим позним данима. Истина је ЕУ нема никакав одговор на данашње изазове јер је постала последњи бастион глобализма који је у последњих неколико година дискредитован.

Овај пораст популизма, не само у Европи већ широм света, говори да људи више нису спремни да се подређују наднационалним структурама у којима нема демократије и где је прва брига за слободу трговине и интересе међународног капитала. ЕУ томе не нуди алтернативу, већ се упорно држи онога због чега доживљава пораз на историјском нивоу, а то је управо та доктрина глобализма“, објашњава Павић.

Он напомиње да не треба заборавити да ширење Уније, када је реч о благостању, правима и обавезама, није било равноправно када су у питању биле њене новије чланице.

„И даље су нове чланице на неки начин грађани другог реда, они који треба да се подреде интересима корпорација из богатог северозападног језгра Европе, и због тога долазимо у ситуацију да се сада говори о ’Европи у више брзина‘. Разлог томе је што почетак ширења ЕУ нису биле праве интеграције, већ ширење интересне сфере најјачих западноевропских држава и као такво то не може да опстане, та маска пада и види се да се то претвара у неку врсту неоколонијализма, ону врсту политике из деветнаестог века и сферу утицаја за који се у Западној Европи тврдило да је реликт прошлости“, каже Павић.

Милан Крстић међутим сматра да Европа треба да пронађе адекватан модел за различите брзине које државе желе да имају у степену, квалитету и брзини интеграција, али тај модел, да би био праведан, не треба да буде дискриминаторан.

„Модел који највише долази из Немачке — ’Европа у више брзина‘, јесте рецимо добра основа за даљу реформу ЕУ, али се бојим да је артикулација тог модела таква да ћемо имати Европу у више колосека. Дакле, не да имате брзину којом сами управљате, већ имате колосек и да бисте се пребацили на главни колосек морају да вас пусте они из језгра главног колосека. У том случају у оквиру ЕУ формираће се центар и периферија и бојим се да ће Србија бити периферија, а то је оно што мислим да је лоше и по Србију и по ЕУ. Дакле, државама треба омогућити да саме изаберу степен интеграције, а да онда и саме сносе последице својих одлука“, напомиње Крстић.

Да ли ће бити ЕУ?
Чему могу да се надају кандидати?

Европа, додаје Крстић, мора да пронађе нову визију којим ће путем даље да се креће.

„Британија ће покушати да у процесу ’брегзита‘ задржи оно што јој одговарала, а да баци оно што јој се не свиђа, а ЕУ мора да покаже да нема јефтиног изласка и пошаље поруку да они који желе да напусте интеграцију морају да сносе последице. Са друге стране, за ЕУ би било делотворно када би релаксирала своје односе пре свега са Русијом, јер је Брисел у лошим односима и са Вашингтоном и са Москвом, а односи са Анкаром су ужасни“, каже Крстић.

Када је реч о томе чему могу да се надају земље попут Србије, које чекају да уђу у ЕУ, Крстић каже да би улазак у Унију требало да буде средство у остваривању одређених стандарда у свим доменима, превасходно у вези са владавином права, развијеним институцијама и економијом, а не циљ сам по себи.

„Примарно је да Србија буде земља која ће имплементирати све што је потребно када је реч о европским стандардима који су синоними за оно што је добро. Међутим, ако се само  симулира да се напредује ка чланству, а у Србији се у суштини ништа не мења, онда не знам  шта ће такво чланство Србији, нити шта ће таква Србија Европској унији“, каже Крстић.

Павић пак каже да земље-кандидати, ако су довољно наивне, могу да се надају само неиспуњеним обећањима или томе да буду искоришћене као средство геополитичке борбе.

„У Бриселу влада паника да тај ’вакуум‘ не попуни неко други, на пример Русија или економско ширење Кине. Земље-кандидати не могу да се надају да ће икада постати равноправне чланице ЕУ или да ће бити третиране у складу са сопственим интересом. Оне ће бити пијуни јер из Брисела више ништа добро не може да се очекује, а сва та обећања нису веродостојна. Савет државама које седе у чекаоници је да из ње изађу и узму судбину у своје руке“, закључује Павић за Спутњик.

rs.sputniknews.com/analize/201703251110512709-EU-pukovnik-pokojnik1/

1 глас