Пише: Ратко Дмитровић

Трст је деловао мирно и готово поспано тог поподнева, десетог септембра 1967. године. Нико у граду, па ни они којима је то био посао, није наслућивао да ће се тог дана догодити нешто што ће заталасати европску и америчку јавност, политичке и обавештајне структуре посебно. На узвишење изнад града, место где је давно подигнута Тврђава Сан Ђусто, а поред ње саграђен истоимени хотел, лагано се пењао црни „мерцедес“, југословенске регистрације, са двојицом путника. Паркирали су испред хотела, ушли унутра и у ресторану, смештеном близу рецепције, наручили две кафе. Десетак минута касније на рецепцији се појавио човек са великим кофером и једном кожном торбом. Регулисао је формалности на рецепцији и пришао оној двојици који су се у међувремену подигли да га дочекају. „Па, господине Златко, ја сам спреман“, казао је човек са кофером. „Професоре, и ми смо спремни“, одговорио је средњовечни мушкарац и показао руком према вратима.
Границу су прешли код Козине и тек када се у ретровизору изгубио гранични прелаз, Златко је одахнуо. Вишегодишњи оперативни посао изузетне осетљивости био је окончан. Аутомобил се кретао према Београду. Сутрадан је светска јавност била у некој врсти шока, агенције су јављале да се југословенским властима предао један од најпознатијих људи са списка ратних злочинаца нове Југославије; професор, доктор, монсињор, Крунослав Драгановић. Ватикан упадљиво ћути, америчка обавештајна служба повлачи тројицу својих кључних људи са Балкана и једног из Италије, на хитне консултације у немачку централу. Хрватска усташка емиграција је констернирана и у општој пометњи. Нико нема одговор на бројна питања. Како; зашто; шта то може да значи; шта ће Драгановић да каже; да ли се предао или су га Титови обавештајци киднаповали?

ВИШЕ ОД МАШТЕ

Ко је, уосталом, Драгановић? Један од одговора могао би да гласи – човек са животном биографијом изнад маште најбољих филмских сценариста.
Рођен 1903. године у Брчком, потиче из села Матићи код Орашја, Драгановић се још као дечак опредељује за позив свећеника. Школовао се у Травнику, Сарајеву и Бечу. У Сарајеву је завршио филозофију и теологију, у том граду је заређен за свештено лице Католичке цркве и одатле га  надбискуп Иван Шарић шаље у Рим, на постдипломске студије, где докторира 1935. године. У сутон Другог светског рата, 1940. године, Драгановић добија позив да предаје на загребачком Католичком богословном факултету. Следеће две године Драгановићевог живота недовољно су истражене, у архивама стоји само да их је провео у Загребу, али оно што ће уследити искључује могућност да је млади Драгановић био тек обични предавач на Богословији. Мање је познато да је после слома Југословенске војске и формирања Независне Државе Хрватске, нова усташка власт (без одобрења Алојзија Степинца то се није могло) послала у Београд младог Крунослава Драгановића да окупља и организује Хрвате, официре Краљевске војске, и пребацује их у Загреб. Тај посао Драгановић је обавио успешно, као и многе друге којих ће се прихватати тада и  касније, па га 1943. године Главни стан Независне Државе Хрватске шаље на место саветника у представништво НДХ у Ватикану. Касније ће се испоставити да је он тамо био апсолутно централна фигура. Саветник најмање. У усташким архивама остало је записано да је Драгановић у Ватикан упућен по препоруци Степинца, врха Католичке цркве, што је неким савременим тумачима тог дела хрватске историје било довољно да закључе да је Степинац већ тада био свестан да ће Хитлер изгубити рат, са њим и Павелић, да НДХ нема перспективу у времену које долази, па се ваља припремати за ново време и нове околности, спасавати што се спасти може. Та теорија каже да је Драгановић добио упутства да за време боравка у Италији успостави контакт са „другом страном“, пре свега Енглезима, и позиционира се као њихов човек. За време које ће доћи. Ова прича, у проширеном оквиру, каже да је иза овог плана стајала једна група усташких генерала, подржана од Павелићевих министара Лорковића и Вокића, свесних да је рат изгубљен. Они су, преко Степинца и утицајних католичких кругова у Европи, тражили могућност поузданог контакта са савезницима, а Драгановић им се учинио веома погодним за ту врсту посла. Лорковић и Вокић били су за сарадњу са Енглезима, прелазак НДХ на страну савезника и отпочињање борбе против Немаца, што је Павелић одбацио као опаку антихрватску заверу, затворио обојицу и побио их пред сам крај рата.
По ономе што је уследило у тим месецима по окончању Другог светског рата, могло би се закључити да је Драгановић у Ватикану заиста вредно радио, готово даноноћно, на неколико разбоја. Контакт са Енглезима је успоставио, делимично радио и за њих, помало и за Американце, а највише за Хрвате. Разбијена усташка војска бежи из Хрватске, доживљава потпуни слом код Блајбурга,  а кључни људи НДХ, војно и политичко крило, чине све да се докопају савезника. Веровали су да ће представници „демократског света“ имати разумевања за њихова убеђења, циљеве и методе. Неки доспевају до Енглеза, али их ови испоручују Титовим генералима и пуковницима који су тих дана завршних операција боравили у Словенији. Анте Павелић успева да се докопа Аустрије и Италије, успоставља везу са Крунославом Драгановићем, и ту почиње најзанимљивији и најдраматичнији део животне приче монсињора родом из Матића код Орашја. Крунослав Драгановић организује мрежу за спасавање усташких ратних злочинаца, активира делове Католичке цркве у Аустрији и Италији, све уз апсолутну логистичку и материјалну помоћ великодостојника Ватикана, блиских папи. Операција се води из Завода Светог Јеронима, смештеног у Риму,  на адреси: Via Tomacelli 132. То је место где су усташки емигранти имали седиште пре Другог светског рата, где су припремали све акције против Краљевине Југославије, укључујући атентат на краља Александра.

ВЕЛИКА ИГРА НИКАД РАЗЈАШЊЕНА

У великој игри обавештајних структура више држава, игри која никада неће бити разјашњена до краја, промењена је већ донета одлука Американаца и Британаца да Павелића ухапсе и изруче Југославији. Операција са тим циљем је заустављена уз оцену да се Павелић налази под заштитом Ватикана, смештен је у један самостан Католичке цркве, и да би његовим хапшењем и изручењем Београду, Ватикану био нанет велики ударац. То Крунославу Драгановићу  потпуно отвора могућност да крене са операцијом касније названом „Пацовски канали“, у ствари спасавањем усташких и делом нацистичких ратних злочинаца, њиховим пребацивањем у Јужну Америку.
Драгановић у касну јесен 1947. године убацује у Ђенови Анту Павелића на италијански путнички брод „Сестриере“, са документима на име Пабло Араниос, рођен у Мађарској, по занимању инжењер, са пасошем Међународног црвеног крста. На тај и сличне начине Драгановић је у Јужну Америку, према изворима западних обавештајних служби, успео да пребаци више од двадесет хиљада усташких и немачких ратних злочинаца. Међу њима и Клауса Барбија, „крвника из Лиона“, који је у Јужну Америку доспео као Клаус Алтман.
Било је лето 1983. године. Врео јунски дан притискао је Сарајево. На Барама, централном градском гробљу, неколико људи испраћало је на вечни починак човека чији ће живот тек касније, кад темељи Југославије почну да пуцају и растачу се, доћи у жижу интересовања историчара, новинара, публициста. Обред је трајао кратко; без говора, са неколико молитви тројице окупљених фратара и ћутањем исто толико људи у тамним оделима. Када су радници погребног предузећа завршили свој посао на заглавље гроба пободен је крст на којем  је писало: Крунослав Драгановић 1903-1983.
Од тада је прошло тридесет година, а она питања, рођена у дану Драгановићевог појављивања у Београду, 1967. године, и даље траже одговор. Какав је то пакт направио Крунослав Драгановић – лични пријатељ и спасилац Анте Павелића, ратни злочинац чије је изручење Југославија од Италије тражила још 1947. године – са комунистичким режимом у Београду? Шта им је дао тако крупно да би заузврат добио слободан живот у Сарајеву (месту студирања), спокојну старост и часну смрт? Или је Београд на тај начин нешто враћао Ватикану? Одговор се и данас налази у Београду. У једној од архива и у главама неколико стараца који, плашим се, никада неће проговорити.

Извор: Печат

www.pogledi.rs/krunoslav-draganovic-ili-velika-komunisticka-tajna/

Прочитај без интернета:
6 гласовa