Тела погубљених сељака одмах су превезена у Приштинску болницу, није се чекало јутро да се место злочина подробније сними и истражи. Ово је предупредила то да новинари евентуално сниме тела на њиви.

На језив и окрутан начин, 23. јула убијено је четрнаесторо Срба из села Старо Грацко док су вршали пшеницу. Као што то обично раде, мештани села Старо Грацко у којима живи око 400 Срба, њих четрнаест мушкараца, кренули су у петак 23. јула око пет сати поподне да оврше пшеницу у атару села Бујанце, где се налазе њиве неких од њих.

Грацко и Алаш налазе се на два километра од Липљана, односно десетак километара јужно од Приштине. Разлога за журбу било је више. Први и најбитнији свакако је ситуација у њиховом окружењу, која се у последњих неколико недеља драматично искомпликовала. Од 20. јуна, када су последњи југословенски војници и полицајци напустили Косово, Срби који су одлучили да на Косову остану изложени су страховитом малтретирању од стране албанских екстремиста, тако да своје кретање своде на минимум. Други разлог за журбу је био што се за викенд очекивала киша. Око пола девет увече њихове породице почеле су да осећају ону врсту нелагоде која претходи великом страху.

Њива која је пожњевена налази се на три километра од села, иза два брда, тако да није видљива из Грацка.

Брдо иза кога се налазе њиве на којима је извршен масакр.

Према каснијим присећањима сељана, тога дана ветар је дувао од села према њивама, тако да они нису могли да чују шта се тамо евентуално догађало. Око девет сати породице су већ биле озбиљно забринуте и почеле су да зову штаб КФОР-а у Липљану. Они који су звали тврде да се на телефон јавио преводилац Албанац (или Албанка, што је нејасно, али не и толико битно), те да је на њихове апеле одговорио како они не знају где је село, немају довољно возила и људства и не могу да дођу на интервенцију.

02-4Мештани су звали поново, такође без успеха, да би се онда одлучили да сами оду до Липљана и потраже помоћ директно од официра, прескачући оне који се јављају на телефон. У међувремену, причају мештани, један момак из села је сео у фићу и кренуо ка Бујанцу не би ли негде уз пут пресрео жетеоце.

На нека два километра од села наишао је на трактор на коме је лежало беживотно мушко тело. Одмах се окренуо и брже-боље кренуо назад. У међувремену је стигла и патрола КФОР-а која се упутила ка Бујанцу. После кратког времена у село је стигло још педесетак возила КФОР-а, тако да је тада већ свима било јасно да се у Бујанцу догодило нешто озбиљно.

Коначно, два сата после поноћи, британски официр који је командовао овом јединицом обратио се породицама окупљеним у згради где се налазе школа и месна канцеларија са лошим вестима.

У НАДЛЕЖНОСТИ КФОР-а

Свих четрнаест жетелаца је убијено и њихова тела се налазе на њиви. КФОР је онемогућио приступ месту злочина због даље истраге.

КФОР-ова верзија догађаја унеколико се разликује од онога што су новинарима дан након масакра у Грацку причали мештани. Прво саопштење у британској канцеларији за штампу (масакр се догодио у британском сектору) говорило је да је јединица Гурки (британских војника пореклом из једне области у Индији) око пола десет увече чула пуцњаву која је допирала из рејона села Бујан.

158

Кренули су на интервенцију и негде око десет и петнаест пронашли тринаест тела на њиви, а неких сто педесет метара даље још једно тело на трактору. По обичају, нису се изјашњавали о националности убијених, али незванична информација је била да се ради о Србима.

Новинарима је у том тренутку био дозвољен приступ селу, али не и самом месту злочина. За разлику од сељана који су се држали своје верзије догађаја, КФОР је своју верзију благо мењао у наредних неколико дана. Разлике су козметичке и више су у домену ревности оних који су требали да заштите грађане Косова.

02-1Тела погубљених сељака одмах су превезена у Приштинску болницу, није се чекало јутро да се место злочина подробније сними и истражи. Оправдање би могло да се нађе у високој температури у јулу (мада је ноћ била свежа), али је ова експедитивност предупредила то да новинари евентуално сниме тела на њиви.

Први репортери стигли су на место злочина већ у току ноћи, а екипи АП телевизије пошло је за руком да уђе у мртвачницу у Приштинској болници рано ујутру и сними лешеве умотане у чаршафе. То су и једини снимци тела које је ико направио, јер је након тога новинарима уведена и стриктна забрана уласка у болницу.

ОЧИ У ОЧИ СА ЖРТВАМА

Мештани Старог Грацка немају ту врсту сензибилитета која би им омогућила да разликују кооперативне припаднике УЧК-а, који имају право да носе униформе и лако наоружање, од „елемената“ којима је то право ускраћено али то ипак чине.

Њихова једина дилема је ко стоји иза злочина: по једнима је то УЧК, а по другима КФОР.

_402948_morg300„Кажу да је мени КФОР убио мужа“, говори Соња Живић, супруга Јовице Живића, једног од два брата који су убијени у петак. Иза Јовице и Радована Живића остало је седморо деце без икаквих прихода. Да трагедија буде већа, њихов најстарији брат погинуо је пре две године на градилишту у Младеновцу. Соња, видно потресена, каже да је КФОР требало да их заштити, а они уместо тога наоружавају УЧК.

„Све најновије наоружање имају. Све исто као КФОР“, говори она, држећи у наручју тромесечну Зорану. Њен отац, Жива Недељковић, објашњава како у униформама КФОР-а има најмање тридесет посто Албанаца. „Сви преводиоци су им Албанци и само преводе против нас. Ми нешто кажемо, а они то преокрену.“

Како се вест о злочину због недостатка било каквих информативних средстава на српском језику на Косову споро ширила, у суботу, јутро након злочина, у Грацку су били само мештани и новинари. Родбина и пријатељи из других места дошли су тек пар дана касније, тврдећи да их је успут КФОР детаљно претресао. Мештани су се окупљали у двориштима ожалошћених, жене су нарицале, а мушкарци су већином одбијали да разговарају са страним новинарима уз објашњење да им ништа не верују и да ће они сутра да објаве да су „то Срби убили Албанце“. Никаква убеђивања нису помагала, а преводиоци (већином Албанци) настојали су да се држе по страни колико год је то било могуће. Негде око два у село су стигли Бернар Кушнер и владика Артемије. Владика се мештанима обратио са „Помаже Бог!“ на шта му је неколицина одговорила „Нама не помаже!“. Потом је одржао беседу о потреби да се и поред оваквог страшног злочина на Косову остане.

индекс

Слично је говорио и Кушнер, који је и овом приликом дозволио да га понесу емоције. „Ја вам се извињавам, јер вас нисмо заштитили како нам наш задатак налаже. Ми смо овде дошли да штитимо мањине, а ви сте сада на Косову мањина“, говорио је и позвао људе да се не селе. „Не дозволите да убице победе. Не дозволите да победе они који ово чине из освете…“, рекао је Кушнер изазвавши праву бујицу неодобравања и питања „какве освете, због чега освете?“.

Покушавајући невешто да се извуче из непријатне ситуације, Кушнер је објаснио да мисли на оне који би да се свете свим Србима за нешто што се догодило Албанцима. Потом се упустио у кратак дијалог са Драганом Одаловићем, који је на њиву послао сина са комбајном да „помогне сиротињи да дође до хлеба“.

„Мени су у НАТО бомбардовању убијени сестра и зет. Сада су ми убили сина. Ово село је изгубило двадесет људи у три месеца. За све кривим НАТО!“, рекао му је Одаловић, да би га у следећем тренутку Кушнер саосећајно загрлио. Ипак, Кушнеров говор и гестови нису оставили дубљи утисак на мештане. Но, они и даље немају намеру да се селе тврдећи да су они кључно село за цео крај.

„Ако оде Грацко, одоше ти и Липљан, и Добротин, и Прилужје, ма оде цело Косово. Ми смо ти овде најважнији“, објашњавао је новинарима један мештанин.

СПИСАК УБИЈЕНИХ

  • Јанићијевић Момчило (1946), из Старог Грацка, и син му
  • Јанићијевић М. Новица (1981), и брат му
  • Јанићијевић Ђ. Миле (1957)
  • Јанићијевић Ц. Слободан (1965), из Крајишта, избегао у Старо Грацко
  • Цвејић Ј. Саша (1973), из Крајишта, избегао у Старо Грацко
  • Цвејић Д. Љубиша (1939), из В. Алаша, избегао у Ст. Грацко
  • Живић И. Радован (1967) из Старог Грацког, и његов брат
  • Живић И. Јовица (1970)
  • Ђекић М. Станимир (1955), из В. Алаша, избегао у Ст. Грацко
  • Ђекић Д. Божидар (1947), из Старог Грацког
  • Одаловић М. Андрија (1967), из Старог Грацког
  • Тепсић М. Миодраг (1951), из Старог Грацког
  • Јовановић Ц. Милован (1969), из Топличана, избегао у Старо Грацко
  • Стојановић Д. Никола (1936), из Крајишта, избегао у Ст.Грацко

БЕЗ ЗАШТИТЕ

Најужасније су ипак биле приче чланова породица који су ишли на идентификацију погинулих. Према њиховом сведочењу, оно што је КФОР назвао „мучким и суровим убиством“ био је прави масакр у коме је само једна особа убијена хицима из аутоматске пушке док су сви остали прегажени тракторима или заклани. КФОР-ови истражитељи тврде, опет, да непосредне близине што је довело до тога да главе и делови тела настрадалих буду деформисани до непрепознавања. Иако ће тек опсежна истрага дати праву слику онога што се догодило у Бујанцу, овај злочин би се крајње лаички и на основу комбиновања прича сељака и КФОР-а могао до извесне мере реконструисати.

Тело једне од жртава.

Сељаци су од КФОР-а већ неколико дана тражили заштиту како би могли да обаве посао на њивама, а мировњаци су се изговарали недостатком људства и возила, те су обећавали да ће заштиту пружити „од уторка“ или „сутра“. Како се то није догађало, а жито тражи своје, сељаци који немају других извора прихода осмелили су се и кренули у њиве без заштите. Посао је текао добро готово десет дана и били су већ при крају, но сада мисле да су све време били посматрани и да су терористи одлучили да их нападну баш последњег дана вршидбе.

На основу онога што се могло видети на самом месту злочина, терористи су сачекали да сељаци заврше посао и окупе се око трактора спремни за полазак (трактори су били натоварени). Тако груписане било их је лако опколити.

Цео злочин није трајао дуже од неколико минута, јер би у супротном ризик од хеликоптерских патрола које нису ретке у овом крају био велики.

Није јасно да ли је четрнаести жетелац покушавао да побегне или је напросто био мало изван групе. Све у свему, након извршења злочина терористи су се повукли у оближњу шуму, а потом разишли незнано куд.

Staro gracko KM Novine

ОТВАРАЊЕ ОЧИЈУ

Масакр у Грацку учинио је да се илузије о успешном деловању КФОР-а које се гаје у светској јавности поприлично сруше.

Након велике трагедије приче о парцијалном и константном малтретирању Срба на Косову добиле су на важности, тако да је последњих дана било пуно речи о томе да су они затворени усвојим становима или селима, да не могу да оду и купе најосновније намирнице, да их неретко туку на улици када их препознају као Србе, да им је ускраћено право да говоре својим језиком.

Много тога је изнео и сам Бернар Кушнер на конференцији за штампу у недељу, поново у друштву генерала Џексона. Кушнер је изнео своја драматична искуства из прве руке стечена приликом ненајављене посете српским становима у Приштини, коју је направио са Момчилом Трајковићем и Хашимом Тачијем. Генерал Џексон је утврдио да је преводилац који се јавио на телефон у Липљану заправо био Србин, као и то да је КФОР обећао заштиту жетеоцима за суботу, али они нису могли да чекају у страху од кише. У последњих неколико недеља КФОР је уложио много напора да уз помоћ неколико високих официра УЧК-а створи утисак да се ту ради о организованој групи која поштује принципе субординације. Упоредо са демилитаризацијом, спровођена је и унификација УЧК-а не би ли се герилци заиста ставили под некакву контролу, односно не би ли се наређења оних који су – попут Тачија и Чекуа, сада заинтересованих за цивилну политичку каријеру и сарадњу са Западом – заиста спроводила у дело. Масакр у Старом Грацку, демантовао је ове напоре на најгори могући начин, показујући да такозвано вођство УЧК-а нема контролу над неким својим фракцијама ни у ближој околини Приштине, а о удаљеним деловима Косова да и не говоримо.

Staro Gracko c

Свако негирање умешаности УЧК-а у овај злочин води ка схоластичкој расправи „ко је а ко није УЧК“, јер је очигледно да је масакр обавила добро организована група, којој ово сигурно није била прва акција. Да ли је та група деловала аутономно или је ипак добила неки „миг“ одозго остаје на савести генерала Џексона.

Зоран Станојевић, Време број 447, 31. јул 1999.

—————

23.7.2016. КМ Новине, за ФБР приредила Биљана Диковић

 

Прочитај без интернета:
1 глас