Покорена Јелада, културно је покорила латинског освајача каже Хорације, али њој претходи култура „старе Европе“ на Хелму (Балкану) која је трајала миленијумима, а пренета је у модеран западни свет као део њеног културног наслеђа (М. Гимбутас). Јелини и Латини, новонастали народи Мрачног доба, једноставно су усвојили од Тројанаца културни континуитет старохелмског неолита који је касније прикривен, тако што је проглашен за „чудо у Јелади“.

По сопственом предању, Латини су пореклом од тих истих Тројанаца потомака Дардана, за кога Илијада каже да је син Дива рођен у Аркадији која се звала Пелазгија:

Вођа Дарданцима беше Анхисов честити синак

Енеја, кога роди Анхису Афродита дивна.

Тако, песник Илијаде пева о честитом Енеју вођи Тројанаца из лозе Дива, праунуку Хама, брату атинског Ерехтејона и сину Дардана (Ил. 2, 819-20).

После Илионске војне познатије као Тројански рат (?), отпловише Тројанци прво за Македонију па после на Апенине где се измешаше с Лаурентанцима (Сарбинима). Ова два народа, добише тада заједничко народно име Латини према имену сарбинског краља Латина. По сопственом предању, Латини су Тројанци (Дардани) а Енеј се оженио Лавинијом, ћерком Латина, зачевши лозу Јулија која је пренела античку културу Западној Европи, чак до Коситерских острва названих Британска по Бриту унуку Енеја (1103. г.ст.ере). Лоза Јулија је у наредних 400 година имала 17 владара, до митског оснивања Рима под Ромулом.

Рим је основан на месту илирског града Гортине половином осмог века ст. ере, али први писани извори о њему су млађи више од 400 година! Зашто су Тројанци или Латини, алијас „Римљани“, напрасно „заборавили“ да пишу читава четири века по оснивању митског Рима? Апенински Тројанци су говорили језиком Брига, на чијем дијалекту је писана и оригинална Илијада око 1000 године, а по владајућој историји преведена тек 400 година касније. Ако, заиста постоји прекид у континуитету „римске“ писмености, како онда историја данас поименице зна за 17 тројанских владара до оснивања Рима? Или су они измишљени, као што је Сарбинима скинуто слово „р“ јер Сабини звуче мање србски?

Очигледно, да се овде ради о прикривању расенског или тројанског писма и културе. У прилог овог става, иде одлука римског Сената у трећем веку ст. ере да уништи сва писана документа тројанских Расена, алијас Етрураца!? У каквој вези стоји ова одлука Сената с већ 300 година „нерешивом“ питањем порекла „Етрураца“ који су Пелазги или антички Срби, без обзира на теорију одакле су дошли на Апенине. Ова „димна завеса“ управо прикрива преузимање расенског (тројанског) писма и културе од стране “Римљана”. Да је ова „одлука“ била у служби психологије гордих, који су сматрали да историја треба да почне с њима, сведоче и „римски“ бројеви који постоје у још неолитској Винчи. Зашто се они зову „римски“, кад су винчански и старији од Рима барем три хиљаде година?

Одлука римског Сената, временски је приближна сарбатској династији македонских Лагића у Мисиру, тадашњем културном центру света који је говорио и писао тим истим медским, сарбатским, расенским или језиком и писмом тројанских Брига. Немачки историчар Дројзен је у 19. веку прогласио културу Лагића за „јелинизам“, иако је јасно разликовао македонске Сарбате од Јелина који тада нису имали ни државу нити заједнички језик. Зато је веома неозбиљна историјска прича, о преводу библијске Септуагинте а поготово акценат на уверљивости с идентичним преводима (!?). Најважнија књига старог света, није „преведена“ на службени сарбатски у Мисиру, него с тада још непостојећег јеврејског којим су у то време говорили само свештеници, на „грчки“ језик за потребе Јевреја у Лесандрији (!?), иако „грчки“ тада уопште није био јединствен већ подељен на дијалекте!? Јели ово историја или бајка?

Нажалост, ово није усамљен пример. Созиген, званични астроном и астролог Теје, алијас Клеопатре, последњег изданка сарбатске лозе Лагића, „урадио“ је календар по поруџбини за (измишљеног) Цезара. У питању је стари сарбатски (србски) календар Лагића у Мисиру, коме је интеркалацијом премењен почетак календарске године (грађанска), па је он назван „јулијански“, али, сасвим озбиљно питање гласи, да ли је уопште постојао Цезар који се толико поносио родом Јулија? Или је прича о Цезару и Теји, алијас Клеопатри, само песничка имагинација млађа више од 14 векова, када је уствари и настала?

Није овде у питању само Цезар, већ и сама „Римска царевина“ чија је историја колико нелогична толико у супротности сама са собом! Упоришна тачка приче о „Римском царству“ је уговор србских устаника Панона, Илира и Далмата с царем Тиберијем девете године нове ере, при чему се мора приметити, како се ти историјски Илири више уопште не помињу до десетог века!? Сва србска племена која су обитавала на десној обали Дунава, од Норикума до Црног мора, сматрали су Римљани једним илирском народом, којем је цар Тиберије доделио римска грађанска права (Патеркул, Еусебије, Деретић) уз обавезу да војнички бране Римску царевину! Зар је опстанак бахате римске царевине која је владала тада познатим светом, једноставно препуштен провинцијској војнoj сили неких Срба, која је тобоже продужила живот Римске царевине за четири века?

У потпуној супротности с овом натегнутом и неуверљивом причом владајуће науке, стоји као савремена примогеност Србске цркве (Iliricum sacrum), где нема ни „Грка“ нити Латина! Апостол Павле је у првом веку проповедао хришћанство у Илирику, а његов ученик Андреја у Панонији где је на првом васељенском Сабору изабран за владику. Прво владичанство или епископија је била у Сирбијуму (данас Митровица), у Панонији, све док није 441 године премештена у Солун а затим у Скопље 535. године под именом Јустинијана Прва. Свети Сава се позивао на примогеност србске цркве и њен континуитет, управо, преко архиепископије Јустинијане Прве и Охридске патријаршије!

Да Срби нису од самих апостола примили веру хришћанску а ови им били први патријарси, како би папа Јован X могао да пише 925 године србским владарима Михајлу у Захумљу и Томиславу у Хрватској (име регије): Ко сме и може да сумња, да се цркава у краљевству Србо-хрватском не рачуна у ону коју су још први апостоли основали и која се рачуна у првобитну васионску цркву? Она је као рану проповед апостолске цркве, с млеком вере примила, као што су је Саксонци примили у најновије време, а под мојим предсвештеником благе успомене папом Григоријем(М. Милојевић). Исто каже и папа Урбан у 13. веку који Србе назива прворођенчад у крилу цркве.

Апостолско хришћанство није настало на Истоку већ у Европи, у Подунављу и данашњој Србији, али, то већ није случај с јудео-хришћанством насталим после иконоборства, када се појављују најстарији примерци фалсификоване Библије и Илијаде. Новгородски летопис и часни Нестор Кијевски сведоче, да Срби („Словени“) од искона живе у Подунављу, а веру хришћанску су примили у апостолско време. Срби су једини народ који је хришћанство примио добровољно и једини који Библију зове Свето писмо. На Сабору у Сердики (Софија) из 347. године, стоје потписи владика из Македоније, Солуна, Дарданије, Медитеранеје и Дакије Прибрежне коју помиње Управда (Јустинијан) 535. године као слабу у вери хришћанској.

Уговором с царем Тиберијем настала је заједничка Србскo-римскa царевина позната као „Ромеја“ у време стварања јудео-хришћанства, а од 16. века „Византија“. Зонара ту србско-римску државу после два века зове именом Србско царство, а „римски“ цар Стојан, алијас Константин у следећем веку уводи на Никејском сабору србске обичаје у хришћанство. У тој србско-римској држави „званични“ језик био је латински, али, Софроније Јероним је превео Библију на латински тек у четвртом веку (!?), кад су и „Грци“ администартивном реформом добили заједнички језик. Како је онда апостол Павле могао да проповеда античким Србима хришћанство на туђем језику? Постоје иконе св. Петра и Павла, као и Убрус Господњи (Пешић, Николић) из апостолског времена с ћирилским натписима, али и ћирилична слова на „римским“ мозаицима из Источне Србије! На једном папирусу из 230 године писмо апостола Павла Колосејцима је на курилици (ћирилици), која се назива „грчким“ писмом, како се назива синајско и писма Истока, па чак и Винче!?

Ћирилица или тачније „курилица“, назив је од архаично србског (аријског) к’урали, вештина (писања), одакле је име за старосрбско дипломатско писмо и језик по коме је настало латинско curialia и “куријални” стил. Отуда је монашко име Кирило (Ћирило) згодно послужило као каламбур за заплет приче о „глагољици“, која се приписује гетском владици Богомилу, а у измишљеној причи пореди с рунама и писмом сарбатских Германа. У потпуној супротности са солунским „просветитељима“, стоји србско Четворојеванђеље из шестог века на пергаменту с 305 страна, сматрано за најстарије хришћанско јеванђеље, све до 15. века када је „пронађено“ латинско из апостолских времена у граду Cividale (М. Стеванчевић). Препис србског Четворојеванђеља налази се у колекцији Честер Бити у Даблину а на његовој другој страни дата је азбука курилице (ћирилице)!?

Србски језик је најстарији (не)класични књижевни језик Европе, али сумњу око србског писма нарочито појачава Србско право и Зборник позитивних закона Константина и Управде, алијас Јустинијана, које је познато као „Римско право“ штампано тек пет векова касније (јел. Пандекта, лат. Дигеста)!? Неки истраживачи сматрају да је „Римско право“ Аларићев Бревијар и 12 таблица, али, чак ни то није „Римско право“ јер је Бревијар гетски (= готски) а 12 Таблица идентичне с таблицама критске Гортине! Врхунац историјске папјазаније око латинске писмености, јединствен је и непримеран случај на свету, а то је превод свих службених државних књига („Источног ромејског царства“) с латинског на јелински, алијас „грчки“ крајем десетог века!?

У истом десетом веку, извршена је интеркалација с почетком христове ере у сарбатском календару, касније названом „јулијански“, као и забрана службе божије на „илирском“ језику од стране Римске цркве, које су временски приближне првим издањима Илијаде и Библије. Данас, већ имамо 19 (или 21) различитих хронологија, међу којима, није спорно да некима недостају читави векови. Али, у односу на најстарији употребни календар на свету, а то је сарбатски, алијас „јулијански“ како зову стари србски календар с почетком ере о потопу 5508. пре Христа, то није случај, јер у њему не недостаје ни један једини дан! Само, проблем је у томе што најмање види онај ко не жели да види. Оснивање великих западноевропских градова савремено је Тридентском сабору који је озаконио одузимање имовине некатолицима. До 14. века, католичка црква је темељно очистила православље у Западној Европи, а ти православци су нама данас познати под прикривеним именима „патарени“ и „катари“ како су полуверци звали православне. Чињенице говоре, да постоји само једно царство у Европи до 14 века и оно је србско (Николић), али га зову „Источно Ромејско“ и „Византијско“. У 15. веку је постављен нови циљ, денационализација и католичење Срба и Руса која траје до дана данашњег, а има различите видове у које се убраја претходно Латинско царство, затим, папске интеркалације календара, Вукова реформа језика… укључујући геополитику 20. века.

Писани извори којима располаже владајућа наука, махом су преписи настали између 14-16 века, управо у време када је настала данашња званична историја. Домовина историјских фалсификата је Италија, а хуманисти су први фалсификовали раносредњевековну литературу, каже Р. Балдауф.Цела стара историја је циркус апсурдности и није вероватна пре 1600. године (К. Фистер). Латински није тако стар, једва да има 1000 година (Е. Гобович). Тек у 12. веку је уведен у католичку цркву као званични језик (Л. Гајзе). Пре 11. века нису позната никаква писана сведочанства и нема оригиналних рукописа, докумената, нити литерарних дела пре 12. века (У. Топер). Од изворног(србског) језика створен је такозвани латински, језик богослужења, трговине и међусобне комуникације (П. Ф. Ј. Милер). Порекло грчког и латинског се може утврдити једино од пре 450 година (К. Фистер). Град Рим постоји тек од 15. века (В. Камајер), а звање „Rex Germania“ постоји од 1508. године (Л. Гајзе). Мартин Лутер који је својевремено посетио Ватикан каже, да је све „безобразна лаж“ јер он „не зна и није ништа видео“ од онога што се причало! Сваки нови измишљени народ европског романтизма, хтео је одмах своју 1000 годишњу историју, спектакуларну, без сваке сумње убедљиву (В. Камајер).

Нема латинских оригинала старијих од 12. века, а расенско и латинско писма су словно иста. Чињеница, да Колосеум или Латеран постоје не значи сама по себи да су ове грађевине „римске“, а поготово да су грађене у време које наводи владајућа наука. Свакако, да се у фалсификовању историје морало поћи од нечег истинитог, али, једини прави одговор крију „нестали“ оригинали.

————————————————————————-
Грађа:

R. Baldauf, Historie und Kritik der Mönch von St. Gallen, Leipzig, 1903.
У преводу: Л. Г. Гајзе, Нереалност Римског царства, Хоенпресенберг, 2002.
E. Gabovitsch, Die Geschichte auf dem Prüfstand, Peterburg, 2005.
W. Kammeier, Dogmentschriftentum Geschichtsfälschung, Leipzig, 1938.
P. J. F. Müller, Meine Ansicht der Geschichte, Düsseldorf, 1814.
М. Милојевић, Одломци историје Срба, Београд, 1872.
М. Николић, Карло Велики није постојао, Београд, 2014.
U. Topper, Fälschungen der Geschichte, Heidelberg, 2003.
Chr. Pfister, Die matrix der alten Geschichte, Nordstedt, 2006.

Слободан М. Филиповић / Весник – Наш Гласник / vesnik.net

www.vaseljenska.com/misljenja/latini-su-stare-varalice/

10 гласовa