Овенов рапорт појављује се девет година после Литвињенковог бекства из Русије у Велику Британију, да би потом умро у лондонској болници од последица тровања полонијумом. Сам рапорт је практично на рубу истражне фарсе. Кључни факти на основу којих је изречена директна оптужба да су двојица руских агената директни виновници смрти Литвињенка и да се иза ликвидације налази још и сам председник Русије Владимир Путин, остали су у пуној тајности.

Уместо тога, рапорт је пун термина и „доказа“ као што су „вероватно“, „могуће“, „по свој прилици“ и слично.

И напросто је и необично и шокантно да је један тако високо рангирани британски судија какав је Роберт Овен, могао да без политичког мотива и притиска, директно оптужи председника Русије за брутално убиство „британског грађанина на британској територији“ (Литвињенко је, по бекству из Русије, добио британско држављанство).

При томе, овај аргумент Овенове истраге на основу којег руског председника проглашава убицом, је по њему – Путинова „лична нетрпељивост“ према Литвињенку.

Бомба

Овенов рапорт одјекнуо је као бомба, нарочито онај његов део, који на основу „можда“, „вероватно“ и „по свој прилици“, без резерве и дипломатског опреза, оптужује шефа једне велике државе да је убица. Листови, радио-станице и телевизије на Острву, готово су у пуном сагласју са званичним државним наративом који дословце и некритички следи „независну истрагу“ судије Овена.

Не износећи у јавност никакве материјалне доказе, Овен такође саопштава да је поред „личне нетрпељивости“, Путин располагао и „председничким ауторитетом“ који му је „омогућавао да употреби и смртоносни отров плутонијум 210, како би ликвидирао политичког противника Литвињенка“.
Додатни „доказ“ је за судију Овена и то што су двојица наводних, директних убица, Луговој и Ковтун, били агенти руске обавештајне службе ФСБ, наследнице чувене совјетске КГБ, па је и то, по Овену, један мотив више за оптужницу.

У рапорту исписаном на 228 страница стоји изричито и ово: „Сигуран сам (?!) да су Луговој и Ковтун,ставили полонијум 210 у Литвињенков чајник, са директном намером да га отрују. Они су, вероватно (?!) радили по налогу ФСБ и ја то видим као строгу могућност(?!).

Даље, саопштава да су Луговој и Ковтун „вероватно“(?!) поступали на основу личног одобрења и упутства шефа ФСБ, Петрушева и самог председника Русије, Путина.

Овде понавља да је „персонална нетрпељивост“ између Литвињенка и Путина, „могући“ разлог за убиство, додајући да се та нетрпељивости „граничила са антагонизмом“.

Додатни факат који би требало да подржи веродостојност оптужнице, по Овену је и то што је руска војна индустрија произвођач полонијума 210 кога је, наводно, проследила ФСБ-у, „а тако нешто није могло да се учини без „изричитог наређења Владимира Путина“.

Даље, истрага тврди да је „незамисливо“ да руководилац ФСБ није ништа знао о припремању ликвидације Литвињенка, где је, опет, главни кривац сам Путин који је „цео руски обавештајни сектор резервисао за себе“.

www.vesti-online.com/Vesti/Tema-dana/548306/Ledeno-doba-u-odnosima-Londona-i-Moskve-2-Istrazna-farsa

Прочитај без интернета:
0 гласовa