• Идеја о сазивању Свеправославног Сабора, на којем би учествовале све Помјесне или аутокефалне (административно међусобно независне, али које имају евхаристијско општење) Православне Цркве родила се почетком 60-их година ХХ вијека и диктирана је прије свега жељом да се посвједочи јединство Васељенског Православља. Уједно, Сабори оваквих размјера нису одржавани већ преко хиљаду година и за то вријеме се накупио велики број садржајних питања која треба размотрити А и правилник о сазивању и одржавању оваквих сусрета у савременим условима је захтијевао темељну припрему – кад је ријеч о оваквим питањима нема ситница
  • Наша Црква је активно учествовала у разматрању облика планиране манифестације. На примјер, предлагали смо да на Сабору – ако већ треба да буде први догађај таквих размјера у току многих вијекова – учествују сви епископи свих Православних Цркава којих данас има око 700. Нажалост, ова иницијатива није подржана. Једино што је постигнуто захваљујући предлозима Руске Цркве јесте да се прошири састав делегација на 24 члана плус поглавар Цркве умјесто 12, колико је првобитно планирано
  • Настала ситуација, за разлику од других горе описаних тема за дискусију, искључује сваку могућност компромиса: или на Сабору учествују све Цркве, или он није Свеправославни – tertium non datur. Неспремност Константинопољског патријархата да ступи у дијалог са Црквама ради отклањања узрока због којих су одбиле да учествују на Сабору, одсуство жеље да се размотре предлози за регулисање ситуације, неизбежно, али предвидиво, снижавају статус критског сурета, ако се он ипак одржи, на ниво међуправославног савјетовања, а такође доводе у питање обавезу свих Православних Цркава да спроводе одлуке које на њему буду донијете
Пише: Владимир Легојда

За 19. јун ове године било је планирано отварање Свеправосалвног Сабора на Криту. Сад је већ јасно да се високи скуп православних епископа неких помјесних Православних Цркава који ће се тамо можда окупити, никако не може назвати свеправославним. Бугарска, Грузијска и Антиохијска Црква су одбиле да учествују на њему. Српска је предложила да се Сабор одложи, а да се у међувремену ријеше настали проблеми. Сличну иницијативу је покренуо и Московски патријархат. У супротном случају ни наша делегација неће моћи да учествује на критском Сабору – управо такву одлуку је донио Свети Синод Руске Православне Цркве који се у понедељак окупио на ванредном засиједању.

Како је настала таква ситуација и који су разлози за то што је читав низ Православних Цркава одбио да учествује на Сабору, на чијој припреми су се све Помјесне Цркве трудиле у току више од пола вијека, надајући се да ће у њему видјети побједу братске љубави?

Почећу од неопходне констатације: Сабори су норма црквеног живота Свака Помјесна Црква редовно одржава Саборе на којима се решавају питања живота у њој и односи с другим Црквама. Негдје, у зависности од устаљене традиције, на њима учествују само архијереји, негдје осим архијереја – свештенослужитељи, монаси и мирјани…

Идеја о сазивању Свеправославног Сабора, на којем би учествовале све Помјесне или аутокефалне (административно међусобно независне, али које имају евхаристијско општење) Православне Цркве родила се почетком 60-их година ХХ вијека и диктирана је прије свега жељом да се посвједочи јединство Васељенског Православља. Уједно, Сабори оваквих размјера нису одржавани већ преко хиљаду година и за то вријеме се накупио велики број садржајних питања која треба размотрити А и правилник о сазивању и одржавању оваквих сусрета у савременим условима је захтијевао темељну припрему – кад је ријеч о оваквим питањима нема ситница.

Руска Православна Црква је од самог почетка активно учествовала у предсаборском раду, којим је тада руководио митрополит Никодим (Ротов), чији секретар је својевремено био Његова Светост патријарх Кирил. Шездесетих година ХХ вијека планирано је да се на дневном реду Сабора који је био у припреми нађе цијелих сто тема. И наша Црква је све ове теме у потпуности обрадила. Узгред речено, Руска Црква је била једина која се толико садржајно потрудила око сваке ове теме. Нажалост, крајем 1970-их година је списак питања која ће бити разматрана на Сабору смањен на… десет. Оваква радикална промјена није могла да обрадује Московски патријархат, али је жеља да се Велики Сабор ипак одржи и да се покаже јединство Православља била јача.

У току следећих година више пута су се појављивале нове препреке и паузе у предсаборском раду повезане с различитим околностима, како у међународним, тако и у самим међуправославним односима, због чега се протеклих 55 година не могу назвати годинама непрекидне припреме за Сабор. Што се тиче тема, на дневном реду их је остало свега шест. Пошто су све формулисане још 1960-их година, данас не можемо рећи да су најактуелније и најнасушније. Да, у њих спадају важне (узгред речено, оне су изазвале највише спорова) „Мисија Црква у савременом свијету“ и „Односи између Православне Цркве и осталог хришћанског свијета“. Али међу темама нема актуелних питања као што су прогони хришћана у савременом свијету, криза породице, биоетика…

Узгред речено, о споровима: нацрти шест докумената су објављени након што су их прелиминарно одобрили поглавари Цркава у јануару ове године. Објављени су на инсистирање Руске Цркве – ради разматрања у Помјесним Црквама. Ово разматрање је показало да текстови нису идеални: читав низ Цркава, укључујући и Руску, упутио је своје исправке за које је планирано да се размотре и по могућству унесу прије Сабора – правилник искључује дискусију на Сабору. Оваква ситуација у погледу тема такође је изазвала много спорова и питања, али је и овдје Руска Црква покушала да усклади различите приступе и да саслуша све. Све због тога како би Сабор могао да се одржи.

Наша Црква је активно учествовала у разматрању облика планиране манифестације. На примјер, предлагали смо да на Сабору – ако већ треба да буде први догађај таквих размјера у току многих вијекова – учествују сви епископи свих Православних Цркава којих данас има око 700. Нажалост, ова иницијатива није подржана. Једино што је постигнуто захваљујући предлозима Руске Цркве јесте да се прошири састав делегација на 24 члана плус поглавар Цркве умјесто 12, колико је првобитно планирано.

Дакле, у току припреме за Сабор испољили смо флексибилност, излазили смо у сусрет жељама сабраће из других Цркава пошто смо били покренути духом православног јединства и солидарности и пошто смо схватали да Цркве вјековима живе у различитим историјским и друштвеним условима који се морају узети у обзир. У принципу, чинили смо све како би Свеправославни Сабор био одржан.

Одлука Синода Бугарске Православне Цркве од 1. јуна о одустајању од учествовања на Сабору на Криту довела је у сумњу његово одржавање и свеправославни статус. Међу разлозима је наведено то да на дневном реду предстојећег Сабора нема заиста актуелних тема које захтијевају оперативно разматрање, да постоје несугласице међу Црквама у погледу претходно одобрених нацрта докумената, као и немогућност да се по усвојеном правилнику редигују текстови у току рада Сабора и др.

Московски патријархат је и у овој ситуацији уложио све напоре за успјешно решавање настале кризе: Синод Руске Цркве је на засиједању 3. јуна предложио да се сазове и одржи ванредно Свеправославно предсаборско савјетовање ради разматрања настале ситуације и усаглашавања нацрта докумената. Овај предлог је вјероватно представљао једину реалну варијанту за излазак из ћорсокака у који је доспјела припрема за Сабор. Међутим, Константинопољски патријархат је игнорисао наш предлог. После ове одлуке Фанара услиједила су одустајања од учествовања на Сабору од стране Антиохијског патријархата и Грузијске Цркве, а Синод Српске Цркве је предложио да се Сабор одложи.

Настала ситуација, за разлику од других горе описаних тема за дискусију, искључује сваку могућност компромиса: или на Сабору учествују све Цркве, или он није Свеправославни – tertium non datur. Неспремност Константинопољског патријархата да ступи у дијалог са Црквама ради отклањања узрока због којих су одбиле да учествују на Сабору, одсуство жеље да се размотре предлози за регулисање ситуације, неизбежно, али предвидиво, снижавају статус критског сурета, ако се он ипак одржи, на ниво међуправославног савјетовања, а такође доводе у питање обавезу свих Православних Цркава да спроводе одлуке које на њему буду донијете.

Ипак, нема потребе да се прије времена сахрањује јединство православног свијета. Хиљаду година прекида није мали период, зато не треба говорити о смрти саборности (као што су неки пожурили), већ о трагању за механизмима њене реализације. За сада нема разлога за драматизовање настале ситуације: препреке које су се појавиле на путу до Сабора су озбиљне, али уколико постоје добра воља и пажња у погледу забринутости свих Цркава, оне могу бити отклоњене. Јер данас нема ниједне Православне Цркве која се принципијелно изјашњава против обнављања улоге Сабора као норме међуправославног општења. Одржавање Свеправославног Сабора у будућности није само важно, већ је и сасвим могуће. Само ако постоји жеља. Руска Црква има ову жељу.

Аутор текста је предсједник Синодалног Одељења Руске Православне Цркве за односе са друштвом и медијима
Са руског језика превела Марина Тодић

www.princip.me/legojda-zasto-ne-idemo-na-krit/15/06/2016/

4 гласa