Никад му нису оспоравали уметничка достигнућа, уз његово име увек је стајало „велики“, па и „највећи редитељ“ у историји југословенског позоришта. Али, то није било довољно да му опросте излет у политику. Љубиша Ристић, бивши председник Jугословенске левице, опроштај није ни тражио. Данас говори исто као и пре 10, 15, 20 година.

Он се није променио, а свет?

Сад, одједном, откривају Америку и понављају то што сам ја говорио раније, каже за Спутњик Љубиша Ристић.

— Знате како каже Маркс: „Свака ствар се у историји понавља два путa. Једанпут као трагедија, а други пут као фарса“. Ствари се понављају, али има једна кључна ствар: Људи обично не разумеју историју коју живе.

Живимо ли у трагедији или у фарси?

— Ипак мислим да живимо у трагедији, а не у фарси. Ово што се догађа врло је озбиљно. Десиле су се велике промене које су резултат не само стихије, не само хаоса који је у свету владао, не ентропије која је довела до тих економских поремећаја, криза… него и смишљених деловања. Ја уопште не делим мишљење да је распад Совјетског Савеза настао као резултат стихијског процеса. Ја то видим као један епохални контролисани процес.

Хоћете да кажете да је то неко смислио, реализовао и контролише?

— Јесте. Ја о томе имам и доказе, али  рећи ћу вам само да је прва процена о томе да је неопходно извршити реформу Совјетског Савеза, да би држава империја опстала, дошла је од Лаврентија Берије одмах после Стаљинове смрти. Помињем то зато што су уједињење Немачке и реформа Совјетског Савеза дефинисале крај Југославије као земље. Југославија је, ипак, продукт америчког учешћа у Европи, америчке улоге у Европи. Југославија је била НАТО земља, њена армија је била део Западног војног савеза у сагласности са совјетским ставом да то може докле год је Југославија социјалистичка земља. Американци су били сагласни са тим да Југославија буде социјалистичка земља докле год је део Западног војног савеза. У тој ситуацији Тито је био изванредан партнер и једнима и другима и водио је земљу до самог краја. Оног часа кад је Тито умро, ја сам питао Лазара Колишевског који је био први председник тог врховног органа „Јесу ли дошли Американци?“. „Одмах је дошла војна делегација“, одговорио је. „Шта су питали?“ „Питали су да ли ће се Југославија држати својих обавеза према америчкој војсци?“. Ми смо рекли „да“, и они су се спаковали и отишли. Када смо ишли у Рамбује на преговоре, ја сам тада рекао само да треба питати шта су обавезе НАТО-а према нама? Као код Шекспира — Шта је он Хекуби, шта је Хекуба њему? Наша делегација није то никада питала, нити су они били спремни да разговарају о томе. И то је био крај и ове друге Југославије. Бојим се, сутра ће бити и крај Србије уколико неко не постави озбиљно питање обема странама, и америчкој и руској, шта су њихове обавезе према нама. Зашто нама стално говоре о нашим обавезама према њима? Они имају међусобне релације, међусобне обавезе, а неко ваљда има обавезе и према овом народу, неко је ваљда нешто ту преузео…

Ко, по вама има обавезе према нама, и какве су оне?

— Мислим да су Југославија и Србија данас остале у томе маргиналне, споредне. Али Србија, зато што држи стратешке позиције, стратешке правце, Моравску долину може да употреби ту своју геостратешку позицију и на своју штету и на своју корист. Али у крајњој линији има и право да друге пита шта су њихови стварни планови око свега тога.

Шта се то дешава у савременом свету? Сведоци смо чудних односа између великих сила, видимо како Русија и Америка у једном делу сарађују, и истовремено уводе једни другима санкције. Свет је постао потпуно непредвидљив и неурачунљив.

— Да, уколико све то посматрате онако како пишу новине, али уколико посматрате стварну позадину тих догађаја видите да се ради о производњи кризе и о управљању кризом. Велике силе данас у овој светској ситуацији морају да сарађују око две ствари. Прво је обнова Хладног рата који им омогућава решавање унутрашњих проблема. Морају да обнове Хладни рат да би обновили своје економије, да би их ставили на ноге. Ако не производе оружје, ако га не троше, ако не развијају војно индустријски комплекс ни Америка ни Русија не могу да издрже конкуренцију.

Што не производе храну уместо оружја? Толико је гладних у свету.

— Е, то је велика, битна промена до које је дошло. У време Хладног рата постојала је равнотежа страха, и узајамно помагање у одржавању равнотеже страха. По Кенану, Русе треба држати у страху да ће бити нападнути, и Американци су то успешно радили кроз Хладни рат. Руси су увек имали дефанзивну позицију, морали су да се бране, те од атомске бомбе, те хидрогенске бомбе, те војска, те тенкови, те подморнице… Сада је дошло до велике промене. Одједном Русија има шефа, да тако кажем, који је разумео смисао те стратегије. Први пут од Стаљина, Хрушчова и Брежњева и свих осталих до данас Русија, односно Путин, више нема тај страх. Путин иде корак испред. Он направи корак пре него што према њему направе корак, он једноставно уђе у Крим, заврши посао, почне да бомбардује Сирију, затекне их неспремне. То сада Путин ради већ рутински. Али, Ви сте мало пре рекли кључну ствар. У свему томе они кажу: јесте и нуклеарни потенцијал ћемо појачати и велике носаче авиона ћемо радити и радићемо дронове и подморнице, али пре свега: произвешћемо енормну количину хране. Произвешћемо храну, па ћемо је извозити. Турска нам продаје храну — хвала лепо, не треба. Све ћемо сами да направимо.

Хоће ли та равнотежа потрајати? Многи сматрају да је Америка на заласку, мада је крај и даље далеко. Америка је још увек јака, и биће увек јака, нуклеарна сила. Она је, чак и када дугује Кини онолики новац, цео свет некако уверила да ће Кина, ако повуче свој новац из Америке, пропасти.

— То је наивно. Знате када су Тита у Бечу питали, пошто је Југославија тада дуговала не знам колико милијарди долара, како он види ту ствар, он је само питао новинара који му је то казао: „А шта би сте ви радије? Да дугујете или да вам дугују?“. Америчка позиција у којој Америка дугује је изврсна за Америку. Не ваља ако Америци дугују. И сада је Америка решила да своје дугове расподели по свету. Штампа паре колико год јој треба. Проблем ће настати ако сада почну да обрачунавају нафту у рубљама, у јенима, у јуанима, ако престану да користе долар.

Могу ли ипак ови други источни гиганти, Кина, Индија па и Русија да угрозе амерички примат у свету, или да бар достигну амерички ниво?

Они сви сарађују. Не могу да достигну амерички ниво. Треба да имате сто година историје да бисте то достигли. То је нешто што се не достиже преко ноћи и данас и сутра.

(Спутник)

извор – www.nspm.rs/hronika/ljubisa-ristic-raspad-sssr-je-epohalni-kontrolisani-proces-titova-jugoslavija-je-bila-nato-zemlja.html

Прочитај без интернета:
1 глас

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ