За моју генерацију, Радио Београд је био прва веза са светом. И једина, незамењива али чудновата, мистериозна релација, на граници краја предтелевизијског доба. Док сам као дете смишљао какве се тајне крију у тој кутији са светлуцавим „магичним оком“, марке РР, Маршал Маклуан је већ исписао своју комуникацијску платформу о телевизији као истинском господару новог времена. И о свету који постаје велико село начичкано сваковрсним ружним антенама. Не мора се више путовати нигде, све што пожелиш долази у кућу.

Али, Маклуан је открио и образложио истинску социо-формулу телевизијске помаме, говорећи како она (телевизија) није наша потреба, него ми њена, и да тај парадокс подржава сваку илузију у области новог глобалног спектакла. Та ме је комуникацијска логичка противречност, док сам се још бавио војском, одвела право на студијско учење масовних медија, мада ми то можда и није требало. Али сам бар од професора Томе Ђорђевића, уз низ драгоцених знања, стекао (методолошки) посматрачко искуство о феномену информативне клаустрофобије. Биће о томе више речи нешто касније.

Телевизија јесте илузија, али је радио нешто сасвим друго. Тамо се гледа ушима и мозгом, видиш лице које желиш, будеш тамо где не очекујеш, путујеш брзином звука и довољно је да будеш сам. Радио Београд је чак много више од тога, „чиста, необјашњива емоција“, како ми је једном објаснио сада покојни Миша Блам, док смо седели на тераси сеоске кућице у близини Раље. Завршиле су се вести у 12. А он је рекао: „Ћути сад, морам ово да чујем. То слушам од детињства и не пропуштам: Извештај о водостању“.

Извештај о водостању, о водостају на рекама? Да, да, то једино Радио Београд има, нема тога више нигде.

Није могуће на једном месту сакупити све разлоге због чега се Радио Београд воли. Нећу овде набрајати његова велика, незаборавна имена, могао бих да се огрешим о некога. Пре неколико седмица писао сам текст о томе како тамна ноћ пада на јавни сервис. Али у тој густој тмини није било Радио Београда. То је био још неоштећени светионик у Вучићевој верзији Србије, држало ме је осећање да њему (Радио Београду) тај опскурни и лажљиви узурпатор слободе говора не може ништа. Па, тамо су снажни гласови и бунтовни људи који не дају на себе. Испод њихове и наше је колективне части, ако такво нешто постоји, да незасити и већински дијаболичан власник поданичких медија ућутка и њих.

Упркос притисцима и најпримитивнијим цензорским претњама, Радио Београд је остајао својеглав и свој. У јутарњем програму је могло да се чује све о режиму. Ништа добро. Јављали су се људи, раздрагани што је ипак остало довољно широко поље слободе. Пензионери су слободно говорили о разбојнику који их је опљачкао, о лажову за кога је свака истина глогов колац, или венац белог лука. Људи су јавно питали је ли тај човек здрав, јер се међу народом отворено прича да баш и није.

У „Таласању“ су гостовали сви којима на телевизији није било места. Могли су слободно да искажу своју мисао, зачуђени што је то уопште допуштено.

О свему томе су расправљали управни и програмски одбор, тражећи понижавајући излаз и на који цензорски начин и са којим решењем изаћи пред Ибија. Људима на двору ипак је највише сметао забавни и хумористички програм. Оно јест, сатиричари Радио Београда нису били нимало нежни према господару остатка Србије. Радио Београд је био оаза, свеж ваздух у пустињи. А владари којима поданици праве постамент од најгорег смећа нису у моћи да се одупру најлуциднијем облику духовитог богохуљења. А онај је лишен духа и смисла за хумор, немоћан и стерилан да се огледа са надмоћнима у тој области, престрашен да је близу дан када га више нико неће схватати озбиљно. Неко из окружења му је дошапнуо да је већ постао предмет спрдње у емисијама Радио Београда и да је то врло, врло лош знак: да је овде дворска луда лично на челу двора и да се то јасно види.

И онда су поданици из УО однекуд извукли некаквог Милана Недића и метнули га на место вд директора Радио Београда. Човек без каријере и дела доведен је да заведе капларски ред, понизи велики Радио Београд и одбрани Вучића од највеће претње која га може сатрти: од слободе јавног говора.

Директори нигде не уређују програме, али овај то ревносно чини. Забранио је да се Вучићево име, осим у склопу панегирика, уопште изговара у забавном програму. А онда је укинуо „употребу политике“, бојећи се да би свака алузија могла да се протумачи као „напад на Вучића“. Затим је забранио неконтролисана укључења у јутарњи програм. Могу да говоре само они који се диве и који воле. Допуштен је архаични и неактуелни хумор, без било какве идеје о сатири, као допринос убрзаној тривијализацији и програмској стерилности.

У најгорим деспотским системима људи су се сналазили користећи езоповски језик. Чак и код Стаљина је то радио Исак Бабељ, док га хазјајин није убио у лагеру. Радио Јереван никада није одустајао од сатире, и по цену уредничких живота. Код Недића симболика није могућа, јер је он не разуме. А све што не разуме он страно је и Вучићу. Милан Недић прети да ће укинути двосмисао као начин изражавања, одмах се мора знати шта се говори, ко је у питању, о чему се ради.

Радио Београд тако нестаје пред нашим очима, убијају га они којима може да служи једино мртав и одан језивом ништавилу. Иако има моћно оружје, та кућа чији је сваки камен хиљаду пута вреднији од Вучића, не пушта гласа од себе, нити има јавну помоћ, довољно снажну да га ослободи отровног загрљаја.

Коначно, још нешто о информативној клаустрофобији, коју је сликовито и убедљиво образлагао професор Тома Ђорђевић. Ниједно друштво, ни са каквим политичким системом, говорио је он, не може да живи без информативног мноштва. То би ти било као да сваки дан, годинама једеш пасуљ. Или пилетину, или мусаку, свеједно. Једносмерна, једино важећа информација, из јединог извора, доводи до масовне и неутољиве тражње за нечим што је другачије, па је алтернатива затварању свих других извора или насилно пуцање система, или неизбежна социјална имплозија. И потпуни слом, ружни и тешки крах режима, кога је одржавала и суновратила борба против истине.

И даље слушам радио, у нади да ћу једнога јутра чути и ово: Ми смо Радио Београд 1, а ко си био ти, ј….. смешни створе?

Ако је она имплозија близу, а извесно је да није претерано далеко, то није недостижно. У међувремену, редовно пратим Извештај о водостању, омиљену субверзивну емисију Михаила Блама.

(Пешчаник)

 

91.222.7.144/hronika/ljubodrag-stojadinovic-ubijanje-radio-beograda.html

9 гласовa