Последње гласање на песми Евровизије, када је Београд дао максималан број гласова Украјини, осликава у правом светлу руску политику на Балкану.

Цео проблем није у Београду с обзиром на то да Влада Александра Вучића има јасно зацртан циљ, а то је улазак у евроатлантске интеграције или, прецизније речено, у Европску унију и НАТО пакт. Необично је да званична руска политика потпомаже овакву политичку оријентацију имајући у виду да се то коси са прокламованим руским стратешким државним интересима.

Пре нешто више од два месеца актуелна власт у Београду је ратификовала споразум са НАТО пактом који у суштини представља отварање врата за пријем Србије у ову војну организацију.

Тај потез српског премијера, подржан и од председника Републике Томислава Николића, узбуркао је јавност и грађане Србије, због чега су одржане и антинатовске демонстрације у Београду и Нишу. Руска страна је подржала те демонстрације, што је сасвим логично имајући у виду да она не жели да Србија преко ноћи осване у непријатељској војној организацији. Међутим, владајућа партија у Русији, а то је Јединствена Русија, подржава Српску напредну странку, ону исту која ратификује споразум са НАТО пактом. Та подршка је јасно изражена на предизборном скупу СНС у Београдској арени кроз речи генералог секретара Јединствене Русије Сергеја Железњака, који је у исто време потпредседник Руске думе.

Такође је и високи функционер Јединствене Русије Константин Косачов, иначе и председник Одбора за спољну политику у Савету Федерације, без двоумљења подржао Српску напредну странку јер она, ето забога, не уводи економске санкције Русији и наводно не води Србију у НАТО пакт. Мало чудно, имајући у виду да је потпарол министарства спољних послова Марија Захарова на конференцији за штампу дала подршку грађанима Србије који су протествовали против актуелне власти због приближавања Србије НАТО пакту.

Такође, политика званичне руске државе према сецесији Косова и Метохије у последње време је прилично необична и нејасна. Она је током 2007. и 2008. године била конкретна јер је званична Русија хтела да стави вето на Ахтисаријев план који су подржавале земље Запада. Сећам се да на преговарачком тиму Београда, који су предводили ондашњи председник Владе Србије Војислав Коштуница и председник Борис Тадић, а чији сам ја био члан, постојала је дилема око тога да ли ће Руси ставити вето у СБ на Ахтисаријев план.

На седници преговарачког тима, одржаног у згради председништва Србије, а чијом седницом је председавао Борис Тадић, ја сам предложио српском председнику да као контрауслугу за руски вето Србија њима дозволи да у Србији Руси поставе војну базу.

Председник Србије је на тај предлог бесно реаговао, али и без те контрауслуге руска страна је била спремна да стави вето на Ахтисаријев план. Интересантно је напоменути да је план финског дипломате једногласно одбијен и у Скупштини Србије иако је он нудио српској страни много више од Бриселског споразума.

Најгласнији поборници одбијања Ахтисаријевог плана у Скупштини Србије били су ондашњи челници Српске радикалне странке Томислав Николић и Александар Вучић, а испред Социјалистичке партије Србије Ивица Дачић. Касније су Ивица Дачић и Александар Вучић потписали Бриселски споразум, а Томислав Николић га је здушно подржао.

Једна од главних тачака Бриселског споразума јесте да Београд, у циљу посредног признања самопроглашене републике Косово, треба да примора Србе да изађу на локалне и парламентарне изборе ове сепаратистичке творевине. Званични Београд је делимично присилио мањи део Срба да изађу на локалне изборе у режији Приштине, а онде где то није успело, као што је Косовска Митровица, Александар Вучић је организовао људе да у фантомкама разбију бирачке кутије а да би обмануо јавност Србије затражио је од НАТО пакта 45 минута да дисциплинује Србе. Како то разбијање бирачких кутија подсећа на рушење Савамале јер и до дана дашањег није утврђено ко су људи у фантомкама.

У време бесомучне и бруталне предизборне кампање Београда којом се Срби терају да на силу изађу на сепаратистичке изборе учествовао је и шеф руске канцеларије у Приштини Андреј Шогоров. Председнике општина на северу Косова и Метохије лично је убеђивао да треба да се кандидују и да изађу на сецесионистичке изборе. Па му је и то било мало, него је на српском сабору на планини Мокра гора у општини Зубин Поток јавно позвао Србе да изађу на такве изборе, због чега умало није дошло до инцидента са присутним Србима.

Касније је руска амбасада у Београду неубедљиво правдала поступак свог дипломате.

Оно што је још занимљиво јесте да Срби функционери у органима самопроглашене републике Косово, непризнатој од стране Руске Федерације, бивају званично позивани на пријеме поводом дана руске државности у амбасади у Београду. То се односи, како на министре у влади самопроглашене републике Косова, тако и на председнике општина бираних по уставу и закону ове сепаратистичке творевине. Од стране једне велике светске силе као што је Руска Федерација је то у најмању руку неозбиљно. Не признаје самопроглашену републику Косову али признаје функционере самопроглашене републике Косово.

Међу Србима на Косову и Метохији провејава сумња да овакав флексибилан руски став прма јужној српској покрајини има везе са припајањем Крима Руској Федерацији. Ако је то већ тако, нема потребе да се Срби „заводе за Голеш планину“.

Током прошле године у Црној Гори одржано је много протеста против уласка ове државе у НАТО пакт. Организатор протеста је тзв. Демократски фронт, односно најзначајнија политичка организација у лику Нове српске демократије са председником Андријом Мандићем. Пре неколико година био сам позван од стране поменутог Андрије Мандића да подржим његову председничку кандидатуру испред косовско-метохијских Срба. Завршна конвенција овог председничког кандидата била је у Никшићу.

У препуној хали спортова у том граду било је море транспарената и српских застава у циљу подршке Андрији Мандићу. Али тог истог дана ондашњи председник Русије Дмитриј Медведев, значи у очи самих избора је примио Филипа Вујановића, кандидата Демократске партије социјалиста, чиме је показао недвосмислену подршку руске државе оној политичкој опцији која Црну Гору води у НАТО пакт. Андрији сам рекао да су му шансе на изборима мале пошто његов конкурент има подршку и Брисела, и Вашингтона, и Москве. Мене лично је занимао само начин на који је Филип Вујановић доспео да Дмитрија Медведева. Андрија ми је рекао да му је пријем обезбедио митрополит Амфилохије Радовић преко руског патријарха.

Нажалост, и само одвајање Црне Горе није могло да прође без подршке Русије. Претпостављам да је руска страна сматрала да ако се Црна Гора одвоји од Србије, да ће она моћи лакше да је контролише. Са ове дистанце видимо да је таква политика била апсолутно погрешна. Данас је Андрија Мандић омиљен гост у Москви, нажалост, доста касно јер је Црна Гора већ фактички постала чланица НАТО пакта.

Бојим се да се у Србији понавља рецидив такве политике и да Србија иде у истом смеру којим је ишла Црна Гора.

Године 2002. америчка администрација ме је ставила на своју црну листу због наводног угрожавања америчких националних интереса. То практично значи да ми је забрањен улазак у Сједињене Америчке Државе, као и конфискација моје покретне и непокретне имовине у земљама које су под америчким кишобраном. Ово око имовине нису се много овајдили. Већ од 2003. године од стране руске амбасаде добијао сам позиве да присуствујем пријемима поводом дана руске државности. Сећам се тих година, није било велико интересовање за пријеме у руској амбасади. Позив је престао да ми стиже 2013. године због мојих критика упућених Александру Вучићу и Томиславу Николићу поводом потписивања издајничког Бриселског споразума.

Ово моје политичко становиште које се своди да руска политика на Балкану није безгрешна није и став политичке странке којој припадам, а то је Демократска странка Србије. Демократска странка Србије је иначе према Русима била јако коректна.

За време њене власти она је руској компанији Гаспром продала НИС кичму енергетске индустрије Србије са правом експлоатације гасних и нафтних налазишта у Србији и Анголи које је српска компанија поседовала. Због тога је била на мети оштрих критика тзв. проевропских политичких странака у Србији тако да је претрпела велику политичку штету. НИС је после тога, али сада са већинским руским пакетом акција, постао главни донатор оних политичких групација и медија који су ову приватизацију критиковали.

Демократска странка Србије је такође са Српским покретом Двери посетила Крим и то су једине две парламентарне странке у Србији које су одласком на Крим јасно показале да је Крим део Руске Федерације. Украјина је челницима ових странака Санди Рашковић Ивић и Бошку Обрадовићу поднела кривчне пријаве, а због самог одласка затворена су им врата западних амбасада.

Међутим, и поред свега тога, током изборне ноћи 24. априла 2016. године када је премијер Србије решио да изборном крађом избаци патриотску коалицију ДСС-ДВЕРИ из Парламента Србије руска страна је ћутала, док је амерички амбасадор, знајући за изборну крађу Александра Вучића, послао јасне сигнале да коалиција Чеда-Борис-Чанак не сме да остане испод цензуса.

Руски амбасадор је заједно са осталим амбасадорима западних земаља честитао Александру Вучићу велику изборну победу мада је и врапцима јасно да се 24. априла десила историјска изборна крађа која је најизраженија на Косову и Метохији.

Највећи део грађана Србије, онако исконски и од срца, доживљава Русију као своју другу отаџбину. Свесни су да руска званична политика мора да плива између власти и опозиције али чуди да садашњој владајућој политичкој номнклатури иако стреми ка евро-атлантским интеграцијама она даје несебичну подршку.

Тако је било и на изборима 2012. године, па на изборима 2014. и на крају на избрима 2016. године. Ако руска политика на Балкану не буде коректна и према осталим проруским политичким опцијама на Балкану постоји ризик да ће се оне од овог политичког пута дистанцирати.

Код мене у Ибарском Колашину на Косову и Метохији постоји крилатица „Куме, држи мало и ти кумство, не могу само ја, оно пропаде“.

Аутор је члан Председништва Демократске странке Србије

Прочитај без интернета:
11 гласовa