Прва историјска биографија Краљевића Марка из пера археолога Марка Алексића. Постао вазал тек када су сви његови хришћански суседи нестали са историјске сцене

НАША историја је још увек недовољно истражена, а личност Марка Краљевића је можда најбољи пример за то. Он је често био жртва стереотипа који су се углавном сводили на неумерено претеривање са једне или омаловажавање са друге стране. A истина је да је он био витез који је у своје време уживао веома велико поштовање својих савременика – каже, за “Новости”, археолог Марко Алексић, аутор књиге “Марко Краљевић – човек који је постао легенда”, у издању “Лагуне”.

Нема славнијег јунака од Краљевића Марка, националног хероја Срба, али и свих Јужних Словена од Алпа до Црног мора, епског великана опеваног у песмама и легендама. Готово невероватно звучи податак да је Алексићева књига прва свеобухватна историјска биографија једног од најпознатијих Срба свих времена.

Епски лик Марка Краљевића је изузетан, али је, каже Алексић, мање познато да је он, за разлику од већине других националних јунака, био историјска личност о којој је сачуван изненађујуће велики број података. Овим делом заснованом искључиво на историјским изворима и научној литератури, Алексић, између осталог, исправља два највећа негативна стереотипа о личности Марка Краљевића и мења досадашњу слику о нашем националном јунаку.

– Када се помене Марко Краљевић, најчешће се одмах дода да је он био турски вазал и, насупрот својој епској величини, маргинална историјска личност. Међутим, истина је пуно другачија. Први поуздани податак о њему потиче из 1361. године када је био на челу посланства српског царства на преговорима у Дубровнику. Од тада па све до своје смрти 1395. године, он је све време био у врху власти и међу оним људима који су водили српски народ у драматичним историјским оклоностима – каже Алексић.

Такође, у књизи су први пут код нас изнета нова сазнања која показују да Марко Краљевић није постао турски вазал после Маричке битке и да је највећи део своје самосталне владавине заправо провео у борби да им се одупре:

– Постао је вазал тек када су сви његови хришћански суседи или нестали са историјске сцене или су то и сами већ били, у тренутку када је то био једини преостали потез којим је могао да заштити свој народ. У та тешка времена многи су напуштали своју државу и одлазили у избеглиштво, укључујући и његову рођену браћу, али он је остао до краја уз свој народ и био је последњи српски владар који се одржао у јужним крајевима некадашњег српског царства.

Марко Краљевић је био војник, витез, племић, али и човек који је био веома везан за своју породицу и државу. Одрастао је, подсећа Алексић, у породици која је била изразито војничка и која је свој успон дуговала пре свега својим ратничким вештинама. Његов отац Вукашин је био изузетно амбициозан, што је оставило трага и на Марку. У средњем веку људи су осећали много већу блискост и оданост према својим ближњима, и чешће су прихватали заједничке интересе породице. Тако је и Марко први део свог живота, младост и своја два прва брака провео у сенци свог амбициозног оца Вукашина Мрњавчевића.

– Његово понашање из времена када је постао самосталани владар показује да се заправо веома разликовао од свог оца. Вукашин је користио сваку прилику да освоји нови комад власти све док коначно није израстао у најмоћнију личност у царству. Упркос томе што се од самог почетка своје самосталне владавине суочио са осветом остале српске властеле као и другим тешкоћама, Марко се све време трудио да одржи добре односе са осталим хришћанима. Није био осветољубив, већ је пружао помоћ и показивао разумевање. Тако је, на пример, свега годину дана након што га је напустила његова жена Јелена и побегла најпре у Црну Гору, а затим код свог брата Томе у град Јањину, ипак дозволио Томи да његове поседе које је имао у Марковој држави приложи манастиру у име своје тек преминуле ћерке. То је сличан мотив попут познатог код Бановић Страхиње, где Марко показује своју витешку страну и упркос женином неверству, разуме родитељску тугу њеног брата, иако јој је овај у томе помагао – каже Алексић.

ВЕЛИКИ МАЧ

ЗНАЧАЈНО откриће које је Алексић објавио пре неколико година на енглеском језику је и постојање врсте великог витешког мача који је био познат као српски мач:

– Ово оружје је почело да се производи код нас у другој половини 14. века, дакле управо у време Марка Краљевића и касније се проширило у Угарску и Венецију. Ове и друге теме у књизи су поткрепљене многим илустрацијама као што је портрет Марка Краљевића када је имао око 35 година који је сасвим реалан, затим портрете чланова његове породице и других личности које се помињу, као и археолошке налазе оружја, богатог накита који је припадао највероватније Марковој мајци или евентуално једној од његових жена, грађевина, археолошких локалитета, породичних грбова…

Овакви и слични поступци, по његовим речима, с временом су му обезбедили велико поштовање савременика који су памтили и препричавали његове речи и поступке:

– Захваљујући томе, познате су нам и последње Маркове речи које је изговорио пред своју погибију. Дакле Марков углед и слава су настали још за његовог живота што показује да су били засновани на реалним чињеницама везаним за његову личност и живот.

Алексићева ужа специјаност је средњовековна војска и искористио је прилику да у овој књизи изнесе најновија сазнања о овој теми.

– Данас смо коначно у прилици да реконструишемо комплетан оклоп једног српског средњовековног витеза, али и елитне јединице тешких окллопника, њихов састав, наоружање, па и официре који су им командовали. Средњовековна Србија није имала само врхунска достигнућа на пољу културе и уметности, већ и неке од водећих витезова ове епохе. Књига доноси податке о првом ватреном оружју код нас, топовима који су били коришћени у Косовској бици, затим реконструкцију шлема типа басинет кнеза Лазара, па почетак употребе великих витешких мачева у средњовековној Србији од којих су неки, на основу најновијих открића, стизали све до северне Африке – каже аутор.

www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BA%D1%83%D0%BB%D1%82%D1%83%D1%80%D0%B0.487.html:552729-%D0%9C%D0%B0%D1%80%D0%BA%D0%BE-%D0%9A%D1%80%D0%B0%D1%99%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D0%BF%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B5%D0%B4%D1%9A%D0%B8-%D0%B2%D0%B8%D1%82%D0%B5%D0%B7-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%B3-%D1%86%D0%B0%D1%80%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%B0

3 гласa