Че Гевара, који је толико тога урадио (или је то ипак било исувише мало?) на уништењу капитализма, данас је један од кључних капиталистичких брендова. Његов лик украшава новчанике, шоље за кафу, бејзбол капе, торбе из бутика, привеске, кутије с биљним чајевима и, наравно, мајице.

Свуда видимо чувену слику социјалистичког манекена са беретком на глави, слику коју је Алберто Корда снимио првих година револуције, када му је Че случајно упао у кадар. Та слика је, 37 година после Чеове смрти, и даље лого револуционарне (или капиталистичке?) шик моде. Шон О’Хаган тврди у Обсерверу да постоји чак и прашак за веш који се рекламира поруком “Че пере беље”.

Производе са Чеовим ликом продају велике корпорације и мала предузећа. На пример, једна текстилна из Бурлингтона се рекламира спотом у којој младић уз њихове панталоне носи мајицу са Чеом. Када су кубански имигранти бесно реаговали на сличне рекламе бутика Фламинго из Њу Џерсија, власник бутика је одговорио разорним аргументом: “Ја продајем све што људи желе да купе!”. Трговачком лудилу су се прикључили и револуционари: на интернету постоје “Чеове продавнице” које задовољавају “све ваше револуционарне потребе”.

Затим, италијански писац Ђанија Мина је пристао да прода Роберту Редфорду филмска права на Чеове дневнике о младалачком путовању по Јужној Америци 1952. године једино уз услов да присуствује снимању филма (Дневник мотоциклисте) и сними сопствени документарац о томе. Да не спомињемо Алберта Гранаду, који је био Чеов сапутник у тој младалачкој авантури и који сада даје савете документаристима, и додатно се, по писању Ел Паиса, уз скупо вино и пачје печење, жали како због америчког ембарга против Кубе тешко успева да наплати своја ауторска права. Да би иронија била још већа: у згради у којој је Че Гевара рођен, у граду Росарију, Аргентина, у лепом здању из раног XX века, до недавно је било седиште приватног пензионог фонда.

Преображај Че Геваре у капиталистички бренд није нешто што се тек недавно догодило, али у последње време пролази кроз велику ренесансу – и то веома необичну ренесансу пошто се догађа много година након идеолошке и политичке пропасти свега што је Че Гевара симбол. Почело је с филмом Дневник мотоциклисте, у режији Валтера Салеса (то је један од три најважнија филма о Чеу у последње две године, друга два су режирали Џош Иванс и Стивен Содерберг). Сниман у дивном, природном, капитализмом незагађеном крајолику, филм приказује како се код младића који путује Јужном Америком, у циљу самоспознаје, полако буди социјална свест док посматра социјалну и економску експлоатацију. Тако су положени темељи за нови талас “поновног откривања” човека кога је Сартр назвао најпотпунијим људским бићем наше ере.

Но, можда би прецизније било рећи да је овај помодни култ Че Геваре зачет још 1997, на тридесету годишњицу његове смрти, када је објављено пет различитих биографија, а његови посмртни остаци пронађени у близини писте аеродрома Ваљенгарде у Боливији (пошто је пензионисани боливијски генерал, у спектакуларно темпираном признању, открио тачну локацију). Обележавање тридесетогодишњице смрти вратило је у центар пажње чувену фотографију Фредија Алборте на којој се види Че положен на сто, мртав и романтичан, налик Христу са неких класичних слика.

Уобичајено је да следбеници култа не знају праву животну причу свог хероја, историјску истину о њему (многи растафаријанци би одбацили Хајле Селасија, само да имају икаквог појма о томе какав је овај заиста био). Не изненађује што се савремени Геварини следбеници, његови нови, посткомунистички обожаваоци, такође заваравају када без питања прихватају мит.

Погледајмо неке од људи који су у последње време парадирали са Чеовим ликом представљајући га као светионик правде и побуне против злоупотребе моћи. У Либану, демонстранти који су против Сирије протестовали над гробом убијеног Рафика Харирија, носили су Чеову слику. Француски фудбалер Тијери Анри, који игра за Арсенал, појавио се на гала свечаности ФИФЕ обучен у црвено-црну мајицу са Чеовим ликом. Фудбалски херој Марадона је поносно показао тетоважу Чеа на десној руци током путовања на коме се срео са Хугом Чавезом у Венецуели. У Ставропољу, јужни део Русије, заставе за Чеовим ликом су носили демонстранти који су се на централном градском тргу окупили да изразе незадовољство одлуком да се социјална помоћ исплаћује искључиво у новцу.

У избегличком кампу Деишех на Западној Обали, Чеови постери украшавају зид на коме се одаје пошта интифади. Недељни магазин посвећен друштвеном животу у Сиднеју у Аустралији објављује које би три особе њихови читаоци највише волели да позову на своју вечерњу забаву: Алвара Алту, Ричарда Бренсона и Че Гевару. Леонг Квокхунг, побуњеник који је изабран у законодавну скупштину Хонг Конга, изазива Пекинг облачењем мајица са Чеовим ликом. У Бразилу, Фреи Бето, саветник председника Луле да Силве за програм “нулте глади”, каже да би “требало мање пажње да посвећујемо Троцком, а више Че Гевари”. И најпознатији случај – на овогодишњој церемонији доделе Оскара Карлос Сантана и Антонио Бандерас извели су песму из Дневника мотоциклисте, а Сантана се појавио у мајици са Чеовим ликом и крстом око врата. Манифестације новог култа Че Геваре су свуда око нас. Опет мит о њему распаљује душе људи чија уверења у највећем проценту представљају сушту супротност свега што је Че Гевара био.

(…) У априлу 1967 године, говорећи на основу сопственог искуства, Гевара је сумирао своју идеју правде у својој “Поруци Триконтиненталу” (организацији из Хаване, замишљеној да помаже борцима за слободу на три континента): “Мржња као елемент борбе; непоколебљива мржња према непријатељу, која гура људско биће преко његових природних граница, претварајући га у ефикасну, насилну, селективну и хладнокрвну машину за убијање”. И његови ранији списи били су зачињени оваквим реторичким и идеолошким насиљем.

Мада његова бивша девојка Чичина Фереира доводи у питање да је оригинална верзија дневника о путовањима мотоциклисте садржавала запажање да “осећа како се носницама сладострасно шири љути мирис барута и крви непријатеља”, Гевара је у тим раним годинама поделио са Гранадом следећу узбудљиву мисао: “Револуција без иједног пуцња? Ти си луд”. У другим ситуацијама, млади боем изгледа није био у стању да направи неку разлику између лакомислене смрти као спектакла и трагедије жртава револуције. У писму мајци написаном 1954. из Гватемале, где је био сведок збацивања револуционарне владе Јакоба Арбенза, он каже: “Било је доста забаве, са бомбама, говорима и другим занимацијама, да бих прекинуо монотонију у којој живим”.

Геварине склоности показује фраза из писма (објављено у књизи Ернесто, Мемоари Че Геваре у Сијера Маестри) које је написао својој жени, за време путовања са Фиделом Кастром из Мексика на Кубу 28. јануара 1957, непосредно после искрцавања на кубанско тле: “Овде у кубанској џунгли, жив и жедан крви”. У том ставу га је додатно оснажило убеђење да је Арбенз изгубио власт зато што је пропустио да ликвидира своје потенцијалне непријатеље. У ранијем писму тадашњој девојци Тити Инфанте, Че каже: “Ако буде неких стрељања, то значи да је влада сачувала способност да узврати ударац”. Стога није неко изненађење да је током оружане борбе против Батисте, и касније по тријумфалном уласку у Хавану, Гевара побио или надзирао егзекуције много људи након пресуда по кратком поступку. Међу убијенима било је доказаних непријатеља, осумњичених непријатеља и оних који су се напросто нашли на погрешном месту у погрешно време.

У јануару 1957, као што сазнајемо из дневника са Сијера Маестре, Гевара је убио Еутимија Гуера зато што га је сумњичио за одавање информација: “Решио сам проблем пиштољем калибра 32 мм, у леву страну његовог мозга… Његове ствари сада припадају мени”. Касније је убио Аристидија, сељака који је рекао да не жели да иде даље са њима ако ће да напусте његово село. И док се питао да ли је ова жртва “била довољно крива да заслужи смрт”, није се колебао када је наредио убиство Ечеверије, брата једног од његових другова, због неких злочина које касније није јасно навео: “Морао је да плати”. У неким другим ситуацијама је као метод психичке тортуре симулирао егзекуције, без намере да их изврши.

Луис Гвардија и Педро Корзо, два истраживача са Флориде који припремају документарни филм о Че Гевари дошли су до сведочења Хаима Косте Васкеза, бившег команданта револуционарне армије познате као “Ел Каталан”. Он каже да је за многа убиства која се приписују Рамиру Валдезу, будућем министру унутрашњих послова Кубе, заправо директно био одговоран Че Гевара будући да је Валдез примао наређења директно од њега док су се налазили у планинама. “Ако сумњаш, убиј га”, гласило је Чеово упуство. У предвече победе, по речима Васкеза, Че је наредио убиство неколико десетина људи у Санта Клари, у централној Куби, где се његова јединица пробила током завршних операција на острву. Неки од њих су били побијени у хотелу, као што пише Марсело Фернандез Зајас, још један бивши револуционар који је касније постао новинар – додајући да је међу убијенима, познатим као каскитоси, било сељака који су се придружили војсци само да би избегли незапосленост.

Али, “хладнокрвна машина за убијање” није показала пуне размере своје посвећености све до тренутка непосредно после пада Батистиног режима. Кастро му је доделио место управника у затвору Ла Кабања (Кастро је имао клинички прецизно око за одабир праве особе која ће штитити револуцију од инфекције). Ла Кабања је камено утврђење из XВИИИ века које је служило одбрани Хаване од енглеских гусара, а накнадно је претворена у војни гарнизон. На начин који језовито подсећа на Лаврентија Берију, Гевара је током прве половине 1959. године био један од оних који су били на позицијама моћи током једног од најмрачнијих периода кубанске револуције. Хозе Виласусо, адвокат и професор Средњеамеричког Универзитета Де Бајамон у Порторику, био је члан тела задуженог за прека суђења у Ла Кабањи; он ми је недавно испричао:

“Че је био шеф Цомисион Депурадора. Постојали су прописи – најпре војни суд. Че нам је рекао да морамо поступати са убеђењем, што ће рећи са убеђењем да су сви оптужени убице и да је једино неумољивост револуционарни начин поступања. Мој директни претпостављени је био Мигуел Дуке Естрада. Моја дужност је била да припремим досијее за слање министру. Егзекуције су обављане од понедељка до петка, у сред ноћи, одмах пошто би казна била изречена и аутоматски потврђена од стране апелационог тела. Сећам се да је једне ноћи убијено чак седморо људи “

Недавно сам у Порторику разговарао и са Хавијером Арзуагом, баскијским свештеником који је давао последње помазање осуђенима на смрт и лично присуствовао десетинама погубљења. Бивши католички свештеник, сада 78-годишњак, присећа се:

“Било је око 800 затвореника у простору предвиђеном за не више од три стотине. Били су ту бивши Батистини полицијски и војни званичници, неки новинари, неколицина пословних људи и трговаца. Револуционарни суд су сачињавали људи из милиције. Че Гевара је председавао апелационим судом. Никада није променио неку пресуду. Ја бих посећивао осуђенике на смрт на галериа дела муерте. Јавиле су се гласине да ја хипнотишем затворенике зато што су многи остајали хладнокрвни, тако да је Че наредио да присуствујем и егзекуцијама. Одатле сам отишао у мају, али и после је убијено много људи, а ја лично сам био сведок 55 егзекуција. Био је ту и један Американац, Херман Маркс, очигледно бивши осуђеник. Звали смо га ‘касапин’, зато што је уживао да даје наређења за погубљење. Много пута сам молио Чеа да ослободи затворенике. Посебно се сећам случаја дечака Ариела Лиме. Че није мрднуо прстом. Ни Фидел, кога сам посетио. Постао сам толико трауматизован да ми је крајем маја 1959. наређено да напустим парохију Каза Бланка, где је била лоцирана Ла Кабања и где сам три године држао мисе. Отишао сам у Мексико на лечење. Оног дана кад сам одлазио, Че ми је рекао да смо обојица покушали да се приближимо један другом, али да нисмо успели. Његове последње речи су биле: ‘Кад скинемо маске, постаћемо непријатељи’”.

Колико је људи убијено у Ла Кабањи? Педро Корзо, истраживач из Флориде, барата цифром од неких две стотине, слично оној коју даје Армандо Лаго, пензионисани професор економије који је осам година проучавао материјале о егзекуцијама на Куби и сачинио листу од 179 имена. Поменути Виласусо ми је рекао да је између јануара и маја 1959. (када је Че престао да буде шеф Ла Кабање) стрељано око 400 људи. Тајни телеграм који је послала америчка амбасада у Вашингтон говори о “више од 500 жртава”.

По речима Хорхеа Кастанеде, једног од Гевариних биографа, баскијског католика наклоњеног револуцији, покојни отац Инаки де Аспиатцу је говорио о око 700 убијених. Феликс Родригуез, агент ЦИА-е који био део тима задуженог за лов на Че Гевару у Боливији, питао је ухваћеног Че Гевару за “око 2000 људи” за чију је егзекуцију он био одговоран током свог живота. Како се Родригез сећа: “Че је одговорио да су то све били агенти ЦИА-е, не коментаришући цифру”. Веће цифре можда укључују егзекуције које су се десиле у месецима пошто је Че напустио место шефа затвора.

То нас доводи натраг до Карлоса Сантане и његове Че одеће. У свом отвореном писму објављеном у Ел Нуево Хералд 31. марта ове године, велики џез музичар Пакито де Ривера напао је Сантану због таквог облачења на додели Оскара и додао: “Један од тих Кубанаца у Ла Кабањи био је мој рођак Бебо, који је ту био затворен само зато што је био хришћанин. Он ми је са бескрајним огорчењем причао како је из своје ћелије у раним јутарњим сатима могао да чује егзекуције, без суђења и законитог процеса, многих који су умрли узвикујући ‘Живео Господ Христ’!”.

Чеова жудња за моћи испољавала се и на друге начине осим убистава. Пада у очи противречност између његове страсти за путовањем – нека врста протеста против националних држава – и његовог импулса да сам постане вођа поробљивачке државе. Пишући о Педру Валдивији, конквистадору Чилеа, Че Гевара умује: “Он је припадао оној посебној врсти људи какву често срећемо, код које је жеља за неограниченом моћи толико јака да им се свака патња која стоји на путу остварења те моћи чини природном”. Он овде као да описује самог себе. У свакој фази свог одраслог живота, његова мегаломанија се манифестовала у предаторској тежњи ка преотимању живота и имовине других људи, и укидању њихове слободне воље.

После заузимања града Санкти Спиритус 1958. године, Гевара је безуспешно покушао да уведе неку врсту шеријата, регулишући односе између мушкараца и жена, уводећи прописе у вези са алкохолом и коцком – што је пуританизам који баш и није красио његов сопствени начин живота. Он је такође наређивао својим људима да пљачкају банке. Ту одлуку је у писму Енрикеу Олтуски, свом потчињеном, у новембру исте године, правдао на следећи начин: “Борбене масе се слажу са пљачкањем банака зато што нико од њих нема ни цента у тим банкама”. Ова идеја револуције као дозволе за прерасподелу власништва како вам се свиђа навела је овог марксистичког пуританца да после тријумфа револуције отме вилу једном емигранту.

Хитња да се другима преотме њихова имовина и да се присвоји право на туђе територије били су централни у Че Гевариној политици огољене силе. У својим мемоарима, египатски вођа Насер присећа се како га је Че Гевара упитао колико је људи напустило његову земљу због аграрне реформе. Кад је Насер одговорио да нико није отишао, Че је љутито узвратио да је мера дубине социјалних промена у томе колико има људи “који осећају да за њих нема места у новом друштву”. Овај предаторски инстинкт достигао је врхунац 1965. године, када је, наступајући као да је Бог сам, почео да говори о “новом човеку” кога ће он и његова револуција створити.

Чеова опсесија контролом навела га је да учествује у стварању безбедносног апарата чији је задатак био да потчини шест и по милиона Кубанаца. Током прве половине 1959. године одржан је низ тајних састанака у Тарири, недалеко од Хаване, у вили у коју се Че Гевара привремено повукао да би се опоравио од болести. Ту су највиши вођи револуције, укључујући и Кастра, осмислили кубанску полицијску државу. Рамиро Валдез, коме је Че током герилског рата био претпостављен, именован је за шефа Г-2, тела направљеног по угледу на руску Чеку. Ангел Кијута, ветеран шпанског грађанског рата кога су Совјети послали и који је био врло близак са Рамоном Меркадером, убицом Троцког, и каснијим Чеовим великим пријатељем, одиграо је кључну улогу у организовању система, заједно са Луисом Албертом Лавендеиром, који је радио и у Ла Кабањи. Сам Гевара је преузео управу над Г-6, телом чији је задатак била индоктринација оружаних снага. Инвазија у Заливу свиња, потпомогнута од стране Америке у априлу 1961. пружила је савршену прилику за консолидацију нове полицијске државе. Затворено је на десетине хиљада Кубанаца, и дошло је до нових масовних егзекуција. Као што је сам Че Гевара рекао совјетском амбасадору Сергеју Кудрајвцеву, контрареволуционари “више никад неће подићи главу”.

“Контрареволуционар” је израз који се примењује на сваког ко одступи од догме. То је био комунистички синоним за “јеретик”. Концентрациони логори су били један од начина на које је догматска власт гушила отпор. Историја приписује шпанском генералу Валеријану Вејлеру, управнику Кубе с краја XИX века, прву употребу термина “концентрација”, да би се њоме описала политика затварања маса потенцијалних противника – у његовом случају, присталица кубанског покрета за независност – у логоре ограђене бодљикавом жицом.

Кубански револуционари су век касније спремно применили ту домаћу традицију. У почетку, револуција је мобилисала добровољце за изградњу школа и рад у лукама, плантажама и фабрикама – све сјајне прилике за фотографисање Чеа као радника на доковима, Чеа као радника на плантажи шећерне трске, Чеа текстилног прегаоца. Врло брзо добровољни рад је постао мало мање добровољан; први логор за принудни рад, Гуанахакабибес, формиран је на западном делу Кубе крајем 1960. године. Овако је Че објаснио ову методу затварања: “Ми затварамо у Гуанахакабибес само оне сумњиве случајеве у којима нисмо сигурни да ли неко треба да иде у затвор… Људе који су починили мање или веће злочине против револуционарног морала… То је тежак рад, не окрутан, само што су услови рада тамо тешки”.

Овај логор је био претеча каснијег систематског затварања које је почело 1965. у провинцији Камагуеј, и то дисидената, хомосексуалаца, жртава сиде, католика, Јеховиних сведока, Афро-кубанских свештеника и другог сличног шљама, под ознаком Унидадес Милитарес де Аyуда а ла Продуццион, што ће рећи Војних јединица за помоћ производњи. Натрпани у аутобусе и камионе, “неподобни” би са упереним цевима били превезени у концентрационе логоре организоване по обрасцу Гуанахакабибес. Неки се не би никад вратили; други би били силовани, премлаћивани или осакаћени; а већина би била трауматизована за читав живот, као што је показао потресни документарац Нестора Алмендроа Непрописно понашање снимљен пре неколико деценија.

Тиме магазин свакако није био прецизан када је у августу 1960. године у својој причи са насловне стране револуционарну поделу рада на Куби описао на следећи начин: Че Гевара је “мозак”, Фидел Кастро “срце”, а Раул Кастро “песница”. Али, такве тврдње говоре о томе како је постојала перцепција да је Че Гевара одиграо кључну улогу у претварању Кубе у бастион тоталитаризма. Че на почетку није био уверљив кандидат за идеолошког чистунца, имајући у виду његов боемски дух, али током година обуке у Мексику, па потом и у периоду оружаних борби на Куби, он је израстао у комунистичког идеолога заљубљеног у Совјетски Савез. То је изазивало велику нелагоду код Кастра и осталих који су, у основи, били опортунисти и који нису бирали ни средства ни савезнике када се ради о освајању власти. Када су будући револуционари ухапшени у Мексику 1956. године, Гевара је једини признао да је комуниста и да учи руски (чак је отворено говорио о својим односима са Николајем Леоновим из совјетске амбасаде). Током оружане борбе на Куби, направио је снажан савез са Социјалистичком народном партијом (комунистичком партијом на острву) и са Карлосом Рафаелом Родригезом, кључним човеком за конверзију Кастровог покрета у комунизам.

Његов фанатизам учинио га је кључним шрафом у “совјетизацији” револуције која се често хвалисала својим независним карактером. Врло брзо пошто су барбудос дошли на власт, Гевара се укључио у преговоре са Анастасом Микојаном, совјетским замеником премијера, који је посетио Кубу. Њему је била поверена мисија унапређења совјетско-кубанских преговора током посете Москви 1960. године (било је то дуго путовање током кога је Че Гевару “највише импресионирала” Северна Кореја Ким Ил Сунга). Геварин други пут у Русију, у августу 1962. године, био је још значајнији, зато што је запечатио претварање Кубе у совјетску нуклеарну предстражу. Срео се са Хрушчовим на Јалти да би коначно уобличили детаље операције која је већ почела и укључивала уношење 42 совјетске ракете, од којих су половина биле наоружане нуклеарним бојевим главама, као и лансера и 42.000 војника. Пошто је својим совјетским савезницима изнео бојазан да би Американци могли сазнати шта се дешава, Гевара је добио уверавања да ће совјетска морнарица интервенисати – другим речима, да је Москва спремна да уђе у рат.

По биографији Че Геваре коју је написао Филип Гави, он се хвалисао да је “Совјетски Савез спреман да ризикује све, да уђе у незамисливо деструктиван атомски рат, само да би одбранио принцип”. Одмах пошто је окончана ракетна криза – и то Хрушчовљевим кршењем датог обећања о уласку у рат и договором са Америком иза Кастрових леђа, договором који је укључивао и уклањање америчких пројектила из Турске – Гевара је за један британски комунистички дневни лист рекао следеће: “Да су ракете остале, ми бисмо их, бранећи се од агресије, усмерили на само срце Сједињених Држава, и на сам Њујорк, и све их употребили”. Неколико година касније, он у Уједињеним нацијама изјављује: “Као марксисти, ми сматрамо да мирољубива коегзистенција држава не укључује коегзистенцију експлоататора и експлоатисаних”.

Гевара се дистанцирао од Совјетског Савеза у последњим годинама свог живота. То је учинио из погрешних разлога, окривљујући Москву да је идеолошки сувише мека и да у дипломатији чини сувише уступака – за разлику од Маове Кине, коју је почео да доживљава као рај идеолошке правоверности. У поруци из новембра 1964, њему близак совјетски званичник Олег Дарусенков, цитира Чеове речи: “Тражили смо од Чехословака оружје, они су нас завлачили. Онда смо тражили од Кинеза; они су рекли “да” после само неколико дана и чак нам ништа нису ни наплатили, тврдећи да се пријатељима оружје не продаје”.

У ствари, Че Гевара је био огорчен чињеницом што је Москва од других чланица комунистичког блока, укључујући и Кубу, тражила нешто заузврат за велику материјалну помоћ и политичку подршку коју им пружа. Његов коначни напад на Москву десио се у Алжиру 1965. године, на међународној конференцији, где је оптужио Совјете да су усвојили “закон вредности”, што ће рећи капитализам. Његов раскид са Совјетима, све у свему, није представљао поклич за независност. Био је то идеолошки крик, у стилу Енвера Хоџе, у коме се огледа жеља да се целокупна стварност потчини слепој идеолошкој ортодоксији.

Велики револуционар је имао шансу да у пракси спроведе своју економску визију, своју идеју социјалне правде, и то у својству директора Националне банке Кубе и Одсека за индустрију на Националном институту за аграрну реформу, где је био све до краја 1959, да би почетком 1961. постао министар индустрије. Период у коме је Гевара био задужен за највећи део кубанске привреде обележен је готово потпуним колапсом у области производње шећера, неуспехом индустријализације и увођењем бонова – а све то у земљи која је пре Батистине диктатуре била једна од четири економски најуспешније земље Јужне Америке.

Време које је провео на месту директора Народне банке, током кога је издавао новчанице са потписом “Че”, најбоље је сумирао његов заменик Ернесто Бетанкур: “Био је потпуна незналица у погледу најелементарнијих економских принципа”. Геварина моћ перцепције у погледу светске економије најбоље се исказала на конференцији у Уругвају када је предвидео да ће економски раст на Куби износити 10% годишње, и да ће до 1980. године тамошњи доходак по глави становника бити већи од америчког у том тренутку. На тридесетогодишњицу његове смрти, 1997. године, Кубанци су се хранили рационисаним количинама од 1,8 кг пиринча и 0,37 кг пасуља месечно; 1,2 кг меса двапут годишње, исто толико сојиног млека недељно и четири јајета месечно.

Земљишна реформа је одузела земљу богатима, али је пренела у руке бирократа, а не сељака (декрет о томе је написан у Чеовој кући). У име диверсификације, области под пољопривредним културама су смањене и радна снага преусмерена ка другим активностима. Резултат је био да је између 1961. и 1963. године, жетва била смањена за половину, на само 3,8 милиона тона. Да ли је зато напредовала кубанска индустрија? На несрећу, Куба не располаже сировинама за тешку индустрију, а због револуционарне прерасподеле, није имала ни чврсте валуте којом би могла да их купи – као што није имала новца ни за основна потрошна добра. До 1963. све наде у индустријализацију Кубе су напуштене, и револуција је прихватила своју улогу колонијалног снабдевача шећером за совјетски блок, у замену за нафту којом покрива своје потребе и коју препродаје другим земљама. У наредне три деценије, Куба ће преживљавати захваљујући совјетским субвенцијама које су се кретале од 65 до 100 милијарди долара.

Пошто је омануо као херој социјалне правде, да ли Че Гевара заслужује место у историјским књигама као геније герилског ратовања? Данас је доведено у питање и његово највеће војно достигнуће у борби против Батисте – заузимање града Санта Клара после изненадног напада на блиндирани воз. Многобројна сведочанства упућују на то да се командант воза предао унапред, могуће стога што је примио мито (Гутиерес Менојо, који је предводио другу герилску групу у тој истој области, један је од оних који су озбиљно оспорили Чеову званичну верзију о његовој победи). Непосредно после победе револуције, Гевара је организовао герилску војску у Никарагви, Доминиканској Републици, Панами и Хаитију. Све оне су неславно поражене. Аргентинског револуционара Хорхе Рикарда Масетија је 1964. послао у смрт убедивши га да из Боливије изврши напад на сопствену земљу непосредно пошто је у Аргентини обновљена представничка демократија.

Посебно катастрофална је била експедиција у Конго 1965. у којој се Че Гевара ујединио са двојицом побуњеника – Пјером Мулелеом на западу и Лораном Кабилом на истоку – против конгоанске владе коју су подржавале САД, уз помоћ плаћеника из Јужне Африке и плаћеника регрутованих из редова кубанских исељеника. Мулеле је заузео Стенливил, али је касније морао да се повуче. Док је био на власти, завео је терор, како што пише В. С. Најпоул, побио је све људе који су знали да читају и који су носили кравату. Што се тиче Че Гевариног другог савезника, Лорана Кабиле, он је у то време био само лењ и корумпиран; међутим, свет ће деведесетих сазнати да је и он машина за убијање. Како било, Гевара је већи део 1965. године провео помажући побуњеницима на истоку, да би на крају срамно побегао из земље. Напосредно потом је на власт дошао Мобуту и успоставио вишедецнијску тиранију. (И у земљама Латинске Америке, од Аргентине до Перуа, револуције које је Че инспирисао на крају су довеле до јачања бруталног милтаризма за дуги низ година).

У Боливији је Че био поражен још једном, и последњи пут. Погрешно је проценио локалну ситуацију. Тамо је аграрна реформа спроведена много година раније, влада је поштовала многе институције сеоских заједница, а војска је, без обзира на национализам, била блиска са САД. “Сељачке масе нам уопште ништа не помажу”, гласио је Геварин меланхолични закључак из боливијског дневника. А што је још горе, Марио Монхе – локални комунистички вођа који је понижавајуће лоше прошао на изборима, није било расположен за герилско ратовање – одвео је Че Гевару на осетљиву локацију на југоистоку земље. Околности Чеовог хватања у кланцу Јуро, непосредно после сусрета са француским интелектуалцем Режисом Дебреом и аргентинским сликаром Киром Бустосом (обојица су ухапшени пошто су напустили његов логор), показују колико је цела боливијска експедиција била аматерски подухват.

Гевара је свакако био одлучан, храбар и брз када је требало организовати живот на војничкој основи на теориторијама под његовом контролом, али ипак он није био генерал Гиап. У књизи Герилско ратовање он прихвата учење да народна војска може победити регуларну војску, да није неопходно чекати на праве услове зато што побуњенички фоцо (мала група револуционара) може створити те услове, и да се борба првенствено мора водити по селима и провинцији. (У његовим препорукама за герилски рат женама је резервисано место куварица и болничарки). Међутим, Батистина војска није била војска, већ корумпирана скупина бандита без много мотивације и организације, а герила фоцос је, са изузетком Никарагве, свуда редом завршавала у катастрофалном поразу, док је, с друге стране, за последње четири деценије Латинска Америка постала 70% урбана. Че је и у овој ствари грешио.

Последњих неколико деценија XИX века Аргентина је била друга на свету по брзини привредног раста. У последњој деценији тог века, аргентински радници су имали веће реалне наднице од радника у Швајцарској, Немачкој или Француској. До 1928. Године она је била двадесета у свету по бруто домаћем производу пер цапита. То све је у великој мери дело Хуана Баутисте Албердија.

Као и Гевара, и Алберди је волео да путује; као четрнаестогодишњак он је кроз пампе и пустиње пешке путовао са севера на југ, све до Буенос Аиреса. Као и Гевара, Алберди се супротставио тиранину, у његовом случају Хуану Мануелу Росасу. Као и Гевара, Алберди је имао прилике да утиче на револуционарног вођу који је дошао на власт – Хуста Хозеа де Уркиза који је 1852. године уклонио Росаса. Као и Гевара, Алберди је путовао светом као представник нове власти и умро је у иностранству. Али за разлику од старог и новог миљеника левице, Алберди никада није ни мрава згазио. Написао је књигу која је 1853. године послужила као основ за Устав који ограничава утицај владе, омогућава отворену трговину и обезбеђује власничка права, чиме је започео период од 27 година великог просперитета. Он се није мешао у ствари других држава и супротстављао се рату своје земље са Парагвајем. Његов лик неће красити стомак Мајка Тајсона.

Alvaro Vargas Llosa, “The Killing Machine, Che Guevara, from communist firebrand to capitalist brand”, New Republic, 11. i 18. jul 2005.

Каталаксија

www.vaseljenska.com/misljenja/masina-za-ubijanje-ce-gevara-od-komunistickog-agitatora-do-kapitalistickog-brenda/

0 гласовa