• За владавине Меркелове, Немачка је почела да враћа доминацију у Европи изгубљену после Другог светског рата. Започела је активну фазу обнове Бизмарковог Немачког Рајха
  • Није случајно што је Меркелова у обнови руске државности видела видела претњу: појавила се опасност да Немачка у случају препорода Русије изгуби оно што је стекла захваљујући краху СССР
  • Немачке амбиције не завршавају се само на доминацији у Европи, готово стеченој после распада СССР. Али, за кандидатуру за глобалну владавину у западном свету, за могућност да се равноправно такмичи са Англосаксонцима њој је, као и у време Вилхелма Другог и Хитлера, потребно да располаже ресурсима Русије, а, минимум, да обезбеди своју контролу над Украјином
  • Нови немачки и свеевропски „продор на Исток“ могао би да се загрцне на самом почетку и не доведе до рата у Украјини и највеће кризе на релацији Русија-Запад од времена Карипске кризе, када за то не би постојала заинтересованост САД. Немачка, чак ни заједно са ЕУ, још није способна да намеће своје услове Русији и да по свом нахођењу прекраја постсовјетски простор
  • Тежња САД да докрајче Русију била је за Немачку дар судбине. Меркелова је у изградњи Четвртог Рајха ставила акценат на максимално јачање сарадње са Сједињеним Државама. То Немачкој даје јединствену шансу да без Пакта Молотов-Рибентроп и рата на два фронта створи Четврти Рајх, неупоредив по снази са Другим и Трећим, способан да у случају срећног стицаја околности у јеку будућег сукоба Америке и Кине преузме вођство од Англосаксонаца
Пише: Игор ШИШКИН, заменик директора Института за земље ЗНД

        КРЕАТИВНО комбиновање политичког курса Аденауера (према западу) и Бранта-Шмита (према истоку) у XXI веку дало је своје плодове: Немачка је добила шансу да конвертује стечено економско лидерство у ЕУ у политичко, да покуша да поново реализује великодржавне тежње.

        Нова фаза у немачкој политици почела је још у време канцелара Герхарда Шредера: „Временом је Немачка (то се догодило највише захваљујући Шредеру, Штајнмајеру и Фишеру…) створила праву спољнополитичку доктрину која неизоставно подразумева интервенције: рат може бити тек последње средство након исцрпљивања свих осталих преговарачких ресурса“ – (Жером Вајан, професор, Француска).

        Немачка се први пут позиционирала као велика сила не само у економском, већ и у војно-политичком смислу већ у време Ангеле Меркел. Управо у периоду њеног канцеларстваа Немачка је почела активно да успоставља политичку контролу над ЕУ, да претвара „бриселску бирократију“ у послушне извршиоце воље Берлина: „Формално је седницом Европског Савета… председавао бивши премијер Пољске Доналд Туск… Међутим… сви знају ко заправо председава у Европи“ – (Тимоти Гартон Еш, „The Guardian“, Велика Британија, 2015.).

        На Минхенској конференцији 2014. године представници Немачке се чак нису ни трудили да сакрију глобалне амбиције своје земље: „Да не дужим, желим да говорим о новој улози Немачке у свету“  – (Јоахим Гаук, председник Немачке). „Примена војне силе је последње средство. Ја сам за политичку уздржаност. Али бих желео да кажем да то не значи немешање. Немачка је сувише велика земља да би само коментарисала питања у светској политици“ – (Франк-Валтер Штајнмајер, министар иностраних послова Немачке).

        Ове изјаве немачких политичара добро одржавају радикалну промену расположења Немачке у периоду владавине Ангеле Меркел.

         „Први пут у историји, Немачка је чисто економским методама успела оно што је деценијама раније покушавала, али није успевала војним: она, суштински, контролише огроман део европског континента. Заслуга за то умногоме припада управо бундесканцелару Ангели Меркел. Стварање својеврсног „Меркел-рајха“ могло могло би бити круна њене политичке каријере. Слава „ујединитељице европских земаља“ представља један од снажних фактора њене изборне подршке унутар земље“ – (Георгиј Бовт, публициста).

        У самој Немачкој резултати великодржавне политике Меркелове се веома цене: „Ангелу Меркел зову Бизмарковом наследницом. Данас су позиције Берлина у Европи много јаче него што су биле крајем XIX века. Тада је Немачко царство имало веома јаку конкуренцију у Великој Британији, Француској и Русији, а данас нема никог ко ми могао да угрози доминацију Немачке у Европи“ – („Spiegel“, 02.15.).

        Као што видимо, у Немачкој, за разлику од Русије, Меркелову и Бизмарка не супротстављају једно другом. Фактички, за владавине Меркелове Немачка је почела да враћа доминацију у Европи изгубљену после Другог светског рата. Или, другим речима, почела је активна фаза обнове Бизмарковог Немачког рајха, чијим се правним наследником СРН званично прогласила још у време Аденауера.

        Немачког рајха без продора на Исток не може бити. И није га требало дуго чекати. При том, нови „Дранг нахт Остен“ уопште није почео сада у Украјини. Први покушаји на традиционалној линији Немачке: Украјина-Крим-Кавказ учињени су много раније. И то овај пут обрнутим редоследом.

        Године 2008. министар спољних послова Немачке Штајнмајер изнео је план за решавање сукоба између Грузије и Абхазије који је, суштински, значио немачки протекторат над Абхазијом у замену за астрономску суму за ту малу републику – 20 милијарди евра инвестиција. Отприлике у исто време, представници ЕУ дали су повољну понуду Јужној Осетији: признавање независности од Грузије , чији би гарант била ЕУ, у замену за раскид савеза са Русијом.

        Тада су ти планови доживели фијаско: пропали су покушаји да се геополитички проблеми реше помоћу „магарца натовареног златом“. И САД су, како је показала агресија Грузије против Јужне Осетије 2008. године, имале потпуно другачије планове, који су били у очитој супротности с немачким.

        Следећи покушај Немачке догодио се 2009. године. Сагласност Русије да европске структуре контролишу Крим Штајнмајер је „сасвим случајно“ поставио као један од услова за давање подршке руској иницијативи са стварање новог система безбедности у Европи. Сан о претварању Крима у Немачку ривијеру нигде није нестао. „Треба да размислимо и о томе где би ЕУ и ОЕБС могли да појачају своје активности како би се спречио настанак нових нестабилних ситуација – на пример, на Криму“- (Франк-Валтер Штајнмајер, министар иностраних послова Немачке, 2009.).

Франк-Валтер Штајнмајер

        У том смислу се ваља присетити и покушаја Ангеле Меркел у време председниковања Дмитрија Медведева да издејствује да Русија преда Придњестровље у замену за обећање безвизног режима с ЕУ. Истина, резултата опет није било: „шаргарепа“ није прошла, као ни „магарац“ с 20 милијарди у Абхазији.

        Међутим, нова источна политика Ангеле Меркел се најбоље манифестује у програму „Источно партнерство“, чији је циљ да се Белорусија, Украјина, Молдавија, Јерменија и Грузија одвоје од Русије и пређу у сферу утицаја ЕУ. Тај програм се обично везује за Пољску, Шведску и „бриселску бирократију“. Али, треба бити свестан стварног политичког утицаја формалних аутора и извршилаца програма. Без Немачке никаквог „Источног партнерства“ ЕУ никада не би било.

        Нови „продор на Исток“, за који се после свих догађаја у Украјини никако  не може назвати мирним и бескрвним, није само данак традицији немачке спољне политике. Он је најдиректније везан за виталне интересе данашње Немачке која је стала на пут стварања Четвртог рајха. И, ма колико деловало чудно, за обнову руске државности. Сетимо се формуле Јулија Квицинског о улози моћи и немоћи Русије у политици Немачке.

        СРН је највише профитирала од распада СССР: припојила је Источну Немачку, ставила је под своју политичку и економску контролу Источну и Централну Европу, Балкан.

        Захваљујући отвореним тржиштима (у значајној мери захваљујући руском тржишту и руским сировинама) добила је додатне приходе који се мере стотинама милијарди, које су уложене у развој земље и које  су јој омогућиле да постане водећа привреда Европе. Без „немоћи“ СССР, а затим и РФ 1990-тих година ништа слично не би било могуће.

        Зато је у обнови руске државности Немачка, природно, видела видела претњу својим виталним интересима: постоји опасност да би у случају препорода Русије могла да изгуби оно што је стекла услед краха СССР. Није случајно што је у Сиднеју Меркелова изненада почела да говори о руској претњи на Балкану.

        Штавише, већ добијене дивиденде нису све на шта је Немачка могла да рачуна и шта је сматрала да јој је потребно.

        Немачке амбиције не завршавају се само на доминацији у Европи, готово стеченој после распада СССР. Али, за кандидатуру за глобалну владавину у западном свету, за могућност да се равноправно такмичи са Англосаксонцима њој је, као и у време Вилхелма Другог и Хитлера, потребно да располаже ресурсима Русије, а, минимум, да обезбеди своју контролу над Украјином.

        Интеграциони процеси на постсовјетском простору које је иницирала Русија на могу да ставе крст на стратешке планове Немачке. И опет је на снази стари комплекс немачке елите: или сад, док Русија још није пресудно ојачала, или никад: „Спремност Русије да створи Царинску унију и Евроазијски савез била је за Немачку она линија после које је уследио сукоб са Русијом“ – (Дмитриј Семушин, коментатор информативне агенције REGNUM).

        Промена немачке источне политике за владавине Ангеле Меркел – од сарадње ка конфронтацији – најдиректније је везана за планове о успостављању политичке хегемоније у ЕУ.

        С економском доминацијом Немачке у ЕУ су се већ помирили, али претензије на политичку доминацију изазивале су и изазивају опрез. Није случајно што је Немачка прилично дуго била принуђена да делује на политичкој сцени „из сенке“, преко „бриселске бирократије“. Међутим, распад СССР је био добитак не само за њу, већ и целу Европу.

        Без „највеће геополитичке катастрофе“ никакве ЕУ у њеним садашњим границама просто није могло бити, као што није могло бити ни пораста благостања Европљана 90-тих – почетком 2000-тих година. Зато су јачање Русије и покретање интеграционих процеса на постсовјетском простору отворили Немачкој могућност да окупи око себе европске земље на антируској бази и на тај начин легитимише своју власт у ЕУ: „Немачка је дошла до закључка да данас постоји само један начин да се унутар ЕУ постигне не само економска, већ и политичка доминација: да предводи антируски блок… играње Меркелове на антируску карту је њен покушај да стане на чело ЕУ у политичком и геополитичком смислу“ – (Дмитриј Суслов, заменик директора Центра за комплексна европска и међународна истраживања Високе школе економије).

Дмитриј Суслов

        Нови немачки и свеевропски „продор на Исток“ могао би да се загрцне на самом почетку и не доведе до рата у Украјини и највеће кризе на релацији Русија-Запад од времена Карипске кризе, када за то не би постојала заинтересованост САД. Немачка, чак ни заједно са ЕУ, још није способна да намеће своје услове Русији и да по свом нахођењу прекраја постсовјетски простор. Неуспеси у Абхазији и Придњестровљу су очигледан пример. У комбинацији с Америком – ти је већ друга ствар. Онда се однос снага нагло мења.

        Средином 2000-тих Америци је постало јасно да је прерано отписала Русију: она је преживела губитак огромне територије, вишеструко смањење економског и војног потенцијала, али се поново враћа на светску сцену као самостални политички центар. Штавише, као сила која претендује на равноправан дијалог са Сједињеним Државама, што се у последњих четврт века нико није усудио.

        Чак је дошло до тога да је Русија поставила питање ревизије резултата Хладног рата и израде нових међународних норми које одражавају мултиполарност данашњег света: „Треба сести и договорити се о исходу Хладног рата“. Треба да се одржи глобални конгрес који треба да окупи све кључне актере“ (Јевгениј Лукјанов, заменик секретара Савета безбедности РФ).

        За Сједињене Државе улог на столу су резултати њихове победе у Хладном рату који су им донели огромне политичке и економске дивиденде. Зато је неизбежан одговор на тежњу Русије да поврати место самосталног центра моћи био покушај да се Русија дотуче.

         „Дотући“ не значи вратити је у вазалну зависност из 90-тих. Циљ је другачији: док Русија још није ојачала, довршити оно што је почело распадом СССР.

         „Такозвани победници (у Хладном рату) решили су да прекроје цео свет искључиво по својој мери, у складу са својим интересима“ (Владимир Путин, председник Русије, говор на Валдајском форуму, Сочи, 2014.)

        Захваљујући напорима Бжежинског, у свести америчке, па и целе западне елите чврсто се уврежило мишљење да Русија без Украјине никада неће моћи да се врати међу велике силе. То се прихвата као аксиом. „Русија с Украјином је САД, Русије без Украјине је Канада“ – (Норман Стоун, енглески историчар).

        Зато је борба за Украјину избила у први план америчке стратегије уништавања Русије. С аспекта САД, одвајање Украјине од Русије омогућиће да се дефинитивно рашчисти европска позорница геополитичке борбе, даће Сједињеним Државама гаранцију за будућност без изненађења са стране Русије.

        Тежња САД да докрајче Русију била је за Немачку дар судбине. Појавила се могућност да се, користећи моћ сизерена по систему Конрада Аденауера, реализују витални немачки интереси: да се стави пок своју контролу Украјина.

         „Успостављање политичке контроле (економска је ствар технике) Немачке над Украјином значило би напредак у постојању Немачке. У периоду од 1918. године Немачка већ трећи пут покушава да окупира Украјину. Немци су одувек били заинтересовани за монополско коришћење украјинских ресурса“ – (Игор Николајчук, Руски институт за стратешка истраживања)

        Штавише, да се у случају потпуног успеха америчке стратегије узму под политичку и економску контролу још и ресурси Руске Федерације. Гаранцијом да ће управо Немачка највише профитирати од америчких геополитичких планова у односу на Русију Берлин сасвим логично сматра у скоријој будућности неизбежан сукоб САД и Кине. О томе сведочи већ објављени од стране Америке план преноса својих војно-политичких активности у Азијско-пацифички регион.

        У таквим условима Сједињеним Државама ће обавезно бити потребан надзорник у Европи и Евроазији. Сада је најважније доказати Вашингтону оданост и корисност.

         „У Берлину схватају да су ресурси САД за одржавање хегемоније у свету ограничени, и да се, штавише, смањују. Зато ће „учешће“ САД у будућем присуству у Евроазији бити селективне природе…. Зато ће Немачка почети да успешније користи за своје интересе оно што остане од Русије услед садашњег геополитичког сукоба“ – (Дмитриј Семушин, коментатор информативне агенције REGNUM).

        Зато је Ангела Меркел у изградњи Четвртог рајха ставила акценат на максимално јачање сарадње са Сједињеним Државама, искључиво из прагматичних разлога, што је типично за Немаце. То ће Немачкој дати јединствену шансу да без Пакта Молотов-Рибентроп и рата на два фронта створи Четврти Рајх, неупоредив по снази са Другим и Трећим, способан да у случају срећног стицаја околности у јеку будућег сукоба Америке и Кине преузме вођство од Англосаксонаца. То нису могли да ураде ни Вилхелм Други, ни Хитлер.

         (следи наставак)

fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/merkelova-se-sa-obamom-okrenula-protiv-rusije-jer-pravi-cetvrti-rajh

0 гласовa