ДИКТАТ БЕРЛИНА ПОСТАЈЕ НЕПРИХВАТЉИВ И ЗА ПРЕЗАДУЖЕНИ ЈУГ И ЗА РУСОФОБСКИ ИСТОК ЕУ

  • Не сломивши чак ни Источну Европу, Немачка се тешко може надати да ће сломити Западну. А ако миграциона политика владе Анегеле Меркел буде само политика Немачке, уз не само тиху саботажу већ отворено супротстављање целе Европске уније или њеног значајног дела – немачка „велика коалиција“, чије су шансе на наредним изборима ионако проблематичне, ризикује да претрпи најкатастрофалнији пораз у својој историји
  • Антимиграциони лук десничарске владе Мађарске, која у ЕУ представља условно проруски вектор и десничарске владе Пољске, која држи жестоку проамеричку позицију, указује на могућност појаве широког ситуативног антинемачког блока у ЕУ
  • Намера Немачке да казни Пољску европским санкцијама – последњи је покушај Берлина да потврди свој статус лидера ЕУ и натера непослушне да му се потчине ако га воле. Унутар ЕУ, Немачка заправо имитира пропалу глобалну политику САД које су такође покушавале да угуше све потенцијалне противнике, не желећи ни са ким да иду на компромис
  • Без савез са Русијом, Немачка остаје једини иритант за целу Европску унију (додуше из различитих разлога). Штавише, без савеза са Русијом, мало је вероватно да она може чак и притиснути Пољску подржану од САД
  • По трећи пут у својој историји, Немачка и Русија неумољивом снагом логике развоја политичке ситуације долазе до неопходности да разбију источноевропски „санитарни кордон“. Упркос свим разликама режима краљевске Пруске, императорске Немачке и нацистичког Рајха, као и царске и совјетске Русије, објективна политичка реалност их је увек гурала ка једном те истом решењу истог овог проблема

Пише: Ростислав ИШЋЕНКО, председник Центра за системске анализе и предвиђања

РУСИЈА је још увек славила Божић, када се Европска унија изненада нашла у ситуацији акутног унутрашњег конфликта.

        Немачка се окомила на Пољску и захтева увођење санкција ЕУ против ње. А Берлин је у овоме очигледно много одлучнији него при разматрању увођења антируских санкција.

        Повод – одступање Варшаве од „основних европских вредности“ потпуно је ирелевантан. Пољаци (нису ни први ни последњи у ЕУ) су одлучили да само донекле ојачају утицај државе на јавне медије и правосудни систем. Дакле, видимо повод, али не и прави узрок конфронтације Берлина и Варшаве. Разлог је утолико занимљивији што акције Немачке доведе у питање и онако крхко јединство у ЕУ.

        Европски парламент треба да 19. јануара разматра то исто питање.

        Одмах након што је 7. јануара измене закона потписао председник Пољске Анджеј Дуда, уследила је реакција Фолкера Каудера председника фракције CDU/CSU у немачком Бундестагу, кога је одмах подржао председник конзервативног блока у Европском парламенту Херберт Реул. Оба политичара су се заложила за увођење економских санкција ЕУ против Пољске. Сличан став је заузео председник Европског парламента Мартин Шулц, оптуживши Пољску за „Путинизацију Европе“ и спровођење политике супротне „основним европским вредностима“.

        Карактеристично је да у Европском парламенту Мартин Шулц представља Партију европских социјалиста (2014. је чак изабран за лидера групе социјалиста и демократа у Европском парламенту), а у унутарнемачкој политици је члан SPD. Влада Ангеле Меркел се након избора 2013. године у Бундестагу ослања на „велику коалицију“ CDU/CSU-SPD.

        Дакле, тврда антипољска позиција је једногласно објављена од стране свих партија немачке коалиционе владе и одмах преко њихових представника пренесена на европски ниво.

        Јасно је да је овај демарш усаглашен са федералном владом. Јер, да је реч искључиво о унутарполитичкој природи немачке иницијативе, све би се ограничило расправом у Бундестагу. Немачка је смишљено учинила неизбежном расправу о „пољском питању“ на највишем европском нивоу, пребацујући проблем у категорију спољнополитичких и општеевропских послова.

        Мало је вероватно да Берлин заиста планира брзо увођење европских санкција против Пољске. Тим пре што је Варшаву већ подржао мађарски премијер Виктор Орбан, који има дугогодишње искуство борбе са ЕУ управо по овим питањима. Међутим, ниво до којег је Немачка подигла ову ствар, указује на то да су влада Ангеле Меркел и владајући блок у целини спремни за дуготрајан сукоб унутар ЕУ, што значи да у резерви имају средства за притисак на Пољску, без обзира на могућу подршку Пољској дела источноевропских држава.

Има ли Пољска право држава да контролише државне медије?

        Шта су толико опасно немачке власти виделе у акцијама својих варшавских колега?

        Пољски закон је само ојачао контролу извршне власти над пољском јавном телевизијом и пољским радијом (чији ће управни одбор одсад именовати министар трезора), закон је такође одузео право Уставном суду да ускрати овлашћења судијама. Сада је то заједнички прерогатив Уставног суда и парламента, а за изрицање дисциплинске санкције судијама потребан је захтев председника или министра правде.

        У првом случају, власт у ствари јача контролу над државним медијима. Уосталом, у знак протеста против акција своје владе иступили су углавном руководиоци пољских државних гласила. У другом, процедура наметања санкција судијама и укидање њихових овлашћења се компликује, што би, у теорији, требало да побољша њихову транспарентност и смањи могућност злоупотреба.

        Међутим, удар који Немачка наноси Пољској, чије злоупотребе очигледно нису најзначајније у Европи, и борба против Варшаве – то уопште нису најједноставније ствари за Берлин. У чему је ствар?

Комплекс неоствареног царства

        Мислим да нећу погрешити ако кажем да од свих источноевропских држава, тзв. нових чланица ЕУ, једино Пољска – има комплекс неостварене империје који се не предаје. Ми се стално суочавамо са овим комплексом у виду неоправдане, на први поглед, пољске русофобије, која често тера Варшаву да води политику (укључујући и економску) супротну свом државном интересу. Довољно је присетити се да се пројекат „Северни ток“ појавио управо након што је Пољска одбила да размотри чак и могућност постављања другог огранка гасовода „Јамал-Европа“ на својој територији.

        Међутим, овај комплекс се не манифестује само у односима Пољске према Русији, већ и у њеним односима са лидерима Европске уније, са којима Варшава покушава да буде на равној нози. Ово је иста историјска карактеристика пољске политике, као и њено супротстављање Русији.

        Почетком XXI века у пољској политици дошло је до само једне значајне промене – франко-британска оријентација из 1939. године је замењена садашњом америчко-британском. У осталим стварима Пољска и даље претендује на своју доминацију у Источној Европи (барем у балтичким државама, Белорусији и Украјини). При чему, она Европску унију види као средство за остваривање својих интереса. Грубо говорећи, Француска и Немачка треба да политички, економски и финансијски осигурају геополитичке планове Варшаве, а да они не би довели ову своју дужност у питање, Пољска је преузела на себе часну мисију осигурања америчких интереса како у источној Европи, тако и у целој ЕУ.

        У почетку су ову грешку правиле и Чешка и Мађарска. Довољно је да се присетимо да је управо њих (заједно са Варшавом) имао у виду тадашњи француски председник Жак Ширак када је рекао да су те земље „пропустиле прелепу прилику да ћуте“, подржавши, још у статусу кандидата за чланство у ЕУ америчку агресију у Ираку.

        Међутим, током времена, Чешка и Мађарска, не патећи од комплекса неоствареног царства, заузеле су прагматичнију позицију, како у односима са Русијом, тако и у унутаревропским односима. Варшава је, с друге стране, са радошћу остала главни покретач остваривања америчких интереса у Источној Европи. Прибалтичке државе су само вагони те пољске „локомотиве“.

        Јасно је да пољске политичке амбиције, без икаквог материјалног ослонца, нису могле да радују Немачку, која је била принуђена да троши своја средства за одржавање целе ЕУ, а сада јој, фактички, предлажу да финансира још и империјалну фантомску Трећу Пољску Републику. До сада су се Немци, имајући од своје економске доминације у Европској унији не мали профит, мирили са пољском фрондом – јер је зарада и даље превазилазила трошкове.

        Али, све је почело да се мења последњих година.

        У почетку, Немачка је преузела на себе све политичке тешкоће повезане са смењивањем Јануковича и украјинском евроасоцијацијом (коју су иницирале и промовисале Пољска и Шведска), схвативши, када је дошло време да се дели плен, да је (градоначелник Кијева) Кличко немачки кандидат за председника одбачен од стране САД, а да ће сада Вашингтон сам одлучивати кога ће држати на власти у Кијеву.

        Затим су Немачку погодиле и санкције ЕУ, уведене против Русије не само под притиском САД, већ и уз снажно лобирање Велике Британије, Холандије, Шведске и исте те Пољске. Штавише, осим губитка немачког бизниса од санкција, Берлин је добио још и индиректан ударац због губитака других земаља ЕУ – опште погоршање финансијско-економске ситуације у Европској унији смањило је капацитет европског тржишта за немачку робу, што је повећало немачке трошкове за одржавање „заједничког европског дома“.

        Биланс прихода и расхода у немачком пројекту ЕУ отишао је у губитак.

        У исто време Пољска, изгубивши на извозу јабука у Русију, активно је покушавала да профитира од реституције изгубљене имовине њених грађана у Украјини, и (већ на званичном нивоу – у говорима председника Анджеја Дуде пред посланицима) прецизно објављује претензије на обнављање своје источне границе – тамо где је била 1. септембра 1939. године. Оно што је упечатљиво, предратну западну границу Пољаци не планирају да мењају у корист Немачке.

        Коначно, док се Немачка свим силама бори за смиривање конфликта око Украјине и враћање конструктивној сарадњи са Русијом, Варшава игра на погоршање ситуације. Имајући у виду пољски безумни образац из 1939. године, у Берлину не могу искључити варјанту у којој политички наследници маршала Ридз-Смигла покушавају да увуку ЕУ у рат са Русијом због Украјине, све у интересу Сједињених Држава.

        Могуће је да је капља која је прелила чашу била фактичка саботажа земаља ЕУ око прихватања азијско-афричких миграната. Сви ово саботирају, али посебно активно против немачке идеје расподеле терета између свих земаља ЕУ иступају балтичке земље и Пољска. Јасно да на три балтичке земље, које су обично означене једном речју (јер тако мало значе у светској политици и заједно и појединачно) нико не обраћа пажњу. Оне само прате Пољску.

        Довољно је притиснути Варшаву – Остзејске земље ће се моментално поклонити пред немачком снагом.

        И управо у том смислу, пољска државна контрола над штампом и судовима драстично смањује немачки утицај на ситуацију.

        Подсећам да у самој Немачкој владина политика промовисања миграција још увек није изазвала масовне протесте само из два разлога.

        Прво, мозак људима марљиво испира либерална штампа, натурајући им комплекс кривице и називајући фашистима све оне који покушавају да захтевају од миграната минимум поштовања закона.

        Друго, немачки правосудни систем је оријентисан ка попустљивости према мигрантима и драстичном кажњавању било каквих антмигрантских акција.

        Рад са независним медијима и самодовољним правосудним системом давао је Берлину прилику да формира потребну информациону, а затим и правну позадину у целој ЕУ. Контролишући информациону политику и судове, пољске власти ствари окрећу у супротном смеру.

        С обзиром на чињеницу да сличне ствари ради и мађарска влада, а уз њих, као и обично, стоје балтичке државе, Немачка је суочена са обједињеном опозицијом Источне Европе против њене миграционе политике.

        Не сломивши чак ни Источну Европу, Немачка се тешко може надати да ће сломити Западну. А ако миграциона политика владе Анегеле Меркел буде само политика Немачке, уз не само тиху саботажу већ отворено супротстављање целе Европске уније или њеног значајног дела, немачка „велика коалиција“, чије су шансе на наредним изборима ионако проблематичне, ризикује да претрпи најкатастрофалнији пораз у својој историји.

        Потрошена је колебљива политика Берлина, која подразумева формалну подршку санкционој стратегији Вашингтона уз истовремене покушаје да се обнове односи са Русијом на основу минских споразума о Украјини.

        Кијев одбија да испуни своје обавезе. Вашингтон инсистира на верзији, према којој имплементацију минских споразума мора да обезбеди Русија.

        У самој ЕУ, Мађарска, Грчка и Италија све активније иступају против санкционе политике, а истовремено и против, од Берлина наметнуте, политике штедње. На истоку и југу Европе јачају позиције деснице која се залаже како против финансијске политике ЕУ, наметнуте од стране Берлина, тако и против миграционе политике Ангеле Меркел.

        Антимиграциони лук десничарске владе Мађарске, која у ЕУ представља условно проруски вектор и десничарске владе Пољске, која држи жестоку проамеричку позицију, указује на могућност појаве широког ситуативног антинемачког блока у ЕУ.

        Из разних разлога, диктат Берлина показује се неприхватљивим и за презадужени југ, и за проамерички исток ЕУ.

Меркелова ухваћена између две ватре

        Меркелова се на крају нашла у позицији Јануковича, свргнутог уз њену активну подршку, кога је проруска Украјина одбацила због пацифистичке позиције према мајдану, а проамеричка – због недостатка русофобије. У ери жестоке поларизације, покушај заузимања позиције „ни ваше, ни наше“ спречава „и ваше, и наше“.

        Русофобске Пољска и балтичке државе од Немачке захтевају праћење у стопу америчке политике без икаквих колебања – до уласка у злогласни TTIP (трансатлантско трговинско-инвестиционо партнерство), које ће установити коначну доминацију САД у ЕУ и превођење Немачке на ниво исте те Пољске (по верзији Варшаве – уздизање Пољске уз слабљење Немачке).

        Огрезлом у дугове просјачком југу неопходно је обнављање и проширење трговинско-економског партнерства са Русијом, које би дало наду за опоравак привреде ЕУ и решавање проблема дуга. Берлин је у тренутној позиција камен спотицања и за једне и за друге.

        Намера Немачке да казни Пољску европским санкцијама – последњи је покушај да потврди свој статус лидера ЕУ и натера непослушне ако не да је воле, онда да јој се макар потчине. Унутар ЕУ, Немачка заправо имитира пропалу глобалну политику САД, које су такође покушавале да угуше све потенцијалне противнике, не желећи ни са ким да иду на компромис.

        Међутим, Варшава је трн у Источној Европи како за Немачку у ЕУ, тако и за Русију. При чему се Пољска, и у једном и у другом случају, ослања на подршку САД. Управо зато су константни у последњих неколико година покушаји Москве да пружи руку Берлину (и Паризу, који има сличне проблеме) преко глава источноевропског „санитарног кордона“ потпуно логични са становишта државних интереса како Русије, тако и Немачке. Као и у интересу очувања јединствене ЕУ.

        Без савез са Русијом, Немачка остаје једини иритант за целу Европску унију (додуше из различитих разлога). Штавише, без савеза са Русијом, мало је вероватно да она може чак и притиснути Пољску подржану од САД. А ако Варшава издржи све нападе које против ње буде мобилисао Берлин (укључујући и на нивоу европске бирократије) за немачки ауторитет у Европској унији то ће бити ништа мање катастрофално него што је то за кредибилитет САД на Блиском Истоку, немогућност да се сруши Асад подржан од стране Русије.

        По трећи пут у својој историји, Немачка и Русија неумољивом снагом логике развоја политичке ситуације долазе до неопходности да разбију источноевропски „санитарни кордон“.

        Упркос свим разликама режима краљевске Пруске, императорске Немачке и нацистичког Рајха, као и царске и совјетске Русије, објективна политичка реалност их је увек гурала ка једном те истом решењу истог овог проблема.

        Једина разлика је што је у XVIII-XX веку проблем решаван уз помоћ војно-политичке ликвидације граничних земаља. Сада је много економичнији, приступачнији и ефикаснији начин финансијско-економског притиска и политичко-дипломатске изолације.

        У сваком случају, неминовна је геополитичка координација заснована на заједничким (макар били и ситуациони) стратешким интересима.

        Превео: Срђан Ђорђевић

извор: fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/merkelova-vodi-svoju-partiju-ka-najkatastrofalnijem-izbornom-porazu

Прочитај без интернета:
5 гласовa