Суочен са могућношћу да не може да дође до хлеба, да не може да запосли дете, да не може да се бави бизнисом, човек постаје мекши и лакше се преметне, а онда, за свој премет, почиње да тражи и унутрашње-психолошко оправдање и оправдање пред људима. Није он постао Црногорац, од ђеда Србина, зато што је хтео више хлеба, него зато што је открио оно што ђед није знао, па се приклонио научном погледу на нацију

„Под кестеном сенке дуге, издадосмо једни друге:

Издадосмо без капаре, једни друге за две паре“

Џ. Орвел, „1984.“

Каже велики Фјодор Михајловић Достојевски: „Не живи се само од хлеба и воде, али је за већину људи очегледније да се без хлеба и воде не живи, него да се не живи само од њих“. Тиме је прецизно постављен оквир за људску природу и то онакву каква је, а не каква треба да буде. Појединац може да изађе изван ових оквира, било да је градитељ, или рушитељ, али човек, као врста, не може. Врста има своја ограничења, појединци не. Један човек може, у тешкој ситуацији, да скочи с моста и прекрати муке, али народ још ни један с моста није скочио. Нити је један народ састављен од Обилића, нити од Бранковића. Преовлађује средњи тип, који је вазда гледао (и гледаће) своја посла и хлеб свакодневни.

Тамо где се и када се до хлеба долази лакше и где идеолошке и верске ствари нису услов за три оброка дневно, људи су, по природи ствари, постојанији. Тамо где се боље једе ако си Турчин, или се брже дође до стана ако си присталица владајуће идеологије, где дете можеш да запослиш само кроз партију, ту су људи ломљивији и лакше се преметну. Уверен сам да су све наше мене мање-више на томе засноване. Доцније, кад се наједемо, онда преверу дигнемо на ниво принципа: нисам се ја потурцио да би јео, него из ината. Шипак. Или оно наше: нисам ја постао комуниста због ове кућице на Дедињу и овог Масератија, него зато што сам веровао у победу радничке класе. Ма није могуће? Да си веровао у Деда Мраза, постао би ирвас и упрего би се у санке? Ми имамо, што је сасвим људски, а нарочито српски, читаву скалу изговора за сваку опачину коју урадимо.

Управо зато не осуђујем данашње Црногорце, или се бар не љутим на њих. Монтенегрини су друга прича. Суочен са могућношћу да не може да дође до хлеба, да не може да запосли дете, да не може да се бави бизнисом, човек постаје мекши и лакше се преметне, а онда, за свој премет, почиње да тражи и унутрашње-психолошко оправдање и оправдање пред људима. Није он постао Црногорац, од ђеда Србина, зато што је хтео више хлеба, него зато што је открио оно што ђед није знао, па се приклонио научном погледу на нацију.

Опет, зла коб таквог става је што те, с мање или више презира, посматрају они који су остали уз дедове, а нису попасли дукљанску траву. Они, и кад ћуте, говоре против тебе. Нису се одрекли, нису потрчали за хлебом и привилегијама. Од тебе ка њима струји мржња, а враћа се презир. Не зна се шта је горе.

Ипак, и ми, који нисмо променили веру и нацију, умемо да будемо погани јер, издржавши све притиске и сво подмићивање, хоћемо да изменимо људску природу и осуђујемо оне који нису имали снаге колико и ми. Приговор на конвертите је увек, делом, и приговор на људску природу, која је таква каква јесте. Нису сви једнако снажни и отпрони. Неко се сломи на два шамара, а неко, као Мустафа Голубић, три месеца трпи муке и ни реч не каже. Као што нисмо сви једнако високи, једнако лепи, једнако паметни, тако нисмо ни сви једнако ментално снажни. Нема ту љутње. Љутња почиње тек кад конвертити почну да ти соле памет, уместо да ћуте. Једном већ написах, па да поновим: колико конвертита и отпадника имате међу староседеоцима у Војводини? Ни једног. Имали су хлеб и имања од по 20 хектара. Што би постао Мађар? Шта то Мађар може да му да, што овај већ нема. Са нама, брђанима, је другачије.

Зато мислим, иако признајем да нисам добар познавалац односа у Црној Гори, да Црногорце не треба отуђивати и изгуравати из српства. Прилично сам сигуран да још чувају дедовске капе са четири оцила, да воле гусле, Лазара и Милоша, да им још светли Његош на Ловћену, али пусти хлеб чини своје. Сумњам да ће много Црногораца бацити коцку са вечношћу да им Мираш држи опело и верујем да ће се многи од њих, кад осете да им се ближи смртни час, сетити да су Срби. Ваљда ће то и деци шапнути. Верујем, исто тако, да 90% Црногороца то јесу само зато што од тога некакву фајду имају. Оно што је опасно је то да се црногорштина уседи у две-три генерације, па да се забораве узроци премета. То нам се десило са муслиманима и то је, боље но ико, објаснио бесмртни Меша Селимовић, из братства Вујовића. Он је упамтио, многи други нису. Колико ће Црногораца, данас, својој деци рећи: „Децо моја, преметнуо сам се због муке и невоље“? Врло мало. Правдаће се и пред децом, и пред људима.

Знам да ће ме многи омрзнути због овог што кажем, јер су страсти далеко одмакле, али мислим да према Црногорцима треба да држимо испружену руку и да не поновимо грешку, као са потурицама. Јесте да су они први направили корак, али смо ми брзо изгубили ширу слику, погордили смо се пред њима и заувек их отерали. Они, мислим на данашње Црногорце, немају много избора: или ће прихватити братску руку, ако остане испружена, или ће постати србомрсци у само две генерације. Трећег нема.

Не кажем да ће сви прихватити братску руку, можда ни већина, али због оних, који се још нису ослободили Светог Саве и Његоша, вреди ту руку држати испружену. Да се не лажемо: ни ми, који смо остали Срби, нисмо толико постојани, колико волимо да мислимо да јесмо. Наше ћерке нису оно што су биле наше мајке, и ми се, често, клањамо Мамону и нисмо спремни баш сви да погинемо за српство. Линија превере је веома, веома танка. Чак и неки, који су данас Срби, сутра ће постати Црногорци. Сигуран сам, чак, да се то свакодневно дешава, да превера још није завршена.  Нити је сигурно да ће сва црногорска деца остати Црногорци, нити је сигурно да ће сва српска деца остати Срби.

Она лепљива и помало неукусна прича о томе како Црногорци само чувају извесну самобитност и ексклузивитет, јесте литература. Пре на то могу да се позову Шумадинци, него Црногорци. Српски народ је или јединствен, без „самобитности“, или није народ, него конфедерација племена, од којих свако мисли да је најбоље. Различитости у српском народу нису мана, него предност, у односу на народе који су сатерани у стадо, са једном бојом и једним укусом. Срби из Србије имају истрајност, из Војводине постојаност, из Црне Горе и Крајине храброст и физичке особине које нико други нема. На свему томе се не гради самобитност, него јединство, јер нико нема све, а сви имамо, ако смо заједно.

Још једном се извињавам, ако сам шта погрешио и ако нешто не разумем како треба. Мој поглед је из далека и примићу сваку критику.

www.in4s.net/index.php/mi-mi/

0 гласовa