Осећамо се сувише дискриминисано и сувише обесправљено у својој рођеној земљи. Ово је земља где сви осим њених грађана имају права да кажу шта мисле. Ово је земља где једино право које имаш јесте право да умреш. И то само ако ниси запослен, јер ако јеси, смрт мораш да најавиш минимум петнаест дана раније.

Ово је земља где, кад кажеш шта мислиш, окарактеришу те као фашисту јер не подржаваш свеопшту хипокризију и перверзну потребу да се некоме угоди науштрб целог народа. С једне стране пресинг цркве која је постала све сем темељ духовности, с друге стране пресинг политичара који су већи криминалци од криминалаца које хапсе, а са треће стране пресинг разних удружења грађана за заштиту права нпр. кокошака, јајета, диносауруса, произвођача чачкалица, мафијаша, манипулатора, лопова итд.

Ово је криминална држава где се глупост коти на сваком ћошку, рађајући бездан идиотлука и бесмислица, тривија и гротески. Ако ишта буде сатрло овај народ, сасвим сигурно ће то бити глупост, лицемерје и селективна правда.

Да има икакве праведности, нико се не би осетио дискриминасаним чистим изношењем нечијег мишљења, нити би ту особу која је изнела мишљење мога назвати фашистом, нацистом или било којим појмом са негативном конотацијом. Да не постоји фаворизација одређеног дела друштва, нико не би имао проблем са тим ко ће шта рећи.

Ово је држава где се ни инвалиди нису збринули, где болесни немају услове за лечење а деца умиру скоро свакодневно од тешких болести које се лече једино великим количинама новца јер је хуманост изгубила значај, и само новац лечи. Ако си сиромашан – ти цркни. Нација ће туговати три дана, колико васпитање налаже, после ће те заборавити. Мада, заборавиће те много пре, можда чим земља падне преко твог ковчега, а можда и пре него што си умро, јер су те живог сахранили. Нема везе што си, анђеле, било нечије дете, брат, сестра, друг. Нема везе што си живео само пар година. Није то битно. Битно је да се ратује за права људи којима се та права ни не укидају. Нема везе што је инвалидима; осим што су рођењем или стечено ограничени на кретање и делање; нема никакве везе што ни оно што им можемо помоћи, ми не помажемо. Какве везе има? Њима ништа не треба? Они нису људи? Али се страсно и са одсјајем лудила у очима бране права једних да они други немају права на изјашњавање које се супротставља мишљењима првих.

Ово је држава у којој о правима жена највише говоре жене које живе у савршено балансираном браку где се њихова права никада не доводе у питање. Оне обесправљене ћуте јер немају права да проговоре, јер су у страху да нико неће реаговати на њихов вапај као што никада раније нико и није реаговао. Овде о правима мушкараца вичу они који код куће имају жене змајеве: способне да буду и жене и мајке и курве и светице – све по потреби, а да не изгубе свој прави идентитет. Они оштећени су скрајнути јер ко ће им веровати да их жена угњетава? Овде о правима мањина говоре они чије право нико ни не доводи у питање, док већина која живи на ивици егзистенције нема ама баш никаква права. Та већина која живи у свакаквим, само не и хуманим условима, та већина нема права на мишљење и став. Нема права да се не слаже са нечијим мишљењем и ставом. Нема права чак ни да мисли другачије него што се то од њега, као припадника већине, очекује.

Зато, немојмо о правди и правима, јер то одавно не постоји. Можда, евентуално, постоји за појединца, али не и за народ. Ми смо избеглице у својој земљи. Помирите се с тим. Или промените то.

Ивана Пекић Малимарков

facebookreporter.org/2015/08/24/ми-смо-избеглице-у-својој-земљи-помири/

0 гласовa