АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ

Тешко је не приметити тренд изливања политичких и друштвених питања у сферу сатиричних портала и емисија

Последњих година, посебно после серије „обојених“ револуција названих „Арапско пролеће“, писање о коришћењу медија, Интернета (са акцентом на друштвене мреже), јавних личности и друштвених феномена за агресивно наметање западних вредности постало је опште место у дискурсу многих интелектуалаца и аналитичара. Исто то постало је разматрање утицаја који се, користећи исте полуге, може остварити на политички живот једне земље кроз подстрекавање режираних протеста. Ипак, мало ко се упуштао у конкретизацију тог феномена која би подразумевала прецизно именовање инструмената и објашњавање методологија које се том приликом користе.

Пре свега, важно је разумети да се не ради о обичном информационом рату софистикованим методама, које нам је пружио улазак у информатичко доба; пре би се могло рећи да је то један од деривата много сложенијег пројекта.

Први задатак и предуслов за успех било које пропагандно-манипулативне методе је дуготрајно и потпуно превредновање свих аксиолошких постулата једног друштва и наметање западних светоназора и образаца понашања као једино прихватљивих форми мишљења и деловања. Колонијалистичка освајања западних земаља, посебно оних са енглеског говорног подручја, била су праћена и културолошком експанзијом, која никада није узимала у обзир било коју врсту културног диверзитета у настојањима да створи униформне и општеприхваћене вредносне обрасце. Ни данас Запад не зазире од примене силе у тим настојањима, озакоњујући своје цивилизацијске норме у свим земљама које су под његовим политичким утицајем и подводећи их под сингатму о „универзалним људским правима“. Сликовит пример тог тренда могао се видети прошлог септембра, када је у пустом Београду преплављенoм полицијом и наткривеном хелихоптерским елисама група младих активиста и чланова невладиних организација искористила своје „грађанско право“ да вређа патријарха и Српску православну цркву на тзв. Паради поноса види фотографију испод). Слично се десило коју годину пре, кад су, такође под заштитом полицијских кордона, поболи статуу Исуса Христа на штикле у намери да искажу протест против друштвене и институционалне дискриминације трансродних особа. Тако је сексуалност – која је некад у Србији, као и свуда, била првенствено ствар приватности – постала јавна ствар; изграђено је право појединца, укључујући и моралну подршку околине, да јавно обзнањује који тип сексуалне праксе упражњава, право да формира јавни идентитет на основу те сексуалне праксе, право да јавно манифестује такву врсту идентитета, као и право да захтева да се о томе информишу деца у јавним школама итд. Насупрот томе, религија, која је некад била јавна ствар, гурнута је у приватност, избачена из јавног простора, протерана из установа и школа, па се чак са становишта јавног морала сматра неприличним да појединац истиче свој верски идентитет, укључујући и саму побожност. [1]

ВЕСТЕРНИЗАЦИЈА: ШИРЕЊЕ И ЗАКОНОМЕРНОСТ
Ништа од тога не би било проблематично да се највећи број грађана Србије не противи таквом погледу на свет, који је – и поред тога што би у демократским системима грађани требало да имају последњу реч – на овај или онај начин ушао у све поре јавног простора. Којим методама и средствима се постиже то да се чак и веома конзервативна друштва, чије вредности су вековима биле дубоко укотвљене у народној свести – попут друштва предратног царистичког Јапана – у релативно кратким процесима вестернизују до те мере да се за само пар деценија не може више препознати ни траг органске културе одређених поднебља? Не треба упасти у замку, па све модерно проглашавати лошим нити све аспекте западне културе гледати са презиром, тим пре што је она свету ипак подарила доста тога доброг. Међутим, ипак би се требало упитати како је могуће, рецимо, следити дефиницију конзервативизма Ивана Иљина („одбацивање негативних тенденција садашњости“), тј. сачувати посебност своје културе или цивилизације, а истовремено не бити проглашен ретроградним и заосталим и евентуално не страдати због тога?

gejparada201401Да бисмо разумели како зауставити талас вестернизације, прво морамо да разумемо методе и закономерност њеног ширења као и да сагледамо крајње домете прихватања западне парадигме.

Њен крајњи домет је пројекат постмодерног човека, ослобођеног сваке аутентичности своје историје, културе, религије, филозофије или било каквог антрополошког диверзитета (чак и полног). Резултат је човек чији покретачи су искључиво жеља за новцем и престижом, као и опетовано испуњавање сопствених физиолошких потреба. Пре свега, пројектовани човек сутрашњице је необразован и неинформисан, јер су политички аналфабетизам и медијска неписменост друштва својеврсни социјални хумус за сваку врсту политичке манипулације.

Пројекат постмодерног човека, дакле, није тек бесмислена и параноична конструкција или „теорија завере“ конзервативних мислилаца који са подозрењем гледају на све што им (пост)модерно доба доноси, већ пажљиво осмишљена стратегија, чији циљ је да својим креаторима донесе трајну економску и политичку превласт и утаба пут монополарном свету, тј. „планетарном западу“, у коме више не би постојале географске, културно-цивилизацијске, правне или било које друге препреке за централизовано управљање планетом.

„КАО ТРАВА КРОЗ АСФАЛТ“
Кад је реч о методологији ширења западне морално-вредносне парадигме, она је, будући вековима усавршавана, постала толико сложена и дубока да је данас свету који је дубоко загазио у информатичко доба тешко да сагледа све њене аспекте и појавне облике. Кодови либералног глобализма пробијају „као трава кроз асфалт“ (Александар Дугин) и најделотворније се усађују на несвесном нивоу – кроз навике, рекламу, гламур, технологије, мрежне моделе. [2]

Другим речима, мреже, схеме и модели деловања либералних трансмитера, као посредничких оруђа за ширење одређеног система вредности, јесу до најситнијих детаља промишљени пројекти који се налазе у непрекидној емисији (неретко и сублиминалних) порука које нашу свест константно држе натопљену садржајима који се кроз њих одашиљу, на тај начин подсвесно мењајући вредносне оријентире циљних сегмената друштва.

Најочитији пример таквог деловања у домену масовних медија у Србији видимо у раду медијске куће Б92. Готово секташки идеолошки кохерентни, чланови информативне, забавне, културне или било које друге редакције у саставу Б92 сваком пласираном информацијом непрекидно промовишу западноцентрични поглед на дешавања у свету политике и константно глорификују супремацију западне културе и идеологије у свим аспектима живота. Ипак, будући да њихово деловање представља неку врсту националног проводника универзалних феномена, простор за креативност уређивачких тимова прецизно је оивичен светоназорима у оквиру чијих граница морају да се крећу.

informatickirat09Ако у сличном контексту сагледамо глобални тренд свеобухватног протеривања културе из свих пора јавног простора да би на њено место као својеврсни супститут у процесу изградње Ди Геборовог „друштва спектакла“ дошла забава, биће нам јасно зашто на Б92 не могу да се виде „старомоделни“ квизови попут оних на РТС, где се људи такмиче у одговарању на питања из историје и културе, већ срећемо концепт са једним „забавним“ водитељем-глумцем, његовом оскудно одевеном и не превише причљивом асистенткињом и екипама такмичара са уврнутим именима који се надмећу у реторичким заврзламама и пристају да им на главу стављају неке справе налик на футуристичке машине за лоботомију. Важно је знати да је то пре закономерност него случајност, исто као и чињеница да верзија америчког Дизниленда која се налази на 35 минута вожње од центра Париза има већу посећеност од Лувра и Ермитажа заједно. Наравно, та минуциозно искалкулисана стратегија не одликује само забавну редакцију Телевизије Б92. Све што они објаве, од наслова вести на сајту до слика које их прате, промишљено је и увијено у сугестивно-манипулативни целофан. Кад се ради о важним питањима светске политике, вести се често у потпуности копирају са популарних страних портала који имају сличне циљеве и оперативне методе.

МЕДИЈСКИ „ПАМЕТНИ ВИРУС“
Б92 је, дакле, са једне стране, само локални трептај свепрожимајућег либералног система вредности, а, са друге, моћна политичко-пропагандна полуга западних амбасада у Србији. Колико детаљно се размишља о медијским стратегијама и перцепцији информација, довољно говори чињеница да се на Јавном сервису Србије (РТС) емитује спот о курсу за правилно коришћење медија под називомМедијска писменост, при чему се у доњем десном углу екрана, на месту намењеном за спонзоре и покровитеље сличних пројеката, поред НУНС и УНС, на најистакнутијем месту може прочитати и USAID.

Ипак, масовни медији данас више нису једини ослонац информационих (или мрежних) ратова. Ако бисмо, због деструктивног утицаја на државни организам и убрзаног ширења, мрежне стратегије упоредили са неким вирусом, онда би то био вирус HIV који научници називају и „паметним вирусом“ због тога што је способан да трансмутира у друге облике и форме те да постепено амортизује и на крају потпуно поништи дејство сваке терапије усмерене на његово сузбијање. Неколико пута примењена стратегија постаје лако читљива и самим тим мање ефикасна, па архитектоника и формат мрежних ратова константно мутирају и усавршавају се. Данас су већ постали толико софистиковани да се може рећи да, и поред тога што у свакој таргетованој земљи постоји монопол конвенционалних медија у власништву једног или више инвестиционих фондова, имају све мању улогу у поменутим процесима. То, наравно, не значи да се напушта стратегија утицаја кроз традиционалне медије. На пример, у Србији је амерички фонд ККР, на чијем челу је бивши шеф CIA Дејвид Петреус, за само годину и по дана покуповао СББ, Гранд продукцију, интернет издање Блица, отворио ТВН1 а наводно има намеру и да преузме једне дневне новине [3] и још две телевизије са националном фреквенцијом. Међутим, на таласу опште деполитизације становништва никли су и хибридни модели медијских пројеката (најуспешније презентованих на интернету), који, увијени у шаљиво-забавни огртач хумора и намењени претежно млађој популацији, представљају неку врсту микстуре политичко-пропагандних инструмената и емитера одређених – већ описаних – идеолошких, моралних и вредносних норми.

ДУХОВИТИ ПСЕУДОБУНТОВНИЦИ
Ако живите у Србији и користите Интернет, тешко је да у последње време нисте приметили тренд својеврсног изливања политичких и друштвених питања из домена колико-толико политички коректних дебата у електронским и штампаним медијима у сферу сатиричних портала и емисија, друштвених мрежа и пренаглашено емотивних, слабо аргументованих и обавезно шаљивих карикатура, слика и досетки. Сви они, попут емисије 24 минута са Зораном Кесићем, Њуз Нета,Тарзаније или VICEа… иако веома критични према актуелној власти, отворени су протагонисти система либералних вредности, унутар којег се и сама власт креће, што значи да је идеолошка компонента њихове критике владајуће политичке елите потпуно изостављена. Управо та, идеолошко-вредносна компонента, спречава ту псеудобунтовничку екипу да много успешније проводи своју политичко-пропаганду делатност, јер их непогрешиво раскринкава и огољује. Осим ако се сматра да је могуће да њихови ставови о, рецимо, геј-паради, Владимиру Путину и Русији, Косову, војној паради, патриотама, Петом октобру, Шарли Ебдоа, русофилима и апсолутно свим осталим тачкама спорења између српског либерала и патриоте буду директно пропорционални једни другима и обрнуто пропорционални ставовима огромне већине грађана Србије? Или, ако се мисли да је случајност што се заједно појављују у медијима, присуствују пријемима у амбасадама (њузовци), међусобно промовишу, награђују и хвале једни друге и узимају активног учешћа у креирању не само своје већ и уређивачких политика свих медија који им идеолошки инклинирају, тако непосредно учествујући и у креирању јавног мњења ове земље много више него што би наивни читалац на први поглед могао да наслути? Или се мисли да је могуће да се жаока њихове пропаганде увек синхронизовано усмерава на дифамирање оних који се дрзну да са маргина забачених интернет портала своје „забрањене“ ставове и погледе изместе у домен масовних медија; ка људима попут Мирослава Лазанског, Бориса Малагурског или Андреја Фајгеља, који су, иако у много чему међусобно различити, по свим побројаним питањима на супротној страни од оне која се кроз поменуте механизме намеће као једина исправна, не трпећи никакав плурализам мишљења и идеологија? Биће да је то превише случајности.

kesicНаравно, коришћење персонализованих персифлажа и хумора у политичко-пропагандне сврхе само је ехо једног већ етаблираног и са психолошког аспекта детаљно проученог тренда, који је на Западу одавно узео маха, па је тако Зоран Кесић само бледа копија америчког сатиричара Џона Стјуарта, њузовци (међу чијим оснивачима има и професора са Факултета за медије и комуникације, што само потврђује тврдњу да нису насумично скупљена група ентузијазиста која воли да збија шале о политици и друштвеним догађањима, како их перципира шира јавност) су српском менталитету и друштвеним приликама прилагођена верзија америчког сатиричног портала The Onion. Исто важи и за Тарзанијин плагијаторски однос према сајту cracked.com, док VICE није само рецентни и на друштвним мрежама свеприсутни интернет сајт већ егзистира и у форми телевизијске емисије наПрвој; а о томе колико озбиљан медијски пројекат је у питању говори нам и чињеница да заузима позамашан рекламни простор на телевизији Б92 и истоименом сајту који текстове овог млађој популацији намењеног пројекта редовно пушта у форми вести, заједно са свим осталим најважнијим дневним информацијама. То је, узевши у обзир његов неконвенционални карактер, апсолутну идеолошку острашћеност и релативну анонимност, потпуно невероватно. У прилог изреченог говори и њихов недавни интервју са Срђом Поповићем, челником Канваса и једним од вођа некадашњег Отпора поводом његове књиге Мустра за револуцију, недавно представљене на Харварду, у којој се детаљно објашњава примена „ненасилних метода“ за свргавање режима.

Зато не треба веровати у случајност, као ни у комерцијални успех преко ноћи, када се тумачи чињеница да VICE представља друштвено-медијски пројекат који је под слоганима „реалност каква јесте“ и „једини прави водич кроз вести“, поред Србије, своје корење пустио и у 35 других земаља.

АРГУМЕНТАЦИЈА НИЈЕ ПОТРЕБНА
Стилске разлике, међу овим медијским пројектима који се труде да јавности на несвакидашњи забавне и шаљиве начине објасне све друштвене феномене, постоје. Али међу њима има и бројних сличности. Прво, немогуће их је избећи на друштвеним мрежама. Независно од тога да ли се налазе на листи страница које пратите, њихове објаве ће се свакодневно појављивати на вашој почетној страници. То наравно не важи само за објаве поменутих страница већ и за новоформиране интернет презентације сензационалистичких портала попут Телепомпртера, Истиномера или Опозиционара, који ионако танану границу новинарске етике у Србији успевају додатно да срозају, али који, и поред таквог приступа, у релативно кратким роковима успевају да на своје странице привуку десетине хиљада људи на друштвеним мрежама. Друга сличност је та да таргетирају исте друштвене сегменте, а то су млади, бунтовни, потпуно деполитизовани и интелектуално плитки (парадоксално, припадници образованијег, урбаног дела становништва) грађани, који нису заинтересовани за читање озбиљније тематике, већ искључиво за хумористичне и/или забавне садржаје. Већина младих – популација до 30 година – данас не само у Србији већ и у остатку света потпуно се уклапа у тај профил, па је комбинација политике и хумора последично произашла као победничка формула у борби за њихову наклоност због тога што хумор – посебно сатира као његов поджанр – јесте идеална платформа за политичку манипулацију јер не захтева никакву аргументацију за изнете тврдње, па све политички некоректне, паушалне и персонализоване персифлаже и инкриминације одједном постају дозвољене, чак и пожељне као нека врста корективне, „здраве“ критике.

_________
Упутнице:

[1] Слободан Антонић, Дехристијанизација и српско друштво

stanjestvari.com/2015/02/16/%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B1%D0%BE%D0%B4%D0%B0%D0%BD-%D0%B0%D0%BD%D1%82%D0%BE%D0%BD%D0%B8%D1%9B-%D0%B4%D0%B5%D1%85%D1%80%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%98%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D1%86%D0%B8%D1%98/

[2] Александар Дугин, Четврта политичка теорија

[3] Информер, 07. 02. 2015.

www.standard.rs/zeljko-cvijanovic-preporucuje/31059-%D0%B1%D0%B8%D0%B2%D1%88%D0%B8-%D1%88%D0%B5%D1%84-cia-%D0%BA%D0%BE%D0%BD%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%88%D0%B5-%D0%BD%D0%B0%D1%98%D0%B2%D0%B8%D1%88%D0%B5-%D0%BC%D0%B5%D0%B4%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D1%83-%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B8

(Наставиће се)

www.standard.rs/politika/31501-%D0%BC%D0%B5%D0%B4%D0%B8%D1%98%D0%B8-%D0%B8-%D0%BC%D0%B0%D1%98%D0%B4%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B0-%D0%BC%D1%80%D0%B5%D0%B6%D0%B0-%D1%83-%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B8-1

Прочитај без интернета:
1 глас

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ