АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ

Метод мрежних ратова се не мора користити за изазивање револуција, већ се, по потреби, може користити и за дуготрајну кампању

Систематско заглупљивање читавих друштава (пенетрацијом тривијалних информација у медијски простор, хиперактуелизација сексуалности и масовног спорта, промоција ескапистичког и хедонистичког начина живота, прекрајање образовних и културних система итд.) – све то омогућава да све софистикованији скалпел англосаксонске социјалне хирургије кроз друштва пролази као медицински кроз масно ткиво.

У том контексту треба посматрати интезивирајући тренд легализације лаких дрога, који све више узима маха у свету, као и тренд опште глорификације „чарлишиновског“ начина живота. Јер, одвојен од реалности и незаинтересован за дешавања из спољног света, грађанин који је окренут само уживању, а истовремено, као члан демократског друштва дубоко сигуран да се – у складу са психологијом потанко описаном у култној књизи Побуна маса шпанског филозофа Хозеа Ортеге и Гасета – у све најбоље разуме и да му припада право да о свему одлучује, он постаје веома лак плен и важан ресурс оних који заобилазним путевима успевају да се изборе за његову пажњу.

Наравно, важност допирања до младих генерација и аполитизованог грађанства схватају и други. У Русији је недавно уведен програм „патриотског васпитања младих“, усмерен на борбу против иницирања обојених револуција. Ни офанзивна реакција у том правцу није изостала, па се у оквиру најуспешније руске глобалне медијске платформе RT однедавно налазе и Juice rap news, тј. екипа момака који кроз реперске текстове праћене музиком и шароликим смењивањем живописних фотографија у специјално направљеним видео-спотовима на занимљив начин презентује њихов поглед на политичка дешавања.

Дакле, у свету се све интезивније води велика борба за пажњу младих људи, који користе Интернет и не занимају се много за политику, али ће радо одвојити мало времена да погледају или прочитају нешто занимљиво што би могло да им поправи расположење и да их насмеје, олакшавајући им бреме сиве реалности, са чијом тежином не желе директно да се суоче.

НЕУРАЛГИЧНЕ ТАЧКЕ
Вратимо се на друштвено-медијске неуралгичне тачке које смо идентификовали као носиоце поменутих трендова у Србији. Осим што је генерално необразован и деполитизован, самим тим и сугестибилан, просечан љубитељ неког од поменутих медијских пројеката (Њуз, 24 минута, VICEТарзанија) апсолутно је убеђен у исправност својих ставова, као и у своје – демократским кодовима усађено – право да о свему одлучује у складу са захтевима модерног човека масе. Те тачке, чије деловање се остварује у нераскидивом колоплету са емисијом сличних садржаја и порука путем мејнстрим медија, друштвених мрежа и деловања НВО сектора, овом приликом ћемо назвати „мрежна архитектура“ или просто „мрежа“ и покушати аргументовано да објаснимо чему она служи, којим механизмима се користи и шта су њени циљеви. Прве свега, важно је напоменути да се једном успостављена мрежа никад не повлачи, већ се само још дубље уплиће у све поре друштва, независно од своје учинковитости или политичких и друштвених прилика, што значи да се мрежни рат води независно од околности и у опсегу од 360 степени. Али која је функција мреже? Она је двојака. Са једне стране, она је само оруђе дуготрајног социјалног инжињеринга, односно полуга за промену менталитета, навика, обичаја, вредносних образаца и етичких предиспозиција једног друштва. Проф. др Владимир Катасонов, не без разлога, наводи: „Помало се грубо шалим када кажем да је најцењенији продукт савремене тржишне економије – глупак“. И заиста, ништа друго осим западњачке материјалистичке и потрошачке копрене навучене преко духовних и животних приоритета једног народа не може објаснити километарске колоне јапанских становника који данима чекају да себи удовоље тиме што ће свој iphone-5 заменити технички незнатно дорађенијим iphone-6.

informatickirat04У тој културолошкој и светоназорској експанзији Запада огромну улогу има и Холивуд, где је још 80-тих, за председничког мандата бившег холивудског глумца Роналда Регана, успех ратног блокбастераTop Gun са Том Крузом у главној улози праћен повећањем пријава за ратну морнарицу и ваздухопловство 40-70 одсто. На тај начин експлодирао је потенцијал Холивуда да утиче на друштвене трендове. Нераскидиво везана за економију, још једна важна ствар коју је глобална културолошка центрипеталност – проистекла из садејства Холивуда и музичке индустрије, планетарне раширености енглеског језика и синергијског рада мрежних фрагмената – омогућила Западу је креирање и експлоатација трендова. Независно да ли се ради о могућности да се готово цео свет у року од пар дана наведе на поливање леденом водом по глави и качење таквих снимака на друштвене мреже или о вештачки створеној хистерији око – по оценама свих релевантних критичара, безвредне – екранизације једног љубавно-еротског романа, која ових дана потреса свет и обара све биоскопске рекорде, моћ стварања глобалних трендова данас је, због све интезивнијег умрежавања, већа него што је била јуче и мања него што ће бити сутра. Та могућност се врло лако валоризује у политичком смислу, како на глобалном (рецимо, русофобија је од почетка украјинске кризе у вртоглавом порасту у великом делу света), тако и на националном нивоу (што се првенствено манифестује кроз подстицање обојених револуција).

ЕФИКАСНО НАМЕТАЊЕ ТЕМА
Осим за културолошку и идеолошку колонизацију, мрежна архитектура се користи и на други много практичнији и конкретнији начин, што би се могло назвати применом у дневнополитичке сврхе. У питању је манипулативна стратегија чија функција се на тактичко-оперативном нивоу изводи на више начина. Једна од главних предности постојања мрежних структура у некој земљи је монополизована контрола медијског простора кроз деловање масовних и алтернативних– који се тако називају само због оперативне неконвенционалности – медија и друштвених мрежа. То значи да се отвара могућност врло ефикасне пенетрације било које, па макар и потпуно неважне теме у јавни простор. Ако користите интернет и друштвене мреже, готово је немогуће да последњих недеља нисте приметили апсолутну интернет хистерију око једне потпуно тривијалне ствари као што је боја хаљине коју због неког разлога људи виде различито. Ту се ради о класичној методи дистракције, којом се људи, уз помоћ друштвених мрежа, буквално наводе на коментарисање овог или оног вештачки иницираног феномена. Британски колумниста RT у чланку који ће, испоставиће се, постати прави бум на интернету и бити подељен више од 11 хиљада пута, огорчено констатује: „Размислите о томе, свет гори, покољи и хаос шире се Блиским Истоком, крхки мир је на снази у Источној Украјини, бескућништво, сиромаштво и очај се шире Европом, све више располућеном између ‘јесмо’ и ‘нисмо’ – али све то представља мачији кашаљ у односу на проблем које боје је хаљина“ [5]

Други често коришћен метод је потпуно обустављање протока неке информације, где мрежне структуре имају улогу својеврсног тромба у информационом крвотоку једне земље. Просто се из више извора синхронизовано и агресивно шири тенденциозно обрађена информација – најчешће уз помоћ бомбастичног наслова који је извучен из контекста и на идентичан начин пласиран кроз више диверсификованих извора – чиме се постиже да суштина интегралне информације коју друга страна покушава да презентује уопште или готово уопште не допре до ширег публикума.

ПОЛИТИЧКА ИНСТРУМЕНТАЛИЗАЦИЈА ХУМОРА
Овде долазимо и до хумора као средства. Инструментализација хумора (и посебно сатире као његове подврсте) све више присутна како у глобалном, тако и у српском јавном простору, постала је једна од најважнијих карактеристика информационих ратова и политичке манипулације.

informatickirat07Пре свега, хумористични и сатирични медији могу о себи да створе искривљену перцепцију да су пројекти превасходно окренути емитовању забавног садржаја, који се политиком и друштвеним феноменима баве искључиво из неутралног угла са циљем да пруже мало забаве својим пратиоцима, што би требало да буде њихова једина намера. Друго, хумор, за разлику од сваке врсте политичке агитације, не захтева апсолутно никакву аргументацију нити доказивање истинитости за изнесене тврдње. Трећи моменат због којег је хумор веома ефикасан је чињеница да успева да пласира информацију до много већег броја људи него штампани медији и политичке или информативне емисије. Другим речима, инструментализацијом хумора у политичке сврхе може се допрети и до пажње бирача који су у већој или мањој мери незаинтересовани за политичке теме, а такви чине значајан део електората у свим демократским земљама, што је видљиво из све мањег интересовања становништва за изборе. Наравно, хумористичним сајтовима и емисијама није у интересу да се очигледно идеолошки сврставају јер желе да задрже наклоност што већег броја људи, па отуда, иако непосредно неће рећи да је Косово независна држава, Зоран Кесић ће у једној емисији људе са Косова назвати комшијама да би се већ у следећој наругао РТС што приказује временску прогнозу за Приштину приликом извештаја о временским приликама у Србији. Сличним методама служе се и његови такође идеолошки и политички потпуно острашћени пријатељи са сајта njuz.net.

Вероватно најважнији фрагмент мрежних структура у самом називу садржи реч мрежа. Реч је, наравно, о друштвеним мрежама. На енглеском говорном подручју за друштвене мреже се често користи израз чији буквални превод гласи „друштвени медији“ (social medias). Због својих огромних потенцијала за ширење информација, друштвене мреже имају улогу катализатора готово свих друштвених процеса. Оно што је веома важно знати о њима јесте то да оне нису никакви неутрални посреднички ентитети, већ власничке компаније које су итекако изложене утицају људског фактора, због чега могу бити (зло)употребљене на више начина. Огромна популарност и све раширенија зависност од друштвених мрежа – осим интерконтекторске функције коју омогућавају својим корисницима – почива и на чињеници да су оне својеврсни прозор у свет који нам кроз могућност планског креирања аутопортрета омогућава не само да одређујемо како нас други виде већ и да подсвесно мењамо аутопројекцију, тј. наше мишљење о нама самима. Наиме, научно је доказано да сваки лајк (како се на Фејсбуку, најпопуларнијој друштвеној мрежи на свету, назива опција којом некоме стављамо до знања да нам се свиђа његова објава, а сличну опцију имају и друге друштвене мреже) изазива лучење допамина у мозак.

ЛАЈКОВИ КАО СТАТУСНЕ ОДРЕДНИЦЕ
Лајкови су само додатно подстакли нашу нарцисоидност и истински осећај потребе за валидацијом која стиже из света који нас окружује. То је, према психолозима, осећање које поседује сваки човек. Лајкови су на тај начин постали нека врста статусне одреднице; постало је важно имати их по сваку цену јер су у једном делу друштва перципирани као нека врста квантитативног израза висине нашег угледа и статуса који уживамо. Због тога корисници друштвених мрежа све чешће узимају учешћа у масовним друштвеним помамама, без обзира у каквом су односу са њиховом личношћу, животним стилом или бихејвиоралним карактеристикама. Просто желе да буду део тренда, да буду лајковани, а то значи поштовани. На тај начин постало је могуће буквално усмеравати пажњу корисника, притом их држећи потпуно несвесне о количини утицаја коју друштвене мреже имају на њихово понашање и ставове.

У каквој су друштвене мреже корелацији са осталим тачкама „мрежне архитектуре“ које смо помињали, најбоље сведочи податак да је, услед уређивачке политике Фејсбука – која оставља себи за право да свакоме кориснику аутономно препоручује странице које би требале да му се свиде (такозвана „suggested for you“ опција) – готово немогуће избећи објаве њихових презентација, независно од тога да ли се налазе у листи страница које пратите. Такође, једна од битних карактеристика друштвених мрежа је и могућност потпуно анонимног коришћења истих због које се отвара могућност (у Русији однедавно законски забрањена за све анонимне особе које прати више од 30.000 људи) да се политичком агитацијом и запаљивом реториком служе корисници страница са више стотина хиљада или чак милиона пратилаца, а да иста пролази испод свих могућих законских и етичких радара политичке коректности, што им даје велику предност у односу на конвенционалне медије и учеснике политичких дебата у мејнстрим медијима. Рецимо Фејсбук страница Anonymous Srbija, чија промоција је плаћена (њихове објаве се појављују и онима који их нису уврстили у листу страница које прате, на шта нам указује натпис „sponsored“ изнад њих) у овом тренутку има 145 хиљада пратилаца (број је у сталном порасту). Одатле се малтене свакодневно позива на „српско пролеће“, рушење скупштине и масовне немире, ударање у шерпе за време информативних емисија, чак индиректно и на вешање политичара, а та „слобода говора и изражавања“ иде дотле да је било и конкретних покушаја да се преко поменуте странице организују „анонимне грађанске патроле“, чији задатак би требао да буде надгледање и евентуална корекција рада државних органа. Дакле, ради се буквално о губљењу монопола над применом силе који у сваком правно регулисаном поретку имају искључиво држава и њени представници, а сваки покушај спречавања сличних тенденција обавезно је праћен узвикивањем парола о гушењу медијских или друштвених слобода и притисцима који се синхронизовано спроводе изнутра (кроз различите друштвене активности и акције) и споља (кроз упозорења која стижу из иностраних центара политичке моћи).

Сада долазимо до кључне речи: тренд. Тренд дефинишемо као генералну тенденцију или ток догађаја. [6] Социјалне мреже, као што смо већ поменули, омогућиле су убрзање свих друштвених процеса. Тако се стварање трендова до те мере интезивирало да они у врло кратком року могу стећи епитете друштвених хистерија.

То се веома успешно валоризује у виду огромне економске (финансијске) користи коју могу да кумулишу у кратким временским интервалима (што смо изнад илустровали примерима о iphone-у и филму 50 нијанси сива). Међутим, експлоатација и могућност вештачког иницирања друштвених трендова (trendsetting) може имати врло конкретне политичке импликације, осим уколико се сматра да онај ко може цео свет у року од пар дана да наведе на посипање леденом водом по глави није у стању да своје могућности пројектује и на националним или локалним нивоима. У Србији смо пример таквог деловања могли конкретно да видимо након потпуно отворене и неувијене изјаве Александра Вулина да САД желе да дестабилизују Србију. Ни седам дана није прошло, а већ су у штампу пуштане и мајице са натписом новонасталог друштвеног тренда #Hospitalizujte Vulina. Истоимене групе се појављују на друштвеним мрежама и привлаче хиљаде чланова, а више десетина невладиних организација, које смо такође препознали као делове мрежне структуре, непосредно након изјаве захтева његову оставку.

informatickirat05Такође, о значају и могућности политичке злоупотребе трендова говори нам и чињеница да Јелена Милић, директорка београдске невладине организације Центар за евроатлантске интеграције, стављајући до знања Вучићу да ће – уколико буде превише својеглав – кренути да га руше, дословце поручује: „Време је, изгледа, за нови друштвени тренд: #JanisamVučić“. [7]

НАРАНЏАСТО ФИНАЛЕ
Овде долазимо и до феномена поменутог у уводној реченици – обојених (наранџастих, цветних, пролећних) револуција. Деконструисати феноменолошки и психолошки аспект обојене револуције није једноставно, али може се рећи да је њен неизоставни ресурс дубоко деполитизован млади човек.

Он се не труди да сазна шта паметни и стручни људи имају да кажу о одређеној теми, дубоко је сигуран да су његови погледи толико исправни да се за њих вреди борити свим средствима, а све потребне информације црпе са друштвених мрежа и политички унисоних мејнстрим и алтернативних медија. Кад се све то зачини иманентним осећањем да борбом против „диктатора“ у његов живот коначно долази виши смисао и да је део нечега историјски великог и исправног; када је подстакнут јавном подршком, рецимо, Џорџа Клунија или Бернар-Анрија Левија; када је додатно мобилисан осећањем моралне обавезе да не изда неизречени завет „сакралној жртви“, која се увек некако појави; када је суочен са ситуацијом у којој је његово „велико дело“ део једног општег тренда, што само повећава уверење у исправност личних поступака; када је охрабрен чињеницом да, и поред стеченог самопоштовања проистеклог из умишљеног осећања личне храбрости која га наводи да се супростави „тиранији“, конкретан отпор не захтева никакву жртву, већ најчешће пијуцкање куваног вина и уживање у бесплатним сендвичима на главном тргу и забави коју пружа учешће у смењивању питорескних слика масе са упаљеним бакљама, отвореним кишобранима, истобојним балонима или масе која, држећи се за рамена, хорски певуши анархистичке песмице са холивудски обрађеним и емотивно набијеним видео спотовима који плаве јутјуб и друштвене мреже – тада је јасно је да је рецепт за опасно политичко оружје направљен, док ефикасног противметода засад нема на видику. Наравно, мрежни ратови се не користе увек за изазивање револуција, већ, по потреби, могу да се користите и за дуготрајну кампању обарања рејтинга и последичног смањивања политичког утицаја који закономерно смањује и резистентност политичара на спољне притиске.

ФАКТОР СТРАХА
На крају, остаје питање како се борити против ових, како их је Владимир Путин недавно назвао, „обојених метода“. Пре свега, важно их је препознати и правилно сагледати њихово деловање, а након тога све постаје питање политичке храбрости, односно одважности да се прихвате све последице које доноси таква одлука, а које се очитују у неизбежном погоршању односа са Западом и паралелном повећању политичких притисака са те стране света и од стране либералног дела друштва. У реторици наших политичара веома је популарна Немачка и позивање на германски менталитет, а Немци имају једну веома поучну пословицу која каже „Страх чини вука већим него што заиста јесте“. Наша власт је, нажалост, просто паралисана страхом који спречава сваку помисао о било каквој акцији, и баш због тога изостаје одлучност да се изврши институционална ресуверенизација и да се уведе ред у виртуелни и медијски простор и у цивилни сектор иако пример суседне Мађарске (где Виктор Орбан, и поред редовног чешљања невладиних организација и усвајања неких државотворних закона, осим санкција усмерених против његовог окружења, медијске сатанизације у највећем делу западних медија и све бенигнијих покушаја изазивања уличних протеста, ипак не трпи никакве веће последице), показује да страх од друштвене дестабилизације није увек и сасвим оправдан. Наравно, Србија се по том питању битно разликује од Мађарске јер је овде читава мрежна структура, инсталирана са циљем рушења Милошевића, накнадно само надограђивана и учвршћивана до те мере да и даље имамо ситуацију у којој пре 15 година етаблиране елите и даље ведре и облаче добрим делом институција и имају несразмерно велику заступљеност у медијском и јавном простору у односу на идеолошке неистомишљенике. То је тренд коме се не назире крај будући да садашња власт – што због суштинског неразумевања ситуације, што због поменутог паралишућег страха од последица одбијања послушности – не само да није показала жељу да га заустави већ га је добрим делом и интензивирала. Ипак, будући да је синкретички структурисана маса ипак неопходна за легитимност сваког вештачки иницираног масовног грађанског протеста, за све патриотски настројене људе не сме бити дилеме по питању узимања учешћа у истом. Јер, ако је ово што 15 година као друштво проживљавамо само ехо добрим делом легитимног, али неспорно извана организованог бунта против режима Слободана Милошевића и деловања накнадно октроисане институционално-кадровске елите, онда је јасно да никакве кохабитације са истим тим елитама и њиховим подружницама не може бити, тим пре што, за разлику од власти, елите нису подложне демократској провери легитимитета. То значи да се једном донета одлука о деловању у том правцу сутра не може тек тако исправити, а потенцијална штета би, с обзиром на ситуацију у којој се налазимо, била готово фатална. То конкретно значи да је потребно препознати разлику између контроле рада власти и указивања на прекорачење овлашћења оних који ту власт оличавају и критике усмерене на ограничавање моћи државе и њених структура, посебно уколико та критика долази од неких недемократски изабраних системских органа, попут, рецимо, заштитника грађана или повереника за информације од јавног значаја.

petioktobar0Може се рећи да је Србија 2000. била нека врста лабораторије за експеримент „обојене револуције“ новог формата и да се, осим Украјине и евентуално Грузије, не може наћи ниједна земља у Европи у којој је мрежа толико пустила корење. Али то за властодршце не може бити ни разлог ни оправдање да наставе тренд пасивног посматрања или, још горе, излажења у сусрет поменутим тенденцијама, јер се тако наноси директна штета друштву и држави и унапред везују руке сваком наредном режиму. Уколико се са том праксом настави, свака наредна власт ће сутра пред собом имати још тежи задатак, будући да је медијска, НВО и институционално-кадровска мрежа из дана у дан све гушћа, па је могуће да се ближи тренутак када ће ојачати до те мере да више неће бити могуће расплести је без великих друштвених потреса, као што је случај са данашњом Украјином, која је до данашње ситуације доведена добрим делом захваљујући недостатку храбрости бивших председника (пре свега Виктора Јакуновича) да стану на пут тренду губљења контроле над државним институцијама и другим органима извршне власти.

Отварајући београдски форум Кине и 16 земаља Централне и Источне Европе, председник владе Србије Александар Вучић је рекао: „Стара кинеска пословица каже да је најбоље време да посадимо дрво било пре 20 година, а друго најбоље време је – данас. Ту прилику… немамо право да прокоцкамо“. [8] Није питање да ли ће једнога дана и сам схватити ове речи у једном другачијем контексту; питање је да ли ће тада бити прекасно, како за њега тако и за Србију.

________
Упутнице:

[4] www.geopolitika.rs/index.php/sr/intervju/800-2014-12-26-08-43-38

[5] rt.com/op-edge/236877-dress-color-social-media-madonna/

[6] www.thefreedictionary.com/trend

[7] www.blic.rs/Vesti/Politika/525694/CEAS-Neprimeren-odgovor-Vucica

[8] tanjug.rs/novosti/157971/vucic–beograd-mesto-susreta-istoka-i-zapada.htm

(Крај)

МЕДИЈИ И МАЈДАНСКА МРЕЖА У СРБИЈИ (1)

www.standard.rs/politika/31506-%D0%BC%D0%B5%D0%B4%D0%B8%D1%98%D0%B8-%D0%B8-%D0%BC%D0%B0%D1%98%D0%B4%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B0-%D0%BC%D1%80%D0%B5%D0%B6%D0%B0-%D1%83-%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B8-2

0 гласовa