• Овако како је до сада радила, уплашена од прекоокеанског великог брата и неодлучна да било како озбиљније реагује, ЕУ је успела да за пет година два пута себи пуца у ногу. У леву су пуцали када су подржавали или немо посматрали покретање „арапског пролећа”, а у десну када су дозволили да буду пуко средство у управљању укрјинском кризом
  • Мигрантска криза, на нашу жалост, неће бити трка на сто метара, већ маратон. А Даблински систем више не важи и уколико се убрзо не пронађе ново политичко решење, претња је да ће се распасти и Шенгенски систем. А то је већ политичка криза великих размера, и питање је може ли је ЕУ преживети?
  • Ако дође до депортовања избеглица у Србију, суочићемо се са одређеним бројем незадовољних људи, са којима нећемо знати шта да радимо. Где да им нађемо посао, од чега овде да живе? Онда ћемо се врло брзо суочити са незадовољством наших грађана који једва састављају крај са крајем. Онда ће до већ споменуте радикализације сасвим сигурно доћи, не мора је чак нико ни подстицати
  • Избеглице могу кренути и из Сомалије, Јемена и Либана. Неки интензивно раде и на дестабилизацији Египта и Турске. Европа се може сучити са милионима избеглица. Зато треба отклањати узроке и започети одлучну борбу против Исламске државе
  • Зашто председник или премијер Србије не искористе прилику и буду први који ће отпутовати у Дамаск и Каиро? У договору са „пријатељима” из Берлина и Брисела, и наравно са Москвом која је све активнија на Блиском истоку, по цену да се Вашингтон мало наљути на нас. Ко год да оде из Србије, тамо би био срдачније примљен од било кога са Запада

         Пише: Душан ПРОРОКОВИЋ

         АКО је Танјуг тачно пренео, а претпостављам да јесте, наш премијер, Александар Вучић, је у интервјуу од 31. 08. 2015. изјавио како је „згрожен” ставовима да је већи проблем за Србију однос ЕУ према мигрантској кризи, него што су то мигранти. Још је и додао да не зна како људи који тако нешто тврде могу радити „јавни посао”.

         Мој став јесте да већи проблем за Србију представља однос ЕУ према мигрантима, него мигранти сами по себи. Обавеза је упозорити грађане на неповољан развој „мигрантске кризе” који дугорочно може утицати на економске, безбедносне и политичке токове у земљи.

         Не знам зашто је наш премијер „згрожен” тиме, јер се не ради о непочинству, злочину, ширењу верске, етничке или било ког другог вида мржње, већ о легитимном политичком ставу. Осим ако, можда, у међувремену свака критика ЕУ није постала злочин?

         Иначе, нисам против Европе. То је и немогуће. Православне вредности и византијско културно наслеђе су уграђени у темеље Европе, без обзира што то данашњи европски лидери игноришу. И ми смо усвојили доста тога доброг из те исте Европе. Европа је наша, а ми смо Европљани. Међутим, прича о Европи је једно, а прича о данашњој ЕУ нешто сасвим друго.

         ЕУ, оваква каква је, све је више постајала не решење за Европу, већ проблем за Европу. Ако настави овако да се односи према нарастајућој мигрантској кризи, може постати и ковчег Европе. Погребни ковчег, наравно.

         О овоме су, у светлу мигрантске кризе, до које је морало доћи после дестабилизације Блиског Iстока, последњих година доста писали, на пример Тијери Месан и Емерик Шопрад у Француској, Мануел Оксенрајтер и Вили Вимер у Немачкој, Јан Чарногурски у Словачкој, Ричард Саква у Великој Британији, али их, изгледа, нико није чуо.

         Владајуће елите су се чак и „згражавале” неким њиховим ставовима. И уопште не мислим да се јасним истицањем проблематичне улоге ЕУ у свему што нам се управо дешава губе неке позиције у Европи. Чак напротив.

         Вероватније је да ће се стицати нови савезници међу европским политичарима, пошто ће актуелна мигрантска криза захтевати преиспитивање свега што се до сада радило и отворити питање одговорности ЕУ за „потапање” Европе.

         Роберт Фицо је први у низу који је почео да поставља ова питања. Под притиском Ле Пенове, у Француској и Алтернативе за Немачку, за очекивати је да се сличан сценарио ускоро одигра и у УМП-у и ЦДУ-у. То преиспитивање би требало да води ка тражењу нове интеграционе парадигме на континенту, дефинисања нове спољнополитичке доктрине и безбедносне политике.

         Овако како је до сада радила, уплашена од прекоокеанског великог брата и неодлучна да било како озбиљније реагује, ЕУ је успела да за пет година два пута себи пуца у ногу. У леву су пуцали када су подржавали или немо посматрали покретање „арапског пролећа”, а у десну када су дозволили да буду пуко средство у управљању укрјинском кризом.

         Али, да се вратим на суштину: прво о мигрантима, а затим о ЕУ. Што се миграната, односно, тачније речено – избеглица тиче, немам никакав проблем да Србија прими одређени број оних који желе у Србији да остану. Наравно, поштујући сва стратешка документа која су до сада донета, нормативне акте и процене надлежних органа. То је наша међународна обавеза, која произзлази из ратификованих докумената (конвенција УН), али и људска обавеза. Невољницима треба помоћи.

         Не можемо мирно гледати како се људи даве у хладњачама. Сваки од њих, који искаже жељу да остане у Србији, прихвата и обавезу да поштује законе Републике Србије, да научи наш језик, да упозна нашу културу и систем вредности, да нешто ради, плаћа порез и буде користан члан нашег друштва, остао у нашој земљи само привремено, или трајно. Да се не лажемо, са интеграцијом увек иде тешко, то је проблем чак и у западним земљама где се ово питање разматра далеко озбиљније, а код нас је било проблема у неким случајевима и после доласка Срба из Хрватске и са Косова и Метохије у поједине средине. Поготово после доласка ових других у централну Србију.

         Међутим, ванредне су околности у којима се налазимо, па ако постоји минимум испуњених услова са обе стране, са једне да избеглица остане у Србији, а са друге да Србија жели да му помогне, треба уложити труда у њихово збрињавање. Како то увек у животу бива, такав напор ће нам се вишеструко вратити.

         Такође, да парафразирам једног београдског новинара: несретницима са Блиског Истока, који поред свих могућности које им се пружају, изаберу од свих европских земаља за свој привремени боравак баш Србију, треба одмах дати орден. Да је Србија пожељно крајње одредиште избеглица, то би значило и да смо у сваком погледу успела држава. Међутим, Србија је земља са низом проблем, велики део становништва је изгубио поверење у државу, миграције грађана Србије ка другим, богатијим деловима света су све израженије, колективна депресија је све приметнија. Због свега, Србија има проблем да сачува и своје становништво, па је тешко очекивати и да ће привући туђе.

         Избеглице, дакле, неће у великом броју остајати у Србији, а оне који желе да остану, треба примити како је ред.

         Овакав став је, убеђен сам, и политички исправан (ако се покаже да грешим, неће ми бити никакав проблем да то и признам). Зашто? Зато што су хитри иступи заговорника евроатлантске будућности Србије и њихова наводна забринутост за судбину избеглица (а да већини њих, уопште није било на памети да покажу ни минимум емпатије према српским избеглицама из Хрватске, БиХ или са КиМ) уследили и због тога да се изврши притисак на власт, али и да се изазове контрареакција. То је била „лажна застава”.

         Очекивано, контрареакције су биле усмерене ка иницијативима за подизање зида, ангажовању оружаних снага у решавању проблема и тд.

         Мигрантска криза, на нашу жалост, неће бити трка на сто метара, већ маратон. Она ће потрајати, бити све приметнија, комплекснија и све више оптерећујућа за нас. Радикални ставови могу донети неку краткорочну корист, попут пораста рејтинга странака и шире подршке јавног мњења заговорницима оваквог приступа, али дугорочно нам могу донети пораст ксенофобије и још горе-исламофобије.

         То би означило повратак Србије у матрицу из деведесетих, где би нас гурнули управо они „пријатељи” из света који данас подижу зидове.

         Присуствујемо покушају реализације оног Хантинтоновог плана о „сукобу цивилизација”, на шта можемо одговорити политиком о „сарадњи цивилизација”. Пут до дефинисања те политике, њеног спровођења и на крају очекивања резултата је дуг и напоран, подразумева и тражење савезника на глобалном нивоу који имају слична виђења, али неку другу алтернативу за дугорочну стабилизацију не видим. Зато је оправдано „повући ручну” и не истрчавати са радикалним предлозима који могу каналисати незадовољство грађана (иначе узроковано разним другим стварима) ка избеглицама.

         То незадовољство ће ионако расти (у Бугарској данас 83 посто грађана сматра да су избеглице безбедносна претња), не треба га још и потпиривати.

         А, сада, нешто и о ЕУ. Једино што је у овом тренутку извесно, јесте да терет кризе треба пребацити и на земље које нису чланице. Шта ће се дешавати унутар ЕУ и како ће Немачка убедити друге у неопходност разрезивања квота за пријем избеглица остаје да се види, тек, Даблински систем више не важи и уколико се убрзо не пронађе ново политичко решење, претња је да ће се распасти и Шенгенски систем. А то је већ политичка криза великих размера, и питање је може ли је ЕУ преживети?

         Сасвим је логично и за очекивати да се у првом покушају терет кризе покуша пребацити, између осталих, и на Србију. То ЕУ ништа не кошта. У пракси, то значи да ће се правити нови договор са ЕУ, према којем ће један број избеглица бити враћан у Србију. Онда ће се код нас регулисати њихов боравак, најпре привремени, а потом, ако дестабилизација Блиског Истока потраје, могуће је – и трајни.

         У овом тренутку не знамо колики је тај број. Генерал Момир Стојановић је упозорио јавност да то може бити 400.000, а повереница за родну равноправност, пошто је подвукла да треба насељавати опустеле крајеве земље, биће да је пре говорила о десетинама хиљада него о стотинама. Било би добро да се овим не манипулише у јавности, већ да српска власт учини цео процес потпуно транспаретним, како би се спречиле злоупотребе и не би производиле беспотребне тензије.

         Међутим, кључна ствар у свему није број, већ начин на који ће се све ово спроводити и последице које нас могу задесити.

         Избеглице се у Србију не би враћале добровољно, већ би биле депортоване. Чак ни организована земља попут Немачке, данас нема решење где да их распореди. Шта ћемо тек ми радити? У том случају је немогућа одржива интеграција, не може се очекивати да они постану корисни чланови друштва, да прихвате Србију као своје привремено боравиште.

         Суочићемо се са одређеним бројем незадовољних људи, са којима нећемо знати шта да радимо.

         Где да им нађемо посао, од чега овде да живе? Помагаће нам ЕУ да их облачимо и хранимо?

         Онда ћемо се врло брзо суочити са незадовољством наших грађана који једва састављају крај са крајем.

         Онда ће до већ споменуте радикализације сасвим сигурно доћи, не мора је чак нико ни подстицати.

         Прихватањем онога што нам ЕУ нуди ризикујемо дестабилизацију земље.

         А зашто бисмо дестабилизовали сопствену земљу?

         Зато што ће доћи и до дестабилизације кључних земаља ЕУ?

         Да, нама не одговара дестабилизација Немачке и Италије, трпећемо због тога, али ми на тај процес не можемо да утичемо. Поред тога, немамо никакву политичку нити моралну обавезу да им помажемо.

         Србија није логистички помагала „арапско пролеће”, није подржавала рушење Асада, није учествовала у свргавању Гадафија и разарању Ирака. Ова криза се решава тамо где је и почела – на Блиском истоку.

         Уколико Немачка жели да решава кризу, то неће постићи пријемом 800.000 избеглица, нити депортовањем осталих по европским земљама. То је бављење последицама, а не узроцима.

         У дану када пишем овај чланак десиле су се две ствари које су у европским медијима остале мало запажене.

         Јединице „Ал-Шабаба” су у Могадишу поразиле снаге (иначе, мировне снаге) Афричке уније и протерале их 80 километара далеко од главног града Сомалије, а џихадисти из Исламске држеве су напад на североистоку Сирије, на град Мареа, извршили хемијским оружјем.

         Уколико европске земље ништа не предузму, покренуће се нови таласи избеглица из Сирије, али и из Сомалије. А када крену несретници из Сомалије, долази до нове дестабилизације Дарфура, Јужног Судана… Уз то, стање у Јемену је толико лоше да се већ говори о „бившој држави”, а ствари измичу контроли и у Либану. И, онда ћемо у лето 2016. причати како их треба збринути још пар милиона.

         Посебна прича су могуће дестабилизације Турске и Египта, на којима се интензивно ради. У збиру, ове две земље имају преко 150 милиона становника.

         Уколико ЕУ жели да се бави узроцима, она мора инсистирати на хитној војној интервенцији против Исламске државе (да интервенишу против њих једнаком жестином као што су то чинили против СР Југославије – Исламска држава не би постојала у року од три месеца) или у сваком смислу подржати интервенцију Русије, мора отворити све канале комуникације са Асадом, мора помоћи режим Абдела Фатаха ел-Сисија, мора тесно сарађивати по тим питањима са Москвом и Техераном, мора интензивирати комуникацију са Ердоганом и заложити се за тражење одрживог политичког решења за Курдистан, мора обратити више пажње на дешавања на „афричком рогу” и Арабијском полуострву.

         Решавање овог проблема се мора тражити војним путем, али не тако што ће, како предлаже Милош Земан, евроснаге бити послате на мађарско-српску границу, већ тако што ће бити употребљене за стабилизацију Блиског Истока.

         Да ли ће то водеће земље Европе чинити у неком договору са САД (при томе, у таквим преговорима би рачун САД био висок) или прављењем одлучнијег спољнополитичког заокрета (онда би рачун био још виши), у суштини је свеједно. Јер, уколико се буду бавили само последицама, рачун ће бити највећи могући. Толики, да га ЕУ неће моћи платити.

         Недавно ме је један колега из Велике Британије убеђивао да велики број људи у Бриселу све ово јако добро разуме, споменувши при томе Доналда Туска и Федерику Могерини. Али, упозорио је, немају они снаге да то „изгурају”. У реду, али се онда морају суочити са тешким поразом који ће оставити далекосежне последице.

Ангела Меркел

         Због свега наведеног, Србија не може некритички прихватати иницијативе Ангеле Меркел.

         Чак и ако прихватамо да део избеглица буде депортован у Србију, није оправдан став да ћемо бити „европејскији” од многих чланица ЕУ.

         Може се прихватити само онолико избеглица, колико проценимо да можемо „одрживо интегрисати”. Питање је колики су нам капацитети за тако нешто?

         Не треба доводити људе на силу, па да се мучимо и ми и они. Једно је наша солидарност и жеља да се помогне, а нешто сасвим друго могућа дестабилизација.

         Словенци су рекли да је то 200, Словаци – 300. На сваки притисак да се Србија понаша другачије и лицитирање како би то могле бити и десетине хиљада, мора се реаговати одлучно. По цену заустављања евроинтеграција.

         Не мислим да Александар Вучић ту одлучност може и треба да покаже лупањем шаком о сто на Бечком самиту или Бледском форуму. Начин на који се показује одлучност је и питање тактике. Ово је само изражавање политичког става који треба бити заузет, а како ће бити реализован, сасвим је друго питање.

         На крају, и једна хипотеза која остаје само у домену теорије.

         Из више разлога, у данашњој реалполитици је тешко остварљива. Времена су тешка, а биће још тежа. Све је мање земаља које могу покушавати да играју улогу посредника. Европске земље и САД очекују тешке расправе о многим питањима, са врло неизвесним исходом. Међутим, није све у рукама европских земаља и САД, а као и у сличним приликама, на крају ће се тражити политичка решења.

         Простор за неки наступ Србије се отвара, управо због тога што је задржан одличан однос са Русијом и пристојна позиција у арпаским државама, а он може бити искоришћен управо за тихо и ненаметљиво отварање приче о узроцима.

         Зашто председник или премијер Србије не искористе прилику и буду први који ће отпутовати у Дамаск и Каиро? У договору са „пријатељима” из Берлина и Брисела, и наравно са Москвом која је све активнија на Блиском истоку, по цену да се Вашингтон мало наљути на нас.

         Ко год да оде из Србије, тамо би био срдачније примљен од било кога са Запада. Људи који воде државу треба да користе предности које имамо и покушају да воде активну политику. Од пасивног праћења, на крају, обично буде само штете.

         Наравно, Србија нити има снаге, нити капацитета да решава светске проблеме и учествује у „гашењу пожара” континенталних размера, али може да ово питање покрене.

         И то би се рачунало.

fakti.org/srpski-duh/migrantska-kriza-ce-otvoriti-i-pitanje-odgovornosti-eu-za-sahranu-evrope

Прочитај без интернета:
0 гласовa