Чланак руског историчара и публицисте Михаила Јамбајева „Ратко Младић – машинерија лажи против „српског Наполеона“ први пут је објављен 18. марта 2009. године. Објављујемо га поново, уз ауторске исправке.

Ратко. То име често дају у Србији за време рата. Занимљиво је да на српском реч „рад“ личи на реч „рат“. Вероватно да то није случајно. И са презименом је имао среће. „Младић“ значи „млад човек“. Без преувеличавања се може рећи да је тај човек успео 90-их година да преокрене ток историје. Можемо смело да тврдимо: да није било Младића босански Срби би доживели судбину своје браће из Хрватске и са Косова.

Младић се родио 18. марта 1943. г. (у његовој аутобиографији и хашкој оптужници наведена је 1942. година, а Љиљана Булатовић наводи и други датум: 8. март) у Босни, 50 км. јужно од Сарајева, у селу Божиновићи. Лепа новинарска прича каже да је његов отац погинуо од усташког метка, када је са својим партизанским одредом напао родно место хрватског фирера, српског џелата Анте Павелића.

Али, рецимо отворено – судбина и живот Р. Младића већ су постали легенда па су новинарске фантазије сувишне. Младићев отац је учествовао у НОБ-у на територији Југославије, али је погинуо несрећним случајем од бомбе која је изненада експлодирала. Његово тело уствари никад и није нађено. Између осталог, околности његове смрти доводе у недоумицу све који спомињу генералову урођену мржњу према онима који нису Срби а живе у Југославији, тобоже због те „породичне трауме“ – очеве погибије од хрватског метка.

Ти људи су заборавили, или боље рећи не желе да знају, да се пре почетка рата у Босни на последњем југословенском попису из 1991. г. Ратко изјаснио као „Југословен“ (у Југославији је приликом пописа становништва постојала и таква могућност изјашњавања – поред „Срба“, “Хрвата“, “Словенаца“, чак и „Муслимана“). Уосталом, он се тако изјашњавао и раније, 1960.г. Младић је у почетку чак скидао кокарде четничким добровољцима који су долазили у његову армију. То је уосталом био један од главних разлога неслагања са Караџићем, који се према Младићу односио са подозрењем, називајући га „Милошевићевим београдским комунистичким кадром“.

Младић је свој официрски пут започео у Скопљу, у Македонији, где је 4.11.1965. постао најмлађи командант вода у пуку. Од тада је био на свим војним дужностима: командовао је батаљоном у Куманову, бригадом у Штипу. Од 14.1. – 26.6.1991. био је заменик команданта приштинског корпуса. Младић је све време био у јединицама – као командир вода, чете, батаљона, бригаде, као заменик команданта корпуса.

Из Младићевог интервјуа:

„Почео сам као потпоручник и прошао сам све положаје војне хијерархије. Од 1989. био сам начелник одељења за обуку у тадашњој Трећој војној области у Скопљу. Од 14. јануара до 26. јуна 1991 г. био сам један од заменика команданта приштинског корпуса. 26. јуна, док сам се налазио на граничном пункту, позвао ме је телефоном командант Треће војне области. Саопштио ми је одлуку Врховне команде о мом премештају у Книн, упитавши ме шта мислим о томе. Одговорио сам да ту нема шта да се размишља, треба извршити наређење. Он ми се захвалио, упозоривши ме да ћу бити на положају нижем од оног на којем сам био. Али ја сам то прихватио не као деградирање, већ као поверење: значи да верују да у тој тешкој ситуацији могу да спречим рат. У то време ситуација око касарни ЈНА се крајње заоштрила. Војни објекти су се налазили у блокади – вода и струја су били искључени, војнике су убијали из заседа. Било је то највеће понижење и за војску и за државу. Тако сам 29.6. сео у хеликоптер и кренуо у Книн“.

Распад СФРЈ и почетак српског отпора

О Младићу су говорили да је „недисциплинован“ командант још за време службе у ЈНА. “Ја никада нисам био „недисциплинован“ официр. Ја сам официр који мисли својом главом“, -одговорио је Младић.

По доласку у Книн, Младић је упозорио: “Убице и крвници неће постати бољи ако ћутимо и будемо пасивни. Ко није схватио да је дошло време кад се решава питање“бити или не бити“, биће бачен на сметлиште историје. Дошло је време да честити људи схвате опасност која им прети, да ће у том вртлогу да настрада много невиних… Злу које нам је наметнуто и послато на нашу земљу морамо се супротставити свим расположивим средствима“. Он је први у Врховној команди јасно одредио непријатеља, а без тога је несхватљиво да неко може да се брани или напада. На питање „ко је непријатељ“, пуковник Младић је дао одговор себи и војницима: “Непријатељ је свако ко пуца у наше војнике, искључује нам воду и струју, ко чини провокације и блокира касарне“.

Војни врх се распао јер су се виши официри „одједном“ сетили свог хрватског или словеначког порекла, па су се колебали а чешће прелазили на другу страну. Војни гарнизони су били блокирани. У хрватско-српском сукобу 1991. Младић је вешто комбиновао одважност и довитљивост, чиме је изненадио своје непријатеље. Пре него што су нове униформе и различита обележја јасно поделили обе супротстављене стране, он је прелазио линију фронта у цивилној одећи користећи документа хрватског официра. За то време, док је врховно војно-политичко југословенско руководство само пасивно посматрало ток догађаја, пуковник Младић је предузео операцију деблокирања гарнизона у рејону Далмације. Али његова бескомпромисност и решеност да се супротстави противнику није наишла на подршку са врха. Ако је веровати појединим мемоарима и неким новинским издањима, Милошевић је у почетку био спреман да Туђману уступи српску земљу у Крајини у замену за „пријатељску“ поделу БиХ, тим пре што нису баш били задовољни варијантом настанка велике муслиманске државе у Европи. Због тога ће Младић са својим талентом војсковође и решеношћу да заврши започето, ускоро постати сувишан у Книну. Потчињавајући се политичком руководству, он није заузео најважније стратешке тачке – градове Задар и Шибеник, иако је по његовој тврдњи то могло да се учини за неколико сати или пар дана.

Младић је тада, крајем јула 1991., био на челу команде Книнског корпуса у главном штабу ЈНА, где је разрађиван план деловања у случају продужетка пређашње агресивне линије Хрватске и Словеније. Младић се заложио за реализацију решења која би натерала паравојне наоружане хрватске формације да предају оружје. Главни штаб није прихватио тај план… Сепаратистима су биле одрешене руке. На крају се све окончало ужасним крвопролићем у српској Крајини, убилачким ратним пожаром у БиХ. Као што је рекао сам Младић: “То се догодило јер је оружје из војних складишта пало у руке онима који оружје не би смели ни на сликама да виде…“

Младићу је додељен чин генерала ЈНА 19.10.1991. Он је био један од четворице којима је тај чин додељен за војне заслуге. Одмах након што је донета одлука да ЈНА до 19.5.1992. напусти територију бивше југословенске републике БиХ, био је организован сусрет на високом војно-политичком нивоу, где је донета одлука о формирању српске армије и главног штаба будуће РС. Све се то догодило на заседању скупштине у Бања Луци, 11-12 маја. Младић је стигао тамо и срео се са председником Радованом Караџићем и посланицима. Они су му саопштили донету одлуку о његовом назначењу за команданта тада још увек Другог корпуса ЈНА, који је постао окосница војске РС.

ARCHIV - General Ratko Mladic (Archivfoto August 1995). - Der wegen Kriegsverbrechen angeklagte bosnisch- serbische General Ratko Mladic hat bis 2002 den Schutz der jugoslawischen Armee genossen. Mladic habe sich bis Mai 2002 «ganz legal» in Armeekasernen aufgehalten, sagte Srboljub Nikolic, Oberstleutnant a.D. der jugoslawischen Armee, am Dienstag vor Gericht in Belgrad. Nikolic hatte damals den Befehl bekommen, die Entfernung des Angeklagten aus der Kaserne der Garde in Belgrad zu organisieren. Die Garde ist die Eliteeinheit der Armee. Foto: Drago Vejnovic +++(c) dpa - Bildfunk+++

У ВРС командни састав је попуњаван непосредно са фронта. Управо за долазак Младића у Босну везан је и почетак организовања праве војске од разједињених одреда са њиховим локалним предводницима…

Највећу победу је извојевао када је после паничног повлачења ЈНА из Босне успео да за најкраће време, у ратним условима, из редова босанског становништва створи армију чија је организованост и ефикасност изненадила многе иностране политичаре и војна лица. Не само да је буквално у току ноћи створио војску достојну респекта, него јој је усадио и своју филозофију – „нас не могу да победе“. Свима је познато да му није било равна на војном плану – једино су директно мешање вишеструко надмоћније оружане силе НАТО на страни Изетбеговића и издаја политичара могли да умање плодове његове победе. Временом је непобедиви борац постао плен својих разбијених али не и уништених непријатеља.

Дакле, Младић је стао на чело Друге војне области чији се штаб у време СФРЈ налазио у Сарајеву, а почетком маја 1992 г. прихватио се дужности команданта ВРС. До рата у БиХ Срби су живели приближно на 2/3 њене територије. Младић је штитио управо ту земљу и тај народ који је живео тамо вековима. Генералове речи да је његова војска сав народ РС, нису биле само празне речи! Народ који није могао да замисли себе отцепљеног од Србије, у саставу конфисковане, вештачки створене, далеке и туђе државе, устао је у борбу за своју земљу, своје домове, своју историју.

Младић је објашњавао новинарима: “Ви морате да схватите суштину конфликта. Нас су напали наши суседи, људи поред који смо живели читавог живота. То је рат комшија и бивших пријатеља , који су се пренули из сна и почели једни друге да убијају“. И сам Младић је у Сарајеву имао кућу. Током борбе генерал је са брда посматрао како пламен гута њене зидове.

Младић није знао за пораз у борби. Не само због свог талента војсковође (један од његових надимака у штампи био је „српски Наполеон“). Он је знао цену тог рата: “Ако изгубимо овај рат, изгубићемо све“.

Број његових непријатеља, рачунајући и оне у Југославији, је растао. Решили су да га сломе морално. Апсурдне оптужбе за сурове злочине који нису почињени, почеле су да се појављују не само у страној, већ и у југословенској штампи.

Када је скупштина РС разматрала Венс-Овенов план (по коме је србима требало да припадне око 40% територије БиХ, тј. морали би да уступе више од 20% контролисане територије), Младић је изашао пред посланике и убедио их да не подрже тај план. Генерал је подсетио да су српске границе у Босни „обележене“српском крвљу, да нико нема права да их мења, и што је најважније, – са своје територије одлази само војска која је претрпела пораз.

Западна средства јавног информисања приказивала су и приказују генерала као озлоглашеног исламофоба. Младић је лично, у интервјуу грчким новинарима упозоравао, подсећао и опомињао: “Америка је врло вешто искористила рат у Заливу, овде на Балкану, рат у Чеченији и она се труди да посвађа православље и ислам. Нама то треба да буде јасно и не смемо да дозволимо да православље упадне у ту замку“.

На почетку догађаја у Југославији 90-их година, западна штампа (а поред ње и 99% руске) почели су да сву кривицу за распиривање рата сваљују на Србе. Као што је писао амерички новинар из Њујорк Тајмс-а Д. Бајндер: “Преовлађивало је поређење са холокаустом. Први је то поређење употребио Ели Визел, а пре тога је све време говорио о геноциду. Ако преовлађује концепција холокауста, можете да замислите како се радују људи када открију холокауст који су починили Срби“.

Све је то изгледало у најмању руку чудно, јер је управо главни противник Срба, председник „демократске“ Хрватске Туђман, ступајући на дужност објавио целом свету како се поноси што његова жена није ни Српкиња, ни Јеврејка. „Ловац на нацисте“ Симон Визентал изјавио је 1993. да је Хрватска фашистичка држава, а да би се уверили у то довољно је прочитати „антисемитска дела њеног председника“.

Исто је и са Босном. Свима је познато да је Изетбеговић за време Другог светског рата помагао формирање злогласне босанско-муслиманске 13-е СС Ханџар дивизије, „чувене“ по злочинима над Србима. После рата он је био осуђен на 3 године робије као ратни злочинац. Али ни то није никог узнемирило. Чак је добио позив из РФ да присуствује прослави 50-годишњице Дана победе.

Младићев покушај да раскринка круг клевете, када је у интервјуу израелским новинарима упоредио судбине Срба и Јевреја у 20 веку, био је осуђен на неуспех. Пресуда Србима већ је била потписана на највишем нивоу. Њих и само њих су кажњавали санкцијама, само њих су бомбардовали…

Из Младићевог интервјуа:

“Дубоко саосећам са браћом која су подвргнута међународној блокади и трпе немаштину због уведених санкција. То је злочин који је над њима извршила лицемерна међународна заједница. Највећа победа Срба у овом рату састоји се у томе што први пут откако се овде воде ратови ни једно српско село није напало друго српско село. Трагедија српског народа је у томе што постоје Срби који се боре и свакодневно умиру, а постоје и Срби који све то равнодушно посматрају. Али исто тако, ја не могу да опростим мојој браћи њихову индиферентност према убилачком рату који нас је задесио. У јуну 1992. гинули су босански Срби. Више стотина села горело је на нашој обали Дрине. Та села више не постоје… Жене и деца су побијени. Старе људе су живе бацали у разбукталу ватру која је гутала њихове домове. Надлетао сам хеликоптером те области. Чак и моје очи које су на свашта навикле, нису могле да поверују у оно што су виделе – тамо доле био је пакао. А затим сам случајно погледао на другу обалу Дрине -њена ширина је тамо свега стотинак метара. Видео сам своје сународнике Србе како играју фудбал. Други су навијали, викали, галамили, бодрећи своје тимове. Момци су стајали и грлили своје девојке. Тада сам готово био спремам да прекршим оно на шта сам се заветовао: да се нећу латити оружја. Да сам имао бомбе код себе, бацио бих на њих. Очајан, схватио сам да ми Срби немамо национални програм, да нисмо довољно јединствени. Шест векова смо се борили против Турака, двапут против Немаца, али нисмо постали јединствен народ“.

Већ почетком рата, у Сарајеву су запалили Младићеву кућу. Са брда Враца видео је како гори у Пофалићима. Био је веома узнемирен јер није знао да ли су мајка, жена, деца и брат успели да изађу. Младићева породица је успела да се спасе. Међутим, за погром који се спремао јавио им је Младићев пријатељ муслиман, сусед Хамид Дураковић. Младићева родбина изашла је из куће буквално у папучама. Тога дана почео је масакр над Србима у сарајевском насељу Пофалићи, управо ту где се налазила и његова кућа. Масакр је организовао и предводио познати сарајевски криминалац Јусуф Празина. Изетбеговићев заменик, Ејуб Ганић, давао је Јусуфу наређења радио везом: „Убијајте Србе и њихове војнике без милости, пљачкајте и палите! Српска стока не сме да хода по Сарајеву! Уништи их, Јуко!“

Младић је гледао у своју кућу у пламену са мање од километра растојања. Око њега су били његови суседи Срби који су напустили своје домове у Пофалићима и узели оружје у руке. Једном од њих, Младићевом шоферу у Охриду, тада су убили оца и стрица. Касније, на истом положају, један од бораца је пришао Младићу и рекао му да је на телевизији видео 16-годишњег сина истог тог комшије Халида Дураковића како се хвали да је запалио генералову кућу, рекавши: “Сви Младићи су успели да побегну, кућа није!“ Тада је бивши артиљериста моментално узео на нишан Халидову кућу и обратио се Младићу: “Господине генерале, Вама припада част да пуцате!“ Младић је пришао оптичком нишану и као на длану угледао комшијску кућу. Одбио је да гађа.

Из Младићевог интервјуа:

“Ми нисмо водили рат против читавог муслиманског или хрватског народа. Навешћу вам пример:  1993. године, за време сукоба хрватских и муслиманских снага, када се хрватско становништво из централне Босне нашло пред опасношћу истребљења, српски народ и војска су пружили помоћ Хрватима. Ми смо их прихватили на својој територији, а касније су сви они, укључујући и хрватске оружане формације, били пуштени на хрватску територију. Више од 20 000 људи… Морам да укажем на разлику између нас и Хрвата. Ми смо их упутили преко Купреса у Ливно на њихову територију. А кроз нешто мање од годину дана они су нас напали управо са тих положаја и успели су да освоје Купрес. Ми смо помогли и муслиманима 1993. да преживе трагедију у Мостару. Захваљујући нашој помоћи успели су да преживе. Једна од зараћених страна била је муслиманска армија Фикрета Абдића. Она је располагала значајним војним потенцијалом. Током тешке борбе са Петим корпусом званичне армије Абдић је успео да сачува контролу над делом територије, консолидује и реорганизује снаге и започне нову, успешну војну операцију. Односи Абдићевих муслимана са Изетбеговићем били су исти као и код Срба, пошто је Изетбеговић водио рат не само против нас и Хрвата, већ и против свог народа. Заслужује пажњу чињеница да је Абдић имао много мање војника него Изетбеговић. Али на првим изборима у Босни одржаним пред почетак ратних дејстава, за њега је гласало много више муслимана него за Изетбеговића. Абдић је од самог почетка имао ставове сличне нашим: тражио је решење проблема за преговарачким столом а не на бојном пољу. Српска армија је увек помагала хрватском и муслиманском цивилном становништву. Реците ми, где је противничка војска помагала нашем народу? Наведите ми бар један пример“.

Међу многобројним делима која хоће да припишу генералу најважније је масовно убиство мирног муслиманског становништва у градићу Сребреница, које је спроведено по његовој наредби. Већ смо доста писали о томе, рећи ћемо само неколико речи. О генераловој неумешаности у било какве ратне злочине говори мноштво директних и индиректних сведочења, како неутралних посматрача, тако и генералових непријатеља.

Из интервјуа генерала Младића:

„Постављам себи питање: зашто су ме људи са CNN-а снимали са муслиманским дететом на рукама када сам излазио из Сребренице, а ти кадрови никада нису приказани? Српски гестови добре воље се никада не региструју“.

И још један одломак:

„Немци би хтели да њихови злочини из Првог и Другог светског рата буду заборављени, па зато смишљају злочине које смо наводно ми починили и потпирују антисрпску кампању. Своју рачуницу има и Америка. Они би такође хтели да свет после овог рата заборави њихове злочине уХирошими; Нагасакију, Вијетнаму, Камбоџи, Ираку, итд.

Све што сам у животу радио , чинио сам не да бих се неком свидео. Поступао сам у складу са својим личним убеђењима и у интересу мога народа. И у овом рату тежио сам да заштитим животе људи, војника, официра, не мислећи притом о свом сопственом животу. Мој народ је био моја армија а ја сам био мали син те велике армије. Много пута у овом рату мој живот је био изложен опасности. Али за свој живот никада нисам страховао, ни пре рата, ни за време рата. Свако ко се роди мора да умре. Таква је воља природе и Божја воља. Без обзира на сва настојања и достигнућа у медицини, природа се не може променити. Нормално је да сви морамо да умремо. Нема бесмртних људи у физичком смислу, али има оних који су захваљујући својим учињеним делима у животу постали бесмртни“.

Током свог боравка у Београду, када је за њим већ била расписана међународна потерница, успео је да оде на гроб своје ћерке Ане. Она је убијена марта 1994. под неразјашњеним околностима, готово одмах по доласку из Москве. Читавог живота је маштала да види Русију. Читав догађај је приказан као самоубиство. Али Младићева ћерка то није могла да уради, тражила је да иде са њим у Босну, у РС-на борбени положај. Нежно, али одлучно, отац је рекао не; нека прво положи последње испите а затим нека дође на фронт као што је то чинила и раније. Студирала је на медицинском факултету, настојала је да дође на фронт, не у неки болницу у позадини – желела је да помаже борцима из армије њеног оца. Многи би могли о томе да сведоче. Зашто је лекар после обдукције изјавио да је то било самоубиство, то само он зна. И нека то остане на његовој савести. Након ћеркине смрти Младић је рекао пријатељима: “Њеном смрћу одузели су ми три четвртине живота, али ни ту четвртину што ми је преостала нећу да поклоним Турцима“.

Из интервјуа генерала Младића:

“Не, моја Ана не би то урадила… У нашој кући су била три пиштоља, а она је уперила у себе управо тај… који сам добио као најбољи војни питомац на Академији. Тада ми је породица поклонила прстен од кога се не растајем а Академија пиштољ. Том приликом смо се договорили да ћемо из тог пиштоља пуцати када се у породици Младића буду појавили наследници. Тада је Ана рекла да ако се уда неће мењати презиме, како би се рођење и њених синова огласило пуцњима из тог пиштоља… Не, моја Ана то није могла сама да уради…“

Посећивао је и гробове својих ратних другова. У јуну 1996. присуствовао је сахрани свог ратног друга генерала Ђорђа Ђукића (прве жртве хашког суда), што је изазвало гнев и бес светских медија. На тој тужној церемонији прилазили су му многи Срби са речима подршке и буквално тражили од њега да се не предаје хашком суду.

Једном је аустријски канцелар Метерних питао српског кнеза Милоша Обреновића, са жељом да га јавно понизи: “Кажу да сте Ви били свињар?“ На то му је српски кнез одговорио: “Да, али да сте Ви били свињар, Ви бисте то и остали!“

Овај цитат најбоље карактерише однос „цивилизованог света“ којег су све савремене болести уништиле, према личности човека кога тај „свет“ није могао ни да разуме ни да прихвати. Пореклом са села, читавог живота је изучавао војну стратегију на Балкану, а ето нису га могли ни уништити, ни сломити.

Оптужбе хашког суда једном ће бити бачене у корпу за отпатке, утонуће у заборав имена генералових непријатеља и клеветника, а име Младића заувек ће остати симбол српског отпора и непокорене Србије.

Превод: Д.Н.
СРБски ФБРепортер

извор: facebookreporter.org/

3 гласa