Да су односи Србије и Америке заиста у узлазној путањи, како премијер јуче каза, видело се по узлетању Бајденовог авиона- дефинитивно је ишао узлазном путањом и махао домаћину, замоливши пилота да што пре увуче стајни трап како би отресли Тому Николића с точкова, у које му се уплела кравата док је констатовао: „А, па мени се чини да су мало препумпани, богами! Сећам се да су код нас на колицима за земљу, док сам радио у једном угледном крагујевачком предузећу, били мекши…оће колица да се претуре кад су пуна иловаче а точкић препумпан…“

Не, шалу на страну, заиста су односни толико добри да потпредседник Америке није желео да заобиђе Београд на свом путу ка Приштини, у којој ће се задржати два дана за разлику од два сата у престоном нам граду, али два сата дефакто значе много више него толико дана код Тачија!

Додуше, у политици се такав однос тумачи другачије, сасвим другачије од узлазне путање, али у реалности ствари стоје овако, да пластично објасним: кренете на далек пут којем се толико радујете. Море, рецимо, и успут вам толико пригусти а бешика на налик Бабићевој!

Реално, чему се у том ттренутку више радујете: првој пумпи или жбуњу ако је приручније, да тако кажем, или пак мору, плажи, заласку сунца над пучином..?

Верујем да се одговор намеће сам од себе, па тако и у овом случају- Џозеф Бајден ће се дуже задржати у Приштини, тамо ће телалити све контра од онога што је говорио овде, али му неће бити ни близу пријатно колико у Београду, јер човека, факат, најлепше успомене вежу за место где се олакшао!

Да ме не схватите погрешно, не мислим ја да белосветски политички вагабунди Србију доживљавају као пољски клозет, напротив, верујем да више на нас гледају као на жбун, али суштина је у томе да колико год времена остану овде оставе неизбрисив траг за собом, или барем тешко избрисив и доста опорог мириса!

Е, кад смо већ код мириса уз њега некако логично иде и укус, а и он непоправљиво горак!

Мислим на Бајденово извињење породицама које су изгубиле своје у НАТО злочину ’99. које би можда и имало смисла, можда би имало призвук људскости да опет једина тема није била такозвана „нормализација“ односа с Косовом и потоњи одлазак доле!

Значи, човек се куртоазно извинио због хиљаде пострадалих и још ко зна колико хиљада оболелих (због њих се није извини нити ће ико икада нажалост, нити ко сме то да им спочита од овдашњих велможа), па трком из куће жртве у дом својих саучесника да наздраве ономе за шта се два сата пре тога извинио..?

Занимљива та висока политика малих људи, заиста!

Своди се отприлике на то да силоватељ отрчи до куће жртве, проћаска с њеном породицом, успут се уз слатко и воду извини за оно што је урадио, па замоли за неку фотографију како би нешто касније с екипом која му је чувала стражу док се иживљавао над мученицом могао да онанише на њену слику!

Но, шта ја па знам о политици осим чињенице да су далеко мудрији од нас рекли: „Не радуј се Данајцима ни кад дарове носе“, па тако и ову посету коју квалификују као не знам коју по реду историјску и суштински важну за нас не видим никако другачије до стајанку крај успутног грма!

Још када се има у виду да је осим одласка у „тоалет“ Бајден искористио прилику да стојећи над писоаром викне: „Е, умало да заборавим, Америка ће увек бити ваш пријатељ и савезник, ал ајде да лепо признате Косово, баталите те приче о братству и савезништву с Русијом, распродате још то цркавице што вам је остало од привредних добара и достојанства, и јавите Тачију да мало касним али стижем, нек баци на роштиљ десетак Срба с луком…овај, ћевапчића…“

Не, заиста, односи су нам у толико узлазној путањи да само што нису полетели ко Бајденов авион ка Приштини, за којим је премијер махао и када се приземљио на аеродром крвника „Адем Јашари“ а председник се чврсто и достојанствено држао за точкове понављајући: „Ма, не пуцајте, шта вам је, само ћу на вентил да испустим мало ваздуха и пуштам се! Верујте ми, ништа горе него кад вам се у трку преврну колица а лопата омлати преко чела…“

(Мој недељник)

www.nspm.rs/hronika/mihailo-medenica-i-bi-bajden.html

Прочитај без интернета:
8 гласовa