Све бих ја то на њиве па лепо Јокића за председника!

Како, бре, ког Јокића?! Па, овог малог из Америке што је сад наш да нашији не може бити!

Нашији више и од Нолета који је би најнашији али је, као у Пимпековим стиховима:“Бацио све низ реку/рекет и пошао у други свет“!

Боже, колико нас је само тај мали тазочарао, а од деце смо одвајали да би било за њега, еј!

Ма, нема тога ко помогао није малом тршавм и мршавом рекеташу када је почињао и ишао од куће до куће гурајући онај качкетић под нос: „Чико, чико, дај неки динар да постанем шампион, ил ћу да те пљунем…“!

И давало се, вала, нештедимице да би постао најнашији Ноле број 1 а види га сад- ваља се на другој позицији ко некакав клошар, скитница, пијаница и распикућа што је багателисало кући и имање за кафанским столом- брука!

Но, имамо ми новог најнашијег- Николу Јокића, султана од НБА који није као овај бивши најнашији и сасвим сигурно неће издати, изневерити и пљунути на све што смо учинили за њега, иако му до јуче ни имена нисмо знали, али не мари- веровали смо у њега и кад нико није, без разлике што појма нисмо имали где је и шта ради, нити нас је нешто жигало у дну абдомена за све то, да се не лажемо!

Сад је најнашији и само то је важно! Покорава Трампову Америку, мада и нема потребе за тим јер смо одавно елаборирали да већег Србофила од брата Доналда нема и да ће нам за мандата вратити не само Косово и Метохију, већ и Мадагаскар, Патагонију, Обалу слоноваче/лозоваче и Вијетнам, чисто као камату за све године америчког зулума!

Но, да се вратим на малог најнашијег- ево га у медијима лагано сустиже Станију и оног Расту па родитељи листом исписују децу с тениса и купују „баскетаре“, уз помазање: „Је.о те тенис, бре и ко те уписа на њега?! То те она луда мајка натерала да тренираш иако сам одувек говорио да треба да се оријенттишеш на кошарку, без обзира што те уопште нее занима, што је лопта тежа од тебе и што имаш три године- то није и не сме да буде оправдање! Није било ни Јокићу! Шта би ти, да будеш ко онај Ноле неухрањен, бледуњав и други на свету, а?!“

Немамо ми, бре, најнашијих за бацање и разметање и ваља их чувати ко зеницу и „баскетару“ ока свог!

Додуше, политичари су одувек веровали у малог, иако се тога не сећамо, али иде кампања па ће се, сигуран сам, наћи пожутели говори и избледеле траке које сведоче о томе да су одувек имали алтернатив за најнашијег баш као што не постоји алтернатива за њих, јер они су, ипак, најнајнашији и нема тог Ђоковића или Јокића који могу постићи такве успехе, но…

Могао бих да потпишем да сам још пре 15 година, када ни Јокић није размишљао о баскету чуо Вучића када је говорио: „За две до две и по године овај мали Јокић биће чудо од кошакраша и зато данас полажем темељац за овај кошаркашки терен који ће финансирати Арапи и који ће од 12 до 19 сати служути као јавни паркинг који ће упослити чак троје људи који годинама чекају посао у струци лекара, али за почетак нека науче да дижу и спуштају рампу како би сутра могли и да отворе и затворе човека!“

Наравно, ту су и кандидати опозиције, живо се сећам када су говорили ће створити боље, поштеније и правичније друштво не би ли Јокић могао да се врати из Америке и каријеру настави у Србији, држави равноправних, ситих и срећних људи који ће чекајући на запослење моћи да се разгибавају и „распуцавају“ на кошаркашким теренима темпирајући форму за нове радне победе од којих ће моћи пристојно да живе непристојно добро зарађујући!“

Сећам се и нас, богами, народа којем увек треба неки херој који би дао смисао животима, јер без култа личности не постоји ни личност у нама…

Вазда су нам требале туђе победе да имамо ваљани изговор да не покушамо да извојемо ни једну своју.

Увек смо веровали у њихове успехе не верујући да сами можемо постићи било какав.

Никада нисмо оклевали да безрезервно подржимо шампионе како се огледала не би церила губитницима пред њима!

Речју, ништа нама без најнашијих јер шта бисмо за собом самима кад нисмо своји?!

Тешко је наћи победника у себи, а тако лако себе пришљамчити уз најнашијег, док не разочара и изневери, ал на срећу брзо се нађе нови наш- најнашији у којег смо толико веровали да нисмо ни знали ко су али смо итекако знали ко нисмо, осим ових који вазда знају ко су и колико могу да нас убеђују да смо нико без њих…

Хвала Богу на Јокићу (цар, без даљњег)- већ сам се поплашио да ће нам омладина остати неухрањена, бледуњава и губитничка ко онај Ноле…

Сећате се оног малог што је хтео да пљуне ако не убаците који динар у качкетић, а ми давали, давали и веровали у њега, а он у ствари ни налик Јокићу који можда већ сутра неће бити ни налик неком Ђокићу који се злопати али ће засијати не би ли заслужио да постане најнашији, јер толико нам барем дугује…

(Мој недељник)

www.nspm.rs/hronika/mihailo-medenica-nas-%E2%80%93-nasiji-najnasiji.html

5 гласовa