Хвала ти, бако, за ову капу што отвор за очи и носић има,

под њом се осећам силан јако, под њом постојим, под њом ме има.

Носим је зими, носим и лети, под њом никада није вруће,

носим кад треба да се прети, да се бије ил’ руше куће.

Имам екипу, ортаци с „факса“, и њима баке фантомке дале,

„учимо“ заједно, мењамо скрипте, свратимо понекад до Савамале…

А Савамала пуна будала, све пук „наркоман“ и го хипстераш,

па зарад добра и вишег циља – бејзболку узмеш и све растераш!

Није, бако, ни мени лако, гребе вуница, сав се осујем,

па „алергија“ учини тако да неког разбијем, да малко псујем.

Забодем понеки посô са стране, чисто да прекратим богу дане,

сачекушица ил’ рутински препад из мрака – посао брз а пара лака.

Перем на руке, кô што си рекла, и феном сушим да се не скупи,

пензија мала, знам, моја бако, а игле и конац у крв скупи.

Сећам се дана, клинац сам био, кад сам је први пут ставио,

ушô у школу, правац у зборницу, па мало смрада из мате давио…

Знаш, бако, ми му дођемо нешто као обесправљена мањина,

сви од нас беже, скиче кô свиње, а душа плаче, пуста ширина…

Песничка, да тако кажем, док радим волим да бацим еп,

чисто да оног кога газим доживљај буде нежан и леп.

Ал’ људи су стока, немам речи, то никаквих нема манира,

ја га набадам а он дречи, немају комшије од њега мира.

Увек се сетим твојих речи: „Од поштеног посла нема стида“,

ја га, бако, поштено радим – лупам им главе кô лопте од зида.

Дајем и гаранције на сваку шљаку, немам ниједну рекламацију,

некад користим и селотејп траку, кô поклончић их шаљем на реанимацију!

Шљакам за неке баш фине људе, и они воле ту „етно“ жицу:

плетена капа, бејзболка, јелек – коло кад заиграм по нечијем лицу…

Ал’ боли ме предрасуда, неправда према „предачкој“ капи,

често преврћем породични албум, па нека сета ћапи…

Под фантомкама све насмејана лица – срећна породица,

чувари старих заната: ћале, кум, ја и бата.

Сад је све пало на моја плећа, фантомком једном децу храним,

ал’ не дам образ, све за кодекс: слабије ломим, а јаче браним!

Притисла криза поштеног човека – ма није криза, то је брат Киза,

нисам му познô капу у мраку док лема обесног деку и баку!

За шљакере дошло задње време – сви се сад као питају ко смо,

само смо поштено радили своје за газду који нас тамо и послô…

Ништа боловање, ништа социјално, ништа регрес – с фантомком устанеш,

с фантомком легнеш, више и не знам шта ми је лице: да ли од коже ил’ вунице?

Фантомка нас је одржала – њојзи хвала, чувај је, бако, за своје дете,

сада извини, морам да журим, неке гладнице штрајком прете…

Али за крај знајте и ово, фантомком не скривам лице већ сузе,

јер и кад дивљачки сиротињу бијем – под вуном плачем и сузе кријем!

Фантомска је туга преголема – подра ми се капа а бака вунице нема!

А нема јер смањили су јој пензију, а неправда боли и ствара ми тензију,

одох начас до Савамале да гледам у реку и млатим будале…

(Мој Недељник)

извор: www.nspm.rs/hronika/mihailo-medenica-oda-fantomki.html

0 гласовa