Завладао је синдром Илије Чворовића- свако у свакоме види шпијуна, док слонче безбрижно плеше по стакларској радњи…

Нико више не пита за здравље, породицу, оно куртоазно: “Како је?”, већ- “Јеси ли за протесте”…а слонче ко Ђогани…

Уђеш у пекару: “Добар дан, четврт бурека..” а продавачица: “За овде или за понети на протест?! Ма, за протест, знам те ‘тицо! Сад се има за бурекчић, плаћа Сорош добро, а..?”

А, слонче ко Ђогани…

Придржиш врата старијем комшији, кад: “Нека, нека, сам ћу, само ти пожури да те Сорош и НАТО не чекају, неће дневница сама од себе да се заради…”, без обзира што и ти улазиш у зграду…

А, слонче ко Ђогани…

Сретнеш поштара на путу до контејнера: “Царе, има ли шта за мене?!”, кад он: “Има, вероватно, ал не код мене, ЦИА не уплаћује преко нас…”!

А, слонче ко Ђогани…

Уђеш у аутобус, валидираш се штоно кажу, сви се окрену и у глас: “Опа, види коме је то Сорош уплатио “бусплусић” а до јуче бежанија кад уђе контрола… Мајсторе, кочи и отварај врата, мали је ово аутобус колики је овај издајник”!

А, слонче ко Ђогани…

Привијеш се увече мазно уз жену, деца поспала, припупиташ онако како доликује: “Хоћемо ли мало”, а одговор: “На протесте, јел?! Иди па се мази с Кандићком, курвару сорошевски, што ме ниси пре четири дана питао…?”

А, слонче ко Ђогани…

Али обучеш нешто тамније од сивог одмах си жена у црном, без обзира на пол: “Види, мангупа, утего се у црну кошуљицу, донација..?”

“Идем на сахрану, аман, а у истој кошуљи си ме видео најмање десет пута”!

“Аха, сахрањујеш Србију с оним твојим жентурачама”…

А, слонче ко Ђогани…

Одеш код лекара, заседнеш у чекаоницу и заподенеш причу с неким колко да прекратиш време: “Вирус, а..?”

“Не, већ часна патриотска прехлада за разлику од вас неких који се оним НАТО иглама бодете у вене и ширите вирусе, а богами и кашљете сиду највероватније”?!

А, слонче ко Ђогани…

Скрпиш да наточиш пет литара горива: “Шта је, не даје Сорошко бонове за више”?!

Изађеш на терасу да залијеш цвеће: “Опа, стигле ГМО мушкатлице из Ленглија, комшија… Миришу…а смрде на издају, увенуле ти дабогда и оне и рука!”

А, слонче ко Ђогани…

И тако, док слонче весело ровари радњом народ се у држави чија је власт (мислио сам да су „жути“ најпогубнији, али ови су непревазиђени) потписала Бриселски споразум и поставила оне “симболичне” административне прелазе ка Косову и Метохији; парафирала споразум са НАТО који нас малтене обавезује да им се сваког 24. марта извинимо, платимо амортизацију за утрошено гориво, пројектиле и путне налоге за пилоте; власт чији су саветници/пријатељи/радо виђени гости: Блер, Клинтон и Шредер; власт чији је најваљанији кадар завршио управо сорошевске и сличне киндер-јаја “факултете”/ курсеве; власт која је подала државу а продала земљу и фабрике странцима уз субвенције ко пијани шеици…е у тој држави с таквом влашћу успели смо поново да се поделимо на НАТО плаћенике и сорошевце, заборављајући све горепоменуто- није то у Србији мерило за издају већ препорука за Немањину 11.

Ми смо гладни, голи, боси и обесправљени, али такве је, нажалост, ваљда најлакше дићи једне на друге убеђујући их да је ’48. и да нам ваља разабрати пету колону и рећи историјско НЕ!

Ево први ћу- НЕ вуцибатини Сорошу, НЕ у НАТО, НЕЋУ да ми се државом зоре ни стране нити домаће кабадахије, НЕ понижавању хероја и предаји Косова и Метохије, НЕ издаји Србије, ДА више волим Русију од запада и ЕУ, НЕ кукавичком отклону од Републике Српске, НЕ радна места лажним дипломцима и силиконским саветницама, НЕ више поделама на издајнике и патриоте док фукара живи свој елдорадо, НЕ Вулину и сличнима као мери морала и принципа…

А, слонче ко Ђогани…

Може му се, победа на изборима може бити упитна али је постизборни тријумф неупитан- у свакоме од нас је изгледа пробудио по бота, само је било питање потрефити сендвич по мери…(опционо, ко се пронађе…)

(Два у један)

www.nspm.rs/hronika/mihailo-medenica-sendvic-po-meri-svakog-od-nas.html

10 гласовa