Ништа ме не раздире као патња деце и старих. Оно када у очима пред којима је живот, или за којима је живот цео- нема ничег до туге.

И кад се плаве- ко пучина јада су. Сињавина бола…

Дете сам старца од 86 зима (није много лета било за њега). Часне, поштене и чојствене старине која је вазда држала до образа по цену свега, а јутрос сам једва познао те образе и очи моје старине, кљунуле у траву и блато.

– Комшија, отац ти је пао пред зградом…- сјурио сам се не видевши ни ко ми довикује кроз прозор, познах штап и цегер што вазда носи са собом мој Момчило!

– Добро сам, добро…мало ми се стужило (вазда је користио ту реч шта год да му је. У њој је све и није ништа. И вапај и кураж.) па падох…- подигох га из блата да седне, у блато, да видим плави ли се сирота пучина под седим обрвама…

– Није ништа, не брини, држи ме само да устанем па ћемо полако…- из беса ваљда не дадох да ми ко помогне, да ко види ту старост како се једва придиже из блата, како се ослања на мене и штап… На помисао да му се само „стужило“ и да ће већ за који трен ветар да развеје све што старину може да „стужи“…

– Ја пош’о до тебе да поделимо ову помоћ, подигао сам мало пре…- вели, поштапајући дане што их као казну носи! Подигао је „помоћ“ па кљунуо у блато и траву… Стужило му се! Стужило ми се да вриснем небеса да попарам, ал ћутим, вучем 86 година сињавине јада полако за собом, не знајући више јел га то живот благосиља ил се наличје живота спрда с њим..?

Озорио је у пошти по тих 5000 динара милостиње што се држава „стужила“ да „помогне“ старости да се олупа ко талас о хриди живота, а живот…живот ко пена таласа- наоко горда, силна и сјајна, ал заусти и заћути пред обалом док се дроби и нестаје. Стужи се…

Пожурила је стара сињавина до мене, предалеке обале за штап и једро од цегера…

Дошао је да поделимо..?

– Знам да немате, а ја сад имам, па да…- шта имаш, тата?! Превише година за толико јада и чемера! Превише живота за собом да би се више и сећао шта је то живот, старче мој!

– Знам да немате, па…- шта да поделимо, тата?! Ту беду што си свио негде у дну цегера да звери не нањуше, тај недоглед згаслог погледа, корак што му штап бежи, сате чекања да ти неко исплати „помоћ“, муко моја, купивши ти још дан робије у ономе што ти бахато и срамно називају- животом?!

– Знам да немате, па да…- немам ја, тата, јер имам ово блата на рукама што ти стресох с лица, а не зато што сам без динара!

Немам јер ти се сваког јутра обрадујем када се гласнеш, а у гласу нигде оне мекоте година ти, већ муке да не чујем како се дан стужио над тобом, проказујући те ноћи да си још ту, да дишеш, да постојиш у блатњавом отиску у који те сапнуше, тата, а ти…

– Али ја сад имам, не треба мени толико…- а, колико је то, туго моја?! Колико су те убедили да ти више не треба да би ти било шта требало до голог сванућа и тужног смркнућа?!

Колико то имаш? Дај да делимо, тата! Превише ти је образа остало за њихову меру, превише си горд и тако повијен, безгласан и безличан!

Јесу ли ти исплатили помоћ, стари?! Коју?! Помогли су ти да се не стидиш својих година, или платили да не виде твоје године, таласе мој што те бацају о хриди бесрамља?!

– Знам, али да поделимо, биће ми лакше…- не сме ти бити лакше, тата, никако не сме! Не смеш себи то да дозволиш, јер њихова је победа ако убедиш себе да ти је шта лакше кад муку поделиш с муком мислећи да је шта мања!

– Узми, молим те, па дај деци кад дођу, реци да је од деде…- немој, тата, молим те, немој да ти то чине! Не разгрћи цегер- вриснуће небеса ко да им дроб разгрћеш…

Лези, опружи тај век скоро да дане мало, ја ћу стражарити да се дан више не спрда с тобом, а ако се не пробудиш знај- онај отисак образа у блату значиће деци више него та мизерија којом несоји испирају савест!

– Узми, молим те, сине…- нећу тата, већ си ми превише дао!

Ја имам шта да покажем, онај отисак образа па нека је сто пута у блату!

Теби се стужило, пао си, година ти је…

Они су пали, тата, али се придићи неће, јер човека не усправљају ноге већ образ…

Никад се њима стужити неће, јер пустахија су њихова плаветнила, а твој је хоризонт јада!

Јад је људски, тата, а пустахија очију једини хоризонт…

Одмори сад. Спавај, добра моја старино. Поделићемо, обећавам ти- ево теби мало мира, а ја ћу узети немир на сињавини барке с једром од штапа и подраног цегера.

Спавај, биће јад ту и кад се пробудиш. Тек ти је 86, има још времена да ти старост учине тежом од година…

(Два у један)

www.nspm.rs/hronika/mihailo-medenica-sinjavina-bola-i-jada.html

6 гласовa