Дакле, нема ничега спорног у факту да човек који се ономад фотографисао са Душаном Спасојевићем данас буде део свите која о 12. марту полаже венац на место убиства Зорана Ђинђића?!

Нема јер је премијер тако разрезао коментаришићу „селфи“ Златибора Лончара и некадашњег перјаника Земунског клана, ставивши тачку на свако евентуално потпитање, јер тапију и на питања и на одговоре и на сумње има искључиво и ексклузивно- ОН!

У овом случају први међу „једнакима“ нема никакву сумњу у свог преторијанца, а када ОН не сумња остали, вајда, треба само да мисле на то ко ће следећи испасти из „Парова“, да ли су и њиховим тротоарима прошле двоножне „грталице“ с билбордима СНС-а на леђима и колико се већ Станија није омрсила за сношајчић..?

Ни министар здравља и листа чекања за умирање пре операције нема сумње у себе, тако му је барем Вучић рекао, правдајући га пред публикумом ко тата спормислеће дете пред разредним због школских „несташлука“- ћутећи као слика!

Да, баш као поменута која, како се већ каже, говори више од хиљаду речи, на које, понављам, ауторска права имају само ОН и Бог, мада говори и у његово име забранивши му да се било где осим у Оченаш помиње без претходне косултације с ЊИМ!

Фотографија није спорна колико мотиви мученог Веље Илића да тек сад изађе с њом из породичног албума у јавност, али како је ово држава фиока, фасцикли и принципијелних коалиција створених по принципу „држим те за јаја- држиш ме за јаја, ај да урадимо нешто за Србију и дамо јој оно за шта се не држимо“, тако и не чуди да се све свело на отприлике следеће: „Питао сам министра о чему је реч, а он ми је аргументовано објаснио да је фотографија настала у тренутку када су тамо неки људи хтели да му се захвале што је оперисао оца једног од њих и позвали га у оближњи кафић. Не видим ништа спорно у томе, само су попилу еспресо с ногу и растали се да се више никад не виде, до поподне…“

Нема везе што су припадници монструозног клана онолико пута помињали Златибора на сведочењима, вероватно су мислили на планину а не министра, јер ако Багзи каже: „Сваки други дан је био код нас у Шилеровој“ то заправо значи да је човек више него савестан изабрани лекар и да је мимо радног времена обилазио пацијенте на терену, вођен Хипократовом заклетвом: „Само тетки Душану да однесем лек…“

На самој фотки се види колико му је непријатно, једва да је загрлио Спасојевића и развукао осмех од ува до ува као да се фотографише са деверушом коју би да нагна иза свадбарске шатре, док „пацијент“ гледа некуд у под размишљајући: „Каква људина, ни 100 грама кафе није хтео да узме!? Како ли се беше зове да му за рођендан пошаљем Владу Будалу с флашом пића..? А, да, Дивчибаре или тако некако..?“

Шалу на страну, па докле ћете колективно да нас третирате као неизлечиве случајеве којима можете сервирати све под изговором да је за упалу грла најбоље клистирање?!

Лично сам, рецимо, хтео да се захвалим предивном доктору са онкологије Земунске болнице за све што је чинио за маму, али човеку није пало на памет да одемо на кафу а камоли да се фотографишемо за „успомену и дуго сећање“!

Банална компарација, да, али ништа баналнија од премијеровог уметничког дојма о фотографији министра здравља и некадашњег „министра“ живота и смрти у Србији!

Нормално је, јелте, да свако од нас уз фотографију деце у новчанику носи и по једну с неким криминалцем, чисто да га сете на времена када је све било много једноставније, безбрижније и веселије…

Тако и сирома Златибор чува по неку да га сети на захвалне „пацијенте“ док се рве с незахвалним народом, жалећи за временима када је био млади посвећеник који је пртио стазе да лечи по селима и земунским „засеоцима“, не питајући ко се чиме бави већ где га боли и за шта заболе, тек по негде остајући на кафици кад домаћин баш навре а он нема куд из Шилерове по мећави…

Фотографија је, дакле, аутентична, премијеров уметнички доживљај још аутентичнији и неупитан, Багзијеве тврдње овог пута сумануте јер сваки други доктор у Србији се зове Златибор и свраћа у Шилерову с обзиром да се тамо налази и земунски дом здравља, а министрова невиност једнака постојаности химена у оној несрећници што су је подвели Змају од Шипова минуле сезоне, да јој објасни неколико појединости Грмечке кориде!

Ех, да је данас толико посвећеника у здравству где би нам крај био да није иза ћошка..?

Ови данашњи хопократовци ни да се насмеју кад им уђеш у одринацију, а камоли да се фотографишу ил попију кафу с пацијентом све и ако му није ништа, чисто свратио на мало топле речи и еспресо с ногу…

Све се, бре, свело на оне стихове о несрећној љубави: „Златибора не питај за Дућу ни за ону земунску кућу- Вучић на све одговара: фотографија је бледа и стара“…

www.nspm.rs/hronika/mihailo-medenica-zlatibore-pitaj-ducu.html

5 гласовa