Као у животу сваког човјека тако и у животу друштва организованог у државу, а Република Српска јесте држава, постоје важни, важнији и најважнији проблеми.

Они се антиципирају и са њима се мора не само суочити него их треба на ваљан начин и ријешити. Држава која је у дефициту исправне перцепције проблема те њиховог селектовања на оне који захтијевају тренутни одговор и оне који могу сачекати одређено (не дуго) вријеме, не може рачунати на свијетлу будућност. У савременим државама сви ови процеси морају се одвијати на демократски начин, при чему се морају имати у виду двије важне ствари. На обје њих исправно указује угледни сплитски правник и правни филозоф др Никола Висковић, који каже да за демократију „…није битно да сви грађани стварно политички дјелују и утјечу на власт, него да сви они могу по праву и равноправно то чинити“. Дакле, није демократија само могућност која треба бити на располагању свим грађанима да непосредно или путем својих политичких представника врше власт или остварују утицај на њу, већ демократија значи и равноправност грађана у свему томе. То значи да не би требало да један дио тих грађана спречава онај други дио да партиципира у политичким процесима. Нарочито је правно недопустиво да мањина грађана (а код нас и тзв. конститутивних народа) или њихових политичких представника спречава онај други дио да по основу сопствене већине врши власт. Ако се то ипак деси негира се равноправност, а тиме и сама суштина демократије.

На све ово указујем због најактуелнијих дешавања у Народној скупштини Републике Српске. Чиним то не само зато што је скупштинска мањина недавно, на начин који није допуштен правом, блокирала рад тог законодавног органа, већ и ради нечег другог што сматрам много важнијим. Због тога овај текст и има наслов какав има, јер оно што слиједи у наставку представља стратешко питање за будућност Републике Српске, пред којим, ако их има, треба да падну св(ачиј)е маске.

Наиме, чињеница је да су та посљедња дешавања услиједила веома брзо након што је скупштинска већина у Републици Српској недавно рекла да ће на првој наредној сједници Народне скупштине усвојити акт о војној неутралности Републике Српске. То између осталог значи да би били стављени ван снаге одређени акти којима је претходно Република Српска дала подршку чланству БиХ у НАТО савезу. А те акте својевремено је (2005) усвојила тадашња скупштинска већина коју су чинили СДС и ПДП, то јест управо оне странке које сада хоће да блокирају рад Народне скупштине Републике Српске. Истине ради, треба рећи да нису само СДС и ПДП својевремено гласали за подршку чланству БиХ (а тиме и Републике Српске) у НАТО-у, јер је свој глас за то дао и СНСД. Сви они су, дакле, 30. августа те 2005. усвојили не само Препоруке за измјене и допуне у предложеном концепту реформе одбране, у којим препорукама су дословно рекли да „Република Српска подржава чланство Босне и Херцеговине у Партнерству за мир и НАТО-у“, већ су усвојили још нешто о чему се овдје мало зна, а представља стратешку ствар. Наиме, на тој сједници они су усвојили и закључке (број 01-512/05, објављене у „Службеном гласнику Републике Српске“, број 82/05). У тим закључцима стоји да је Република Српска опредијељена да у оквиру БиХ ствара одбрамбени систем који ће БиХ и њене народе и грађане бранити посебно кроз чланство у Партнерству за мир и НАТО-у, као и да Народна скупштина Републике Српске захтијева од Предсједништва БиХ да код званичних институција НАТО-а текућу реформу Оружаних снага БиХ верификује као коначну фазу структурне реформе, која ће омогућити укључење Оружаних снага БиХ у НАТО.

Због тога сада, између осталог, српски члан у Предсједништву БиХ учествује 25. јула 2017. у доношењу закључка те институције (закључак број 01-50-1-2768-18/17) којим је задужено Министарство одбране БиХ да убрза активности на књижењу непокретних перспективних војних локација, што у пракси значи развлашћивање Републике Српске. Поред тога, Предсједништво БиХ је 19. новембра 2015. усвојило и закључак (број 01-50-1-2860/15) у којем потврђује своју спремност потпуног испуњења услова за чланство у НАТО-у те се задужује Министарство иностраних послова БиХ да континуирано информише НАТО и државе чланице НАТО-а о прогресу БиХ с тим у вези. Казано једноставним, народним језиком, овдашњи носиоци политичке власти су претходно много тога обећали свемоћном великом брату, па сада не иде да на било који начин кажу и раде нешто друго.

Стога би вријеме које је пред нама требало (надам се ускоро) да покаже да ли иза посљедњих дешавања стоји у ствари потреба да Народна скупштина не ради, како не би био усвојен акт о војној неутралности Републике Српске. На том тесту демократије налазе се и власт и опозиција. Власт ће тај тест положити ако што прије стави на дневни ред и усвоји јавно обећани акт о војној неутралности Српске, а опозиција ће тај тест положити пред јавношћу не само ако не буде ометала Народну скупштину да донесе такав акт, већ ако и она гласа за њега.

Др Милан Благојевић, професор уставног права из Бањалуке

4 гласa