Пишем ти Америко, наводна идило. Сриче ти редове ове дијак српски опијен историјом, храњен језиком, као и многи, васкрсао из муке. Пишем да те питам шта хоћеш? Тесан ли је цео свет па би се свила и овде у овој, за тебе, недођији којој ни име изговорити не знаш. Шта то теби наше треба што већ неком другом ниси узела? Ако си дошла да узмеш оне бомбе које се на нас бацала, дођи, то ти бранити нећемо. Даћемо ти ми и наше јер нам је мука више од ратова и свађа који нам свакодневно долазе, а од којих се вековима не можемо опоравити. Кажете за нас да смо ратнички и крви жељан народ. Ратнички смо по потреби, а крви смо имали толико да је више никад не желимо ни видети. Прво сте нас са укућанима посвађали, па кад се свако издвојио у своју собу, нападосте нас тврдећи да је наша соба највећа и најсветлија.

Ништа ми немамо осим културе и историје, а знам да тебе то не интересује јер ти је први термин непознат док си за други, судећи по дужини твог постојања, само чула. Остави нас да у миру преживљавамо јер после тебе и твог „реаговања“, овде раскошан живот и није могућ. Ситна смо ми земља, али крупан залогај. Да нам тераш инат, само ћеш себи горе учинити јер смо, како ми се некад учини, ми инат и измислили. Твоја грешка је у томе што нас сматраш ситним, али ми то нисмо. Не говорим о територијалној величини државе, али и о томе можеш попричати са особом познатом као цар Душан. Не, то није ниједан од твојих председника. Прочитај нешто државо проклета, па ћеш сазнати, а кад сазнаш, само ти остаје да се стидиш што на аманет светаца и мученика удараш.

Не дирај нам светиње ако Бог ниси, а знамо да ти мислиш да јеси. Само, знаш ти негде у дубини да то није тачно, па ти твоје самоканонизовање ништа не помаже. Даље руке од манастира, Србије и Срба, не зато што мислимо да смо јаки, већ зато што смо инаџије. Не дирај у Србију јер ми нисмо никакви терористи и душмани, осим понекад сами себи. Да се цела наша земља у со претвори, не бисмо вам ручак осолили, али ми се лако и у отров претварамо, а он је, зна се, опасан у мањим количинама. Немаш ти од нас ништа, а ми од тебе имамо јад. И упамти, не може тебе свако волети. Има народа који неће да се поносе тобом, већ собом. Схвати то и остави нас на миру да крпимо своју кућу кроз коју ветар шиба и уништава сву окућницу, најчешће тако што нам одува нешто наше и вредно, па нам све из куће нестаје.

Нећу ни за шта да те молим, а не могу да те не мрзим, то ми не тражи, него хајде ти својим путем, а нас обиђи јер ми на том путу, за тебе и твоју главу, нисмо ништа друго до камен поред пута већ напукао од јада који вам не може користити, а који и даље уме да саплете. Не претимо ти „светска полицијо“, већ те упозоравамо да је тај камен опран крвљу жртава, мученика и великих светаца, па он у руци Бога, уме да разбије прозор на кући и удари некога у главу. Нека нас поред пута, а ти прођи, па се надута силином и пуна себе осмехни том камену. Можеш и срдачно, а можеш и иронично, али камен не дирај.

И упамти „сило“, како ти себе волиш називати, још увек је разграната, велика и почиње поново да зри та шљива под коју ће, како кажу, стати сви Срби. И опет те пита дијак српски сад већ пијан од историје, али гладан језика, главе промољене из муке свог народа, шта хоћеш и шта ти треба од тог камена поред пута, тврдог, од времена напуклог и од Бога простог?

Милан Ружић
Прочитај без интернета:
3 гласa