У овом тексту ћу супротставити „учење“ Ха Џун Чанга, актуелног професора економије са Кембриџа и знамените Лондонске Економске школе, као и „учење“ Драгољуба Мијатовића, сељака из села Жутице, општина Рашка, против „учења“ Александра Вучића, некадашњег директора спортског центра „Пинки“ у Земуну, дугогодишњег функционера СРС-а, једног од оснивача Српске Напредне Странке, и актуелног премијера Србије.

Да кренемо редом.

Пре неколико дана је одржана конференција под називом „Нордијски иновативни бизнис“, и то у резиденцији амбасадора Финске. На том скупу, је главни гост био, а ко би други, него највећи живи и „мртви“ економски експерт у земљи, актуелни премијер Србије, Александар Вучић. Баш зато ћу му у овом тексту и супроставити „учења“ једног живог и једног мртвог „економског“ експерта!

По већ устаљеном обичају, хвалио је премијер на сва уста, пре свега и највише, своја сопствена достигнућа и постигнућа, као најбољег премијера Србије у њеној историји, а хвалио је додуше (али доста мање) и домаћина – амбасадора Финске, саопштавајући му и своју велику жељу, да за „стотинак година“, и Србија „достигне нордијски стандард“!

Такође, по већ устаљеном обичају, критиковао по ко зна који пут наводну „лењост“ и непредузимљивост“ народа у Србији, истичући, опет по ко зна који пут, да људи у Србији морају прво да постану „марљиви и посвећени“, као што су то на пример Финци, ако мисле да живе боље! Поновио је да нам без промене навика и менатлитета нема напретка.

Уз то је, позивао је домаћина и амбасадора Финске, да помогне Србији, тако што ће помоћи у реализацији директних страних инвестиција из Финске, односно долазак инвеститора из Финске у Србију.

На први поглед, рекло би се, да се ту нема шта ни додати, ни одузети. На крају крајева, ко сам ја, да се као ветеринар (па нека сам и доктор наука!), „мешам“ у тако стручне и експертске теме, као што је економски развој и просперитет Србије? И вероватно би тако и било, да се није нешто десило пре пар дана.

Судбина је тако хтела, да управо неколико дана пре овог скупа, купим и одмах прочитам књигу под насловом „Лоши Самарићани“, од знаменитог професора са Кембриџа, чувеног Ха Џун Чанга, која је код нас изашла из штампе 2016. године.

Морам признати, да је књига одлична, јасна и разумљива, да се бави економском стварношћу, и темом економског развоја, на врло јасан и актуелан начин. Топло је препоручујем премијеру, као обавезно штиво, уз савет и примедбу, да његово вечито ишчитавање и читање аутора од пре једног века, као што је Макс Вебер, тешко да ће нешто научити, сем што ће моћи да се „прави паметан“, што у Србији ионако сви већ одавно воле да раде, а ефекти су увек никакви!
Елем, да се вратим на тему. Да бих био тачан и јасан, мораћу да све поделим на неколико поднаслова.

1. Финска и директне стране инвестиције

Финска је скоро 600. година била под окупацијом и у саставу Шведске. Након тога је преко 100 година била у саставу Руске царевине. Тек после И Светског Рата, Финска се појављује на карти Европе као самостална суверена земља. Уједно је била и једна од најсиромашнијих земаља Европе, сасвим упоредива са ондашњом Србијом, односно Краљевином Срба, Хрвата и Словенаца.

Али има једна мала финска тајна. Финска доноси одлуку о забрани директних страних инвестиција, како би створила услове да развија сопствену „индустрију у повоју“! У појединим секторима је то потпуна забрана инвестиција, а у појединим је дозвољено улагање до највише 20% удела у финским компанијама! У пракси, то значи да нико није могао, нити имао интереса да инвестира у Финску! Да ли је то рецепт за пропаст можда? Другим речима, Финска се самоизоловала од светског и европског тржишта, свесна да нема сопствена предузећа која ми могла да се равноправно носе са много развијенијим компанијама и предузећима из других земаља, пре свега Европе и САД. Делује потпуно сулудо, али то је практично био једини начин да се убрзано развија њена индустрија и технологија.

Можда је најбоље све то објаснити на примеру компаније „Нокија“! Ова финска компанија је основана још почетком двадесетог века, и њена делатност је била, веровали или не прерада дрвета! Да, добро сте прочитали: „Нокија“ се бавила прерадом дрвета. Пратећи ситуацију на малом „изолованом“ тржишту Финске, и доживљавајући оновремени „бум“ аутоиндсутрије, „Нокија“ тридесетих година доноси добру одлуку и оснива још једну своју радну јединицу, која овог пута почиње да се бави производњом и прерадом гуме! Наравно, оба дела компаније постају веома профитабилна, јер су заштићена од јаке иностране конкуренције (и великим царинама), па почињу чак и да извозе ове производе из земље. Убрзо „Нокија“, увиђа да је процес електрификације њена нова шанса, и оснива трећу радну јединицу за производњу каблова, те покрива и и тај вид појачане тражење на свом сопственом и малом тржишту.
После II Светског рата, „Нокија“ правилно уочава нагли светски развој и технолошки пробој у „производњи полупроводника“, и одмах оснива своју четврту радну јединицу која се бави развојем и производњом електронике. Ове предходне 3. радне јединице (дрво, гума, каблови), заштићене од страних улагања и конкуренције, успевају да самостално финансирају развој погона за производњу електронике, надајући се да ће успети да развију сопствену технологију.
Наредних 17 година, „Нокија“ финансира одељење електронике, које све то време само производи губитке и нема уопште профита! Али „Нокија“ не одустаје од ове делатности, јер се све владе Финске, строго придржавају давно донетог Закона о забрани страних инвестиција у Финску! Да је Финска влада попустила и дозволила, на пример отварање неке стране компаније, која би се бавила производњом електронике или телефона, она би убрзо обесмислила сва претходна дугогодишња улагања „Нокије“ у ову област и одељење би брзо било угашено, јер не би могло да се „бори“ против јаке конкуренције! И ми никада не бисмо видели мобилне телефоне марке „Нокија“! Али Финска је то добро знала, и није дозвољавала страна улагања у своју земљу, без детаљне анализе штетних утицаја по сопствене компаније.

И да скратим, Финска је тек 1973. године „олабавила“ закон о забрани страних инвестиција, али тако да су од те године, страни инвеститори могли уложити, али највише до 40% власништва у некој компанији у Финској! Веровали или не, Финска је Закон о забрани и контроли страних директних инвестиција, укинула тек у току непосредних припрема за улазака у Европску унију, а то значи тек 1993. године!
Како каже, професор Ха Џун Чанг: У планирању развоја економије, а поготову у брзој либерализацији промета, робе и капитала, треба увек имати у виду, различите нивое и стадијуме развоја привреде. Једноставно, заиста слободно тржиште и конкуренција, подразумева приближно пођеднако развијене компаније и примену истих технолошких нивоа развоја. Да би нам било јасније, о чему прича, професор Чанг, наводи да у боксу, постоји на сваких 3 кг разлике у телесној тежини боксера, одговарајућа категорија у којој ће се боксери такмичити. Нико не захтева да боксер од 120 кг боксује против неког од 5о кг! Нико нема илузије како би се то завршило!

Други пример је фудбал. Постоји неколико старосних категорија у којима наступају фудбалери, и никада не играју десетогодишњаци са професионалцима, јер је бесмислено! Исти тако је у привреди и економији: док се довољно не развије и не сазри, не може и не треба да се такмичи са много већим и старијим од себе! Но амбасадор Финске је изгледа заборавио како се његова земља развила, и сада би да са позиција „старијег и развијенијег“ да радо наступа и такмичи се са „почетницима“, какав је Србија!

А где смо ми несрећници, на челу са нашим драгим и вредним несрећником, у целој тој причи?!

Добар пример како не треба радити је наше призивање и клечање пред инвестицијом компаније „Икеа“ у Србији. Премијер је клечао, да нам „дође“ „Икеа“! Доласком ове компаније, која се бави прерадом дрвета, јасно је да је неко унапред осудио десетине и десетине домаћих компанија које су таман кренуле да се развијају и да извозе своје производе од дрвета на захтевно тржиште ЕУ! Многе од тих домаћих компанија за прераду дрвета, ће захваљујући овој страној инвестицији („Икеа“), бити принуђене да престану са радом, и да отпусте стотине и стотине, ако не и хиљаде људи. То су компаније које су остваривале профит, које су редовно плаћале раднике, и то са веома пристојним платама, а власници тих предузећа су пак, новац и профит увек даље инвестирали у Србију. „Икеа“ ће запослити највише до стотинак људи укупно, и то у својој робној кући (највише трговаца, и без икаквих квалификација), који ће имати плате од пар стотина евра, а сав профит остварен у Србији ће износити из наше земље, и улагати у технологију и унапређење рада компаније али у својој сопственој земљи!

2.О економском развоју и менталитету (лењости, навикама, посвећености итд.)

Професор Ха Џун Чанг каже, да само потпуна „економска“ незналица и аматер, може да мисли да је за јак економски развој нужна претходна марљивост њеног становништва, то јест радне снаге. Као доказ своје тврдње, он у својој књизи, наводи многобројне чланке, и то из угледних економских часописа (и то како оних од пре више од стотинак година, тако и оних од пре само пар деценија), у којима се, од угледних економиста и политичких лидера оног доба, износе на пример, тврдње „да су Немци природно непредузимљив и лењ народ“, и да „зато никада неће развити своју економију“, да су Јапанци „заувек уништени својом религијом (верзија шинтоизма), и да зато никада не могу бити „посвећени“ свом послу као становници неке „протестантске“ земље, да су „Кореанци уништени конфучијанизмом (који не цени занате и производњу већ само служење држави кроз школован сталеж бирокарата), и да не умеју ни да поштују туђе време и да касне по неколико часова на састанке (такозвано „кореанско време“), и да су зато осуђени само на преживљавање“, да „су Кинези због своје религије и културе, природно неталентовани за било какав бизнис, јер су по својој култури превише незаинтересовани за било који облик производње“ итд. Тако су писали о њима, они који су били неколико технолошких ступњева изнад њих, и који су имали развијену индустријску производњу, о онима који су у то време имали само развијену пољопривреду!

Професор Ха Џун Чанг, истиче да су схватања како „култура“ и „навике“ и „менталитет“ утичу на економски развој потпуна неистина, коју углавном шире земље, које имају за циљ да задрже свој тренутни „привилеговани положај индустријализованог колонизатора“, над земљама у којима им требају само тржишта! Тако, он истиче, да се првобитно тврдило, како само хришћанске земље могу да се индустријализују, па затим, како су за то најбоље протестантске земље, па је потом било речи како се Јапан уствари развио захваљујући својој култури и религију (шинтоизму) – а предходно се тврдило (док је био неразвијен), да му је религија баш разлог заосталости. итд. Професор Чанг, и сам рођен и одрастао у Кореји, тврди, да сада они исти који су тврдили и писали да се Кореанци не могу развити због „заосталости религије“ конфучијанизма, сада тврде обратно, „да се Кореја развила управо због конфучијанизма“!

И да скратим, професор Чанг тврди, да се не може мењањем навика и менталитета постићи економски развој, већ је потпуно обратно: када држава створи услове за економски развој и он крене снажно да се остварује, онда се и мењају навике и менталитет радне снаге! Другим речима: не може неко да буде марљив и вредан, када нема посао, и нема шта да ради! Човеку је потребан изазов, потребан је добар посао, до кога му је стало, јер му пружа прилику да подигне животни стандард себе и своје породице! Тада се мења менталитет и радне навике становништва било које земље! Али да би до тога дошло, треба да држава покрене економски развоја!

Професор каже: „не покреће економски развој, то што ће неко бити марљив и вредан“, него се постаје „марљив и вредан и посвећен“ онда када имаш посао који је добро плаћен и до кога ти је стало!

Мој доказ да је то тако: сваки радник који оде из Србије у неку економски развијену земљу, било да је лекар, возач, грађевински радник, медицинска сестра, инжењер, или било које друге професије, се покаже као веома вредан, марљив и цењен радник! Чак и када су одлазили они који су карактерно заиста били лењи, мењали би свој карактер, за веома кратко време, и постајали веома посвећени своме послу!

Други добар пример за ово је сам премијер Србије! Он је, док се још није нашао на месту премијера Србије (месту које је добро плаћено и за њега изазовно), био поприлично лењ, незаинтересован и неупотребљив. До тада га нико није познавао као неког ко устаје у пет изјутра, ко ради у Скупштини до десет увече, ко нон-стоп чита и пише, и има састанке. Нико од његових сарадника га није тако доживљавао, а ни он сам то никада није рекао нити се са тим „похвалио“, а било га је често и више у медијима него оних којима је тада био опозиција, и који су били на власти!

Ето, и сам премијер се покренуо и почео да ради више, када је добио „посао“ који му се свиђа (и који је добро плаћен и има доста привилегија!). Могао је премијер да буде „вредан и марљив“ код Шешеља до дан-данас, и да сунца не види од састанчења и писања и читања, и нико не би ни знао за њега, и нико га се не би сетио и извукао из тог „ћумеза“! Сва та потенцијална марљивост га не би поставила на данашње место, нити га за то препоручила.

Зато, господине премијеру, покрените ви економски развој, и не брините за навике и менталитет Србије! Али, ви сте за сада далеко од било каквог успеха у економији Србије, јер за сада све радите супротно од онога што заступа професор Ху Џун Чанг у својим читаним књигама!

Поука за крај

Beruf„(немачки: дужност, преданост, марљивост, посвећеност) или Драгољуб Мијатовић?!

Каже премијер Србије, да му је жеља да сви Срби науче шта значи реч „беруф“. Премијер мисли да само он зна шта значи посвећеност и марљивост, и шта значи позив, а видим и да је „једва“ научио, и то у својим „позним“ годинама, и то „лично“ од Макса Вебера и „протестантских земаља“! Каже успут, и да он интимно осећа политику као свој животни позив, и да зато толико много ради и марљиво. Хм, док је био генерални секретар, и републички посланик, и то у другој странци, и то 15. година, не сећам се да је то икада изговорио и причао. Тада није био толико посвећен свом „позиву“. Сетио се да му је то позив, тек када се нашао на месту премијера Србије! Много му се свидело и осладило! Право место да „спознаш“ да ти је то животни позив!

Ја тврдим нешто друго! Тврдим, ће највећа срећа за Србију будућности бити, ако у њој нико не буде знао ни ко је био Александар Вучић, ни шта значи „беруф“, али зато буду сви знали ко је Драгољуб Мијатовић!
Тврдим и да ће нам у том случају, у таквој Србији, и када се то деси, свима бити много боље, него данас! А ко је уопште тај Драгољуб Мијатовић?

facebookreporter.org/2016/09/14/%D0%BC%D0%B8%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%BA%D0%BE-%D1%88%D0%B5%D0%BA%D0%BB%D0%B5%D1%80-%D0%B1%D0%B0%D1%83%D0%BA-%D0%B5%D0%BA%D0%BE%D0%BD%D0%BE%D0%BC%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%B3-%D1%80%D0%B0%D0%B7%D0%B2%D0%BE/

Прочитај без интернета:
4 гласa