„Необавезно сам ћаскао са једним својим колегом из једне земље Запада и он је после кратког размишљања из једне фиоке бацио на сто десетак фасцикли и рекао: ’Погледај, ови људи ће у будућности да владају Србијом’. Прелистао сам те списе, али тада сам препознао само пар оних који су тада били активни на политичкој сцени Србије. Већину сам ипак препознао много касније, много после 2000. године.“

Народни херој, генерал Јован Милановић

Више од месец дана се нисам оглашавао. У том периоду, запрепашћујуће велики број  читаоца мојих текстова, су ме питали да ли сам добро, и да ли је све у реду (да ли сам на слободи!). Једноставно, српски речено, бојали су се за мене. Добар знак да у Србији данас, нешто „дебело“ није ни добро ни у реду! На срећу, моји разлози за „одсуство“ су били  сасвим друге природе: и објективне (превише сам био заузет) и субјективне (толико је било догађаја који су сустизали један други,  да нисам знао шта ћу пре коментарисати!). У  том периоду мог интезивног „ћутања“ из свег „гласа“, мене је највише мучило једно једино питање: какав је председник данас потребан Србији?

На први поглед то питање се чини небитним, али не заборавите да смо управо променом „небитног“ председника, то јест победом једног несрећника (Томислава  Николића) над другим несрећником (Борисом Тадићем) добили гратис све „ово“ што већина од нас, својим гласом, сигурно није желела да постигне! То недвосмислено и јасно говори да ни садашња власт, ако жели да ту власт задржи, не сме ни по цену највећих жртава да изгуби то, за народ „несрећно“ а по њих „срећно“, председничко место!

Пре него што о овом питању изнесем свој став, желим да целокупној јавности Србије кажем да је ово само моја идеја и да се о њој нисам консултовао ни са једном особом или личношћу, па ни са оном коју јавно предложих ненадано за председника Србије! Уједно напомињем да нисам мрзитељ Србије, да нисам мрзитељ премијера, да нисам мрзитељ никога, већ само љубитељ, и то љубитељ свега оног што свачији живот, као и мој лично, може да учини лепшим и бољим! Идеју о најбољем кандидату за председника Србије сам дуго разрађивао, покушавајући да будем што објективнији и да пре свега осмислим критеријуме, односно особине које би некога квалификовале за место које је тако важно у животу свакога од нас који живимо у овој земљи! Када сам дефинисао критеријуме и карактерне особине које би по мени председник Србије данас требало да исупуњава, име кандидата се само појавило!

Наравно, потпуно сам свестан да овим невеликим текстом не могу променити стварност у Србији, али сам зато потпуно сигуран да сам  урадио оно најбоље што сам могао у овом тренутку, а то је да сам на време указао на све проблеме „председника“ и да сам јавно дао идеју за најбоље решење!

Сви знамо која се све имена помињу као могући кандидати за место председника Србије! Боље рећи, ко све не! Наравно, ни један од свих тих предложених кандидата није народни, и сви, од првог до последњег, су само нечији! Зато нико од њихне заслужује ни да потрошим једно једино слово на њих!

Ја ћу мој предлог изнети тако што ћу покушати да одговорим на два суштинска питања:

– Какав председник данас Србији НЕ ТРЕБА? и
– Какав председник данас Србији ТРЕБА?

Па кренимо редом:

Какав то председник данас Србији НЕ ТРЕБА ? 

Србији данас не треба председник који не зна шта је држава, који не зна шта је домовина, који не зна шта је патриотизам, који не зна шта је традиција, који не зна шта је вера, који не зна шта је историја, који просто неће да зна ништа од тога, и који неће да верује ни у шта друго сем у новац, новац и новац, и то поређан по важности овим редом: прво у туђ новац, потом у братов, кумов и породичан новац, и на крају у новац својих страначких истомишљеника!

Не треба нам председник који у народни новац верује само онда када се он пребацује на рачуне странаца (страних инвеститора)! Србији данас, на њеном челу, не треба љигавац спреман на све и свашта само како би се домогао и остао на том месту! Србији данас не треба ни председник који се јутрос куне у једно, у подне прича друго, а увече се зариче у нешто сасвим треће! Србији данас не треба ни такав председник који ће да се „хвали“, како му је сваки државник са којим се сретне (из било које земље света) највећи пријатељ у животу, иако већину њих баша тада види по први (а многе и последњи) пут у свом животу!

Данас Србији не треба ни председник који ће бити „Велики мештар  свих хуља“, већ скроман човек, великих и неупитних моралних и људских квалитета! Данас Србији не треба ни такав председник, чије се мисли и дела од пре двадесет година и десет година, не могу довести ни у какву везу са оним што мисли, прича и дела данас!

Данас Србији не треба на челу државе ни такав човек, чија је кључна вредност то што може да промени и „изда“ све у свом животу: и политику, и кума, и пријатеље, и жену! Данас Србији не треба председник коме ништа није свето, који нема никакве своје чврсте светоназоре и уверења, и који ће баш зато да прихвати она туђа и страна као своја најрођенија, без икаквог осећаја непријатности, потпуно несвестан чињенице да се у Србији, као ни у једној другој земљи света, не може тек тако вређати и понижавати цео народ, јер већина људи у Србији (као и у било којој другој држави света), не жели да мења своје наслеђе и уверења као што неки мењају обичне сељачке вунене чарапе за оне господске, свилене и европске!

Данас Србији не треба председник који никада у свом животу није био у прилици да било шта друго ради, сем да се бави политиком! Чак су и Карађорђе и Милош Велики, пре него што их је народ уздигао за своје неприкосновене вође, били вредни сељаци и трговци свињама! Потом, када су се доказали и као способни војници и јунаци, могли су да се уздигну и у велике народне вође којима се верује! Тек их се онда дохватила „политика“! Зар није и сам краљ Петар као млади и непознати јуноша војевао по Босни и Херцеговини, пре него га је народ учинио достојним краљевског престола Србије! Зар војничка сабља и част и од Александра Карађорђевића не учинише краља и вођу Србије!? Зато Србија ни данас, сасвим сигурно, не треба да покушава да тражи свог председника ван ових доказаних критеријума: вредан у свом послу и вредан војник-јунак!

Данас Србији не треба председник коме ће важније бити било шта друго (макар то билаи Европска унија) од народних интереса, као што јој никада није одговарао онај коме је била важнија Аустроугарска, Русија или Немачка! Данас Србији не треба председник који сматра да су људско достојанство, морал и етика, већ одавно превазиђене вредности, осуђене на заборав прошлости!

Данас Србији не треба ни председник, који никада ништа није радио у свом животу, а да је за то морао да некоме одговара и подноси рачуне! Данас Србији не треба председник чији цео живот представља само прост збир разних фаза и периода његове бурне политичке каријере! Данас Србији на председничком месту не треба нико ко је на Србију читавог живота гледао само са својих партијских позиција, или дубоко из својих идеолошких и страначких „ровова“! Данас Србији на месту председника не треба нико ко би својим агресивним и свађалачким тоном да за своје највеће противнике оптужује и проглашава најсамосвеснији, најумнији и најмислећији део народа Србије, а да насупрот тога највеће страначке полтроне и незналице уздиже до управљачких и министарских места!

Данас је Србији боље да уопште нема председника, него да има оног који ће да мисли да је најпаметнији на свету, да је свезналица (Хана Арент каже да нема опаснијег човека за демократију од свезналице, јер он уништава саму основу демократског процеса!) и који ће да мисли да се успех може постићи и само простим усвајањем протестантске радне етике! Данас Србији не треба председник, коме је потпуно непозната чињеница да у сваком већем селу у Србији има по неки виспрен и вредан домаћин који има више животног знања и искуства, као и православне радне етике и припадајуће марљивости и пословног поштења, него што има цела данашња Влада Србије!

А какав председник данас Србији ТРЕБА?

Ово је време хероја! Ово је време Великих људи! Ово је време Праведника!
Кад год се чинило да су лоши људи и идеје превладали светом и нашим животима и да ће се због тога на живот обичног народа заувек спустити мрачна копрена зла, изницали су хероји и праведници, практично ниоткуда, и враћали нам, свима без разлике, право на Бога! У самом срцу таме, у колевци зла које је претило да преузме читав свет, у тренутку би се из најситније искре палила ватра чија би светлост указивала на само један пут, пут без којег ничији живот не би имао никаквог смисла, а то је пут исконске, и изнад свега, божанске слободе! И баш зато нас данашњи господари света уче да заборавимо такву слободу и да је слобода нешто што је данас потребно и резервисано само за тржиште, а никако за људе!

Да ли сте се икада питали зашто нас најмоћнији господари Запада данас уче да нам више не требају ни традиција ни историја, јер су то, наводно, само остаци злих времена и лоших навика, и да зато треба да све то заувек превазиђемо и да, како то они кажу, заборавимо нашу „лошу историју“! А то је, драги моји, из само једног разлога! Зато што се у тој нашој традицији, нашој историји, нашој славној прошлости, најлепше пева баш о нашој СЛОБОДИ, о слободи да живимо како хоћемо, о слободи да волимо кога хоћемо, о слободи да будемо то што јесмо! Знају они да је народна поезија, у ствари само једна иста песма, света и неизрецива, и да већ при самој помисли на њу она инспирише, одузима дах и убрзава куцање срца, као што се и мени то управо дешава док само о томе пишем!

Знају они добро да док постоји традиција, историја и песма, постојаће и сећање на слободу, вреднију и од нашег живота, а нарочито вреднију од живота окупатора! Ову „слободу“, коју нам данас као на тацни нуди Европска унија и САД, ми смо већ одавно имали и пробали: и од Византијске, и од Бугарске, и од Отоманске, и од Аустроугарске и од Немачке царевине! Није баш да немамо никаквог искуства са њом! И баш зато, зато што се у тој нашој „лошој историји“ налазе одговори на све наше, и давнашње и данашње, сумње и тешка питања, наши „Западни пријатељи“нам траже да традицију и историју потпуно избришемо и заборавимо!

И зато данас, више него икад, морамо сви знати да свако време тражи своје људе! И морамо знати из историје, да се у смутним временима на челним местима често нађу и смутни људи! Зато то и јесу смутна времена! Често се вешти преваранти, манипулатори и лажови, најобичнији демагози и шарлатани, својом „слатком и отровном причом“ пробију у сам врх система! Није Његош „измислио“ лажног цара Шћепана Малог, он га је само описао! Њега је створило ондашње смутно време, и муком и бедом побеђени и нагрђени народ! Ондашњи Лажни Цар се издавао за рођака (наравно лажног) великог руског Цара (наравно, правог), не би ли се некако домогао самог врха ондашње власти, да не кажем места главног и неприкосновеног Вође црногорског!

Историја и традиција света су већ одавно доказале да је на такве „горке плодове“ увек осуђен онај народ у коме, из било ког разлога, у неком тренутку превладају незнање и неукост! Није случајно да баш сада у нашој земљи неуки и убоги „купци“ факултетских диплома успевају да дођу до највиших позиција власти у држави! Није случајно да посрнуле девојке, такозване старлете а у ствари обичне курве, постају саветнице у разним министарствима, а посебно им је на мети министарство спољних послова! Вероватно зато, што им ово министарство даје потенцијално највећи избор богатих клијената из читавог света! Зато и не чуди да на сваку јавну примедбу и указивање на овакве појаве, нико од данашњих званичника нема одговор, већ само слежу раменима и лажу да је то тако само зато што смо у демократији! А историја и традиција кажу да смо били дмеократија и онда када су нам у том министарству били Јован Дучић, Милош Црњански, Бранислав Нушић, Милан Бојовић, Иво Андрић, и многи други! Кажем, историја и традиција нас и у ова имена само једном уче: СЛОБОДИ!

И данас, као и пре пар векова у ондашњим смутним временима Црне Горе, преваранти користе исти модел понашања – издају се за  лажне пријатеље и следбенике данашњег великог руског председника (као некада Цара)! А на народу је (тј. на најумнијима из тог народа) да такве одмах препознају и да јавно о њима проговоре (овако као што то данас чиним ја!), и да их од власти занавјек одагнају!

Има ли за данашњу Србију бољег примера за то од данашњег лажног црногорског Цара, лажног Мила Ђукановића (онај прави је одавно умро!)?

Сви се још тога сећамо (тек је која годиница прошла) када се лажни Мило Ђукановић свуда и даље представљао (у свом народу понајвише) за највећег пријатеља Русије, њеног народа, и њеног великог Председника (као некада Цара!). У име те идеје и у име тог циља даваше Мило велика обећања за сваког Руса, спремног да уложи новац у малену и часну Црну Гору, која је наводно искрени и вековни партнер Русије! Толико је у својој превари и опсени узнапредовао, да му је све то и сам руски председник (Цар) поверовао! А онда је време показало (оно исто време за које је Његош рекао: „Вријеме је мајсторско решето, рашчистиће оно ове ствари“), да није Мило никакав пријатељ руског  народа, већ обичан слуга и изасланик највећих непријатеља руског народа и државе (самог ђавола, рекао бих!). И удари Мило (лажни цар црногорски!) свом својом слугерањском снагом на велики руски народ и његовог великог и правог председника, и то онда када се његовом правом господару учини да је најбољи тренутак за то! И би тако! Уведе Мило санкције Русији! Обећа Мило још приде и да ће, кад за то буде дошло време, и војно напасти Русију, заједно са својим „газдама“ из НАТО-а! И маска лажног црногорског цара са треском паде! За наук Србији!

У памет се људи! У памет се, и запамтите, добро запамтите!

Ко је, како и зашто помогао лажном црногорском цару да преживи своје последње изборе?

Ко у Србији данас, и зашто, не сме ни да помене како и под којим условима живи српски народ у Црној Гори, и зашто као национална мањина (од преко 30%!) мора да трпи свакаква шиканирање и укидања људских права, почевши од оног основног, права на свој матерњи језик?

Можда зато што су прави господари лажног црногорског цара Мила Ђукановића у исто време и прави господари најозбиљнијег кандидата за будућег лажног српског цара?!

И зато Србијо, у памет се! Чувај се и не дај!

Због свега овога Србији је данас, више неко икад до сада, на њеном челу потребан частан и поштен човек! Потребан јој je несумњиви патриота.

Данас је Србији потребан председник, који добро зна шта је држава!

Данас је Србији на њеном челу потребан човек који зна и који је лично спреман да плати сваку цену за слободну и независну отаџбину!

Данас је Србији потребан председник у чији патриотизам и добре намере не може нико ни најмање да сумња!

Данас Србији на месту председника треба прави херој!

Данас Србији на месту председника треба човек који зна шта је држава и како државни систем функционише!

Данас Србији треба председник који се не боји правде и који се не боји истине, и који са тим појмовима не зна да прави компромисе!

Данас Србији треба председник који зна да наређује, али који зна и да слуша!

Данас Србији треба председник који зна и уме да слуша своју отаџбину, али који зна да на основу тога одреди њене обавезе и задатке, и да јој, ако треба, подвикне и нареди!

Данас Србији треба председник који је зарад  ње, своје Србије, спреман да сиђе и у сам пакао, и да на крају крајева ризикује све, и живот и председничко место, и све, сем Србије!

Данас Србији треба председник који ће знати да окупи најпаметније људе које Србија данас има, из свих области живота и рада друштва, који ће помоћи у решавању свих њених мука и дилема!

Данас нам треба председник коме ће сарадници и саветници бити најумнији и најобразованији и најспособнији, а не страначки спонзори, страначке „бизнис-битанге“, и страначке порно-старлете!

Данас Србији треба човек у чије се добре намере, лични морал и лична уверења, и да хоће, не може да сумња!

Данас Србији треба председник који је зрео човек, који је успешан професионалац у својој струци, а не онај који је успешан само у политици а у струци га нико и не познаје!

Данас Србији треба председник који је већ одавно доказан борац за државу и народ, и који за то никада ништа тражио није!

Данас је Србији потребнији више херој него председник!

Данас је Србији потребан човек око кога можемо да се ујединимо, а не да се делимо, и зато не сме и не може бити ничији „набеђени“ политички ни страначки кадар!

Данас је Србији потребан човек, са великим Ч!

Данас је Србији потребан искусни стари вук, који ће својим неупитним угледом и појавом изазивати поштовање, који ће знати да се окружи младошћу Србије (младим вуковима, соколовима и орловима) како би заједнички планирали и пробили пут у нашу СЛОБОДНУ будућност!

Србији је данас потребан председник а не шарлатан, председник а не манипулатор, председник а не преварант и опсенар, предеседник а не инфатилни особењак, председник а не дозлабога лош глумац!

Србији је данас потребан председник који ни у сну није сањао да може завршити на том узвишеном и часном месту!

Србији је данас потребан председник који нити је желео, нити се борио за то место!

Србији је данас потребан председник који неће на то место доћи сам, већ ће бити донет на нашим рукама, али који ће отићи сам, усправан и чврст, уздигнуте главе и чела, поносан на оно што је за земљу Србију урадио!

КАНДИДАТ ЗА ПРЕДСЕДНИКА – СРБИЈО ЕВО ЧОВЕКА!

Мој кандидат за председника Србије је заиста прави народни херој, и то је генерал Јован Милановић!

И даље не знате о коме се ради? Помоћи ћу вам – сигурно се сећате личности пуковника Вранића из серије „Мој рођак са села“! Инспирацију за тај лик у серији је био управо велики и успешни генерал Јован Милановић!

То је човек који је успео да се из седишта НАТО-а у Бриселу домогне планова НАТО пакта за бомбардовање Србије у октобру 1998. године, чиме су планови за бомбардовање Србије морали да се одложе за више од 6 месеци, што је било више него довољно да се припреме озбиљни планови за одбрану наше отаџбине! (нећу о њему писати детаље, јер о свему томе има доста материјала на интернету)

Србијо, нека се коначно Србија нађе у сигурним рукама.

Није Русија наивна што је своју судбину дала у официрске руке!

***

ПС.1 И на крају, моја порука свим осталим потенцијалним кандидатима за председника Србије: извините, али изгледате ми сви веома смешно поред мог кандидата! И још нешто: генерал Јован Милановић је само једном положио заклетву својој отаџбини и цео живот је радио само и јединои за њу! За разлику од вас (бедних кандидата) од којих су се неки тек скорије „пресвукли“ и издали своју земљу, почевши да воде политику коју сада подржава НАТО пакт, генерал Јован Милановић то није урадио, а није ни могао (јер како би изгледало то да буквално свуче своју униформу српског официра и обуче унифрому НАТО официра)! А ви сте то урадили, у политичком смислу! И сви ви, набеђени кандидати (а нарочито ви из СПС-а, СРС-а, и СНС-а), запамтите једно: да је НАТО успео да уђе у Србију, ваше странке би одмах забранили, а вама, ако бисте уопште преживели почетак окупације, би  било најстроже забрањено да се икада више бавите политиком, тако да не бисте ни стигли да будете ИЗДАЈНИЦИ, какви сте постали данас! Ваша судбина би била равна судбини политичара у Ираку, Либији, Афганистану… значи били бисте мртви!

ПС.2 Волео бих да неко од читалаца, ако му се допада моја идеја, организује елетронско потписивање петиције за кандидатуру генерала Јована Милановића за председника Србије

ПС.3 Извините господине генерале Јоване Милановићу што сам овако нешто написао без ваше сагласности, али разумећете да и ово спада у ваше обавезе према народу Србије!

facebookreporter.org/2016/12/21/%D0%BC%D0%B8%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%BA%D0%BE-%D1%88%D0%B5%D0%BA%D0%BB%D0%B5%D1%80-k%D0%B0%D0%BA%D0%B0%D0%B2-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B4%D1%81%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%B8%D0%BA-%D0%B4%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81/

10 гласовa